resistance through rituals

(razlika selo – grad)

Pre nekoliko godina trebalo je da napišem neki rad na koju god temu hoću, sa mentorom koga ja izaberem. Ne za fakuletet. Čisto da se zna, ja ne umem da se zabavljam, ja se samo uključujem u aktivnosti, koje za posledicu imaju pisanje rada.

Anyways, ja pomislim kako bi volela da pišem nešto o alternativnoj kulturi. Ne pitaj me šta sam pod tim mislila, niti sam znala onda, niti znam sada. Ali dobro je zvučalo, a mislim i da bi moji današnji britanski profesori bili ponosni na mene.

Pošto ja nisam znala ko bi mogao da mi pomogne, nađoše oni meni mentora. Ona mi dade da čitam svašta nešto, između ostalog i njen doktorski rad na temu kulturnih razlika sela i grada. A ja na kraju pisala o radu alternativnih kulturnih centara.

Što bi matori rokeri rekli “if I knew then, what I know now”.

Protekle dve nedelje sam čitala knjigu Resistance Through Rituals, koju je uredio Stuart Hall, poznati britanski sociolog kulture i jedna od najvećih živih intelektualnih veličina ovde u Engleskoj. Koliko ja znam Hall nije prevođen na srpski, evo nađoh neki tekst kod Vukadinovića, čisto da se zna da on nešto čita u slobodno vreme, kad ne smišlja kako da odbrani svaki neracionalni potez V. Koštunice. Mada ovaj članak je iz domena postkolonijalnih interesovanja S. Halla i sa svojom tezom da je Zapad istorijski, a ne geografski konstrukt se savršeno uklapa u politiku NSPM.

Hall je jedan od ljudi koji su uspostavili studije kulture i dale im akademski značaj, i možda iz srpske vizure ovo nije preterano bitno niti lukrativno (nemoj neko da mi spominje Ratka Božovića ili Zoricu Tomić, to su likovi za svakodnevnu upotrebu, ti nikada ne odbijaju da odgovore na pitanje, sigurna sam da Ratko ima mišljenje o albumu Radioheada koji je izašao na internetu) ali bez toga, ovaj fenomen bi ostao zabeležen isključivo u skandaloznim naslovima u novinama. U ovoj knjizi saradnici legendarnog centra Centre for Contemporary Culture Studies iz Birmingema, proučavaju subkulture u posleratnoj Engleskoj, znači teddy boyse, modove i rokere, skinse, pankere i ruddy boyse. Ova knjiga (kad se prođe teorijski uvod na prvih sedamdeset strana, veoma je zabavna) je osnova svih daljih proučavanja kulture mladih, popularne kulture i masovnih medija.

Pošto su bili marxisti, autori iz CCCS-a su za osnovni preduslov potkulture uzimali klasni položaj u društvu, što je bilo od velike važnosti u decenijama posle rata (i danas u Engleskoj kada se kaže working-class postoji nekakav oreol samobitnosti i značenja u vezi sa tim terminom), ali pitanje je da li ista stvar važi danas u modernom društvu, gde je svaki kulturni izbor posledica potrošačke logike.

(spasimo Farfura)

Knjiga koju trenutno čitam je Understanding Disney: The Manufacture of Fantasy. Svako kad poraste shvati da je Disney nije medijator u ostvarivanju dečijih fantazija, već tipična američka korporacija, kojoj je cilj da širom sveta proda što više svakakvih bezvezarija (legendarni memorandum nekadašnjeg šefa Disneya Michael Eisnera, svojim zaposlenima: Success tends to make you forget what made you successful … We have no obligation to make art. We have no obligation to make a statement. To make money is our only objective). Mislim da nikada neću više moći da pogledam Mickey Mousea, a da ne osetim gađenje. Ali lako je reći ne Mickeyu, reci ti ne Lostu, Desperate Housewives ili Ugly Betty (mreža ABC je takođe vlasništvo Disneya).

Zanimljivi momenti u knjizi se odnose na dekonstrukciju mita Walta Disneya kao običnog, toplog, porodičnog čoveka, američkog “ujaka”. Disney je bio osvedočeni antikomunista i jedan od osnivača i svedoka komiteta House Un-American Activities Committee, koji je zaslužan za stvaranje crnih lista u Hollywoodu. Navodno, Disney je bio saradnik FBI-ja, agenti ove agencije su imali slobodan pristup Disneylandu “for recreational purposes” kako je rečeno. Slično slučaju kada su američki vojnici bili prisutni u studijima CNN-a tokom bombardovanja Srbije (verovatno su i danas tamo), jer mnogi od njih “inače studiraju novinarstvo”.

Poznato je kako Disney korporacija koristi Mickeya da promoviše američke vrednosti širom sveta. Da li i druga strana može da uposli najpoznatijeg miša na svetu za svoje ciljeve?