Wednesday, November 14, 2007

resistance through rituals

(razlika selo – grad)

Pre nekoliko godina trebalo je da napišem neki rad na koju god temu hoću, sa mentorom koga ja izaberem. Ne za fakuletet. Čisto da se zna, ja ne umem da se zabavljam, ja se samo uključujem u aktivnosti, koje za posledicu imaju pisanje rada.

Anyways, ja pomislim kako bi volela da pišem nešto o alternativnoj kulturi. Ne pitaj me šta sam pod tim mislila, niti sam znala onda, niti znam sada. Ali dobro je zvučalo, a mislim i da bi moji današnji britanski profesori bili ponosni na mene.

Pošto ja nisam znala ko bi mogao da mi pomogne, nađoše oni meni mentora. Ona mi dade da čitam svašta nešto, između ostalog i njen doktorski rad na temu kulturnih razlika sela i grada. A ja na kraju pisala o radu alternativnih kulturnih centara.

Što bi matori rokeri rekli “if I knew then, what I know now”.




Protekle dve nedelje sam čitala knjigu Resistance Through Rituals, koju je uredio Stuart Hall, poznati britanski sociolog kulture i jedna od najvećih živih intelektualnih veličina ovde u Engleskoj. Koliko ja znam Hall nije prevođen na srpski, evo nađoh neki tekst kod Vukadinovića, čisto da se zna da on nešto čita u slobodno vreme, kad ne smišlja kako da odbrani svaki neracionalni potez V. Koštunice. Mada ovaj članak je iz domena postkolonijalnih interesovanja S. Halla i sa svojom tezom da je Zapad istorijski, a ne geografski konstrukt se savršeno uklapa u politiku NSPM.

Hall je jedan od ljudi koji su uspostavili studije kulture i dale im akademski značaj, i možda iz srpske vizure ovo nije preterano bitno niti lukrativno (nemoj neko da mi spominje Ratka Božovića ili Zoricu Tomić, to su likovi za svakodnevnu upotrebu, ti nikada ne odbijaju da odgovore na pitanje, sigurna sam da Ratko ima mišljenje o albumu Radioheada koji je izašao na internetu) ali bez toga, ovaj fenomen bi ostao zabeležen isključivo u skandaloznim naslovima u novinama. U ovoj knjizi saradnici legendarnog centra Centre for Contemporary Culture Studies iz Birmingema, proučavaju subkulture u posleratnoj Engleskoj, znači teddy boyse, modove i rokere, skinse, pankere i ruddy boyse. Ova knjiga (kad se prođe teorijski uvod na prvih sedamdeset strana, veoma je zabavna) je osnova svih daljih proučavanja kulture mladih, popularne kulture i masovnih medija.

Pošto su bili marxisti, autori iz CCCS-a su za osnovni preduslov potkulture uzimali klasni položaj u društvu, što je bilo od velike važnosti u decenijama posle rata (i danas u Engleskoj kada se kaže working-class postoji nekakav oreol samobitnosti i značenja u vezi sa tim terminom), ali pitanje je da li ista stvar važi danas u modernom društvu, gde je svaki kulturni izbor posledica potrošačke logike.

(spasimo Farfura)

Knjiga koju trenutno čitam je Understanding Disney: The Manufacture of Fantasy. Svako kad poraste shvati da je Disney nije medijator u ostvarivanju dečijih fantazija, već tipična američka korporacija, kojoj je cilj da širom sveta proda što više svakakvih bezvezarija (legendarni memorandum nekadašnjeg šefa Disneya Michael Eisnera, svojim zaposlenima: Success tends to make you forget what made you successful … We have no obligation to make art. We have no obligation to make a statement. To make money is our only objective). Mislim da nikada neću više moći da pogledam Mickey Mousea, a da ne osetim gađenje. Ali lako je reći ne Mickeyu, reci ti ne Lostu, Desperate Housewives ili Ugly Betty (mreža ABC je takođe vlasništvo Disneya).



Zanimljivi momenti u knjizi se odnose na dekonstrukciju mita Walta Disneya kao običnog, toplog, porodičnog čoveka, američkog “ujaka”. Disney je bio osvedočeni antikomunista i jedan od osnivača i svedoka komiteta House Un-American Activities Committee, koji je zaslužan za stvaranje crnih lista u Hollywoodu. Navodno, Disney je bio saradnik FBI-ja, agenti ove agencije su imali slobodan pristup Disneylandu “for recreational purposes” kako je rečeno. Slično slučaju kada su američki vojnici bili prisutni u studijima CNN-a tokom bombardovanja Srbije (verovatno su i danas tamo), jer mnogi od njih “inače studiraju novinarstvo”.

Poznato je kako Disney korporacija koristi Mickeya da promoviše američke vrednosti širom sveta. Da li i druga strana može da uposli najpoznatijeg miša na svetu za svoje ciljeve?

5 comments:

ocean hillside said...

draga, ti si the most valuable source of info za nas koji radimo ko crnci za male pare ovde a ložimo se da se apdejtujemo i pratimo šta se dešava u belome svetu...
apropo disnija, moram da iskomentarišem i I will rest my case.
nedge sam pročitala, pamćenje me izdaje, da kad je izašla diznijeva fantazija - slon i nosorog plešu u baletankama - neki kritičari su digli dreku i rekli kako je to grozna stvar, jer deca više nikada neće moći da slušaju ne znam stravinskog a da ne zamisle slona u baletankama.
a skorije, zašto mislim da crtane filmove treba cenzurisati kao i ukinuti toma henksa, je crtac polar express - nisam verovala - patuljci koji rade za deda mraza jurcaju da što više i što brže prave poklone i u jednom trenutnku jedan kaže "hurry, hurry time is money!" u božićnom dečijem crtaću? no comment...kažu da je disney voleo filmove leni rifenštal...to mi je rekla perina i moja mentorka koja mi je poklonila frojov kuvar sad za rođendan! ljubim te draga

Ivan Bevc said...

Uzivao sam u tekstu, svaka cast, umes na malo prostora mnogo da kazes i, kao sto rece moja cenjena prethodnica, stvarno si dragocena :)

Uf, muka mi je od naseg sistema obrazovanja i izopstenosti...totalni autizam...80% ljudi i dalje misli da su nase obrazovne institucije super.

Kad vidim sta sve nude univerziteti na Zapadu dodje mi da se vratim 15 godina unazad i nesto i zavrsim.

popkitchen said...

"hurry, hurry time is money" :)

josh uvek sam na delu gde autorka objashnjava nastajanje Disney korporativnog carstva, nije josh doshla do reprezentacija likova u crtachima.

@ ivan: engleski kriticki, a savremeni pristup je super i ja apsolutno uzivam u chitanju i diskusijama koje imamo ovde. mada u mom konkretnom sluchaju malo mi nad glavom visi oblachich "kako cesh ovo da iskoristish za zivot i nekakav posao?". Mislim da chemo svi zavrshiti in the beautiful world of advertising.

Ivan Bevc said...

Plasim se da cemo na kraju imati samo dve mogucnosti: da budemo zesce pametni kriticari koji pisu za opskurne levicarske novine za 200evra ili da se prodamo zlim korporacijama i "podrivamo ih iznutra al zamalo" za 2000 evra.

popkitchen said...

Dragi Ivane, zashto mi ova druga opcija zvuchi privlachnije?:)

Evo vech sam krenula, mozda bi mogla da napishem master tezu na temu "Milka Forcan i reprezentacija feminizma u Srbiji".

LinkWithin

Related Posts with Thumbnails