hoce li vam faliti bk?

Meni ne. Ali da li je to ispravna odluka ili ne nije ono što me zanima preterano, nego sam čitala teksto o toj dodeli frekvencija u Vremenu, kao i o članovima Radio difuznog saveta, koji bi valjda trebalo da budu skup ne znam kakvih stučnjaka u svojim oblastima, poznati, poštovani i nezavisni (potpuno besmislen kriterijum, obzirom da ih biraju poslanici), a deluju kao skup likova skupljen potpuno slučajno, i jedini zaključak koji sam mogla da izvedem (iz teksta, pošto nisam preterano pratila celu situaciju - sem onoga što je emitovano sa tih javnih intervjua, koji su me po formi podsećali na na ove provokativne talk show emisije, koje su popularne u poslednje vreme u kojima se svi trude da nadmudre jedni druge) je da je u pitanju situacija slična onoj gde profesor da nekom da peticu a nekom jedinicu, bez obzira ko zna više, jer eto može mu se ... valjda po onoj logici koja je važila kad su mi baba i deda išli u školu Bog zna za pet, ja za četiri, a ti nema šta da se buniš. Baš u tom tekstu, iznad slike članova saveta stoji na engleskom Republican Broadcast Agency, što mi je skroz čudno i budi učiteljicu u meni, jer ako nešto pripada republici onda je 'republic', a ako neko podržava državno uređenje republike ili je član Republikanske stranke, onda je 'republican'. Ima li to veze sa dolaskom Fox News-a, koji je u Americi ultra konzervativna, desničarska televizija? Ili je u pitanju čista nepismenost, neznanje jer ko očekuje od medija da budu primer za bilo šta.

Inače na televiziji ionako nema šta da se gleda, od kada sve ono što je zanimljivo (Lost i Domaćice pre svega) je moguće nabaviti preko interneta ili čistom geekovskom razmenom.
Ali ipak mislim da sam pronašla savršen tv zabavu, to jest nije baš čista zabava u pitanju već više zabava kroz učenje. U poslednje vreme sam potpuno navučena na viasat history, u kombinaciji sa discovery channel-om i BBC Prime-om. Odlična stvar sa history kanalom je da kad god se uključite ima nekakav manje ili više zanimljiv sadržaj, a pošto ja gledam tv potpuno neredovno, uglavnom kad jedem kući, mogu da se uključim na pola emisije o Albertu Speeru, a da drugu polovinu odgledam neki drugi dan sasvim slučajno, jer se emisije često repriziraju. Inače nacisti su fascinacija za sve te kvazi istorijske tv kanale, pa u poslednjih mesec dana sam gledala pored spomenutog Speera, emisiju o poslednjem preživelom liku iz bunkera, emisiju o tome kako su Nemci izgubili vojno drugi svetski rat, čak i dva dela tv filma. lošeg btw. o Hitleru, koji su nedavno radili Amerikanci, gde Hitlera igra Robert Carlyle.
Čak sam ponovo gledala, doduše ne cela već na preskok četiri dela sjajnog In Search of Shakespeare Michaela Wooda, iako sam ranije to gledala na dvd-u. A sinoć me ništa nije moglo odvojiti od emisije o Hillary Clinton (!) na BBC Prime-u.
Odoh sad da slušam Marah, koje ovde reklamiraju kao omiljeni bend Nick Hornby-ja, a zvuče kao reminiscencija na Springsteenov period iz ranih sedamdesetih, ali dobila sam preporuku (i besplatne karte, da se ne lažemo) da zvuče sjajno uživo.

zvanično

Danas je potvrđeno na devedesetdvojkinom sajtu i Popboxu da će u petak 7. jula Kelis nastupiti na Exitu. Pored toga što je najzanimljivija rn'b pojava i prva osoba koja je počela da sarađuje sa The Neptunes (pre Justina i Britney), Kelis će da posluži kao test za ovdašnju, pretpostavljam mlađu publiku jer je talentovanija, bezobraznija i sočnija od JK & Seke zajedno (x10). Kad Kelis ispuni svoju edukativnu funkciju, možemo slobodno da odemo na koncert istinske legende, koji nije ostario sa dostojanstvom, već će ostaviti srce na bini i dati nam smeh, suze i znoj uz karakterističan kez pokvarenjaka, a onda valjda otići u Švajcarsku da menja krv.

battle of bands

Poslednjih dana se priča ko dolazi od bendova u skorijoj budućnosti, ko ne. Massive Attack ne dolaze sigurno, ali ako bi zvučali onako kako je bilo na exitu, pre dve godine, onda bolje.
Prvo ide ova vest sa kulture B92. Nakon današnjeg sastanka Dejana Mihajlova, generalnog sekretara Vlade Srbije i Makse Ćatovića, direktora producentske kuće Komuna, rešen je problem u vezi sa održavanjem koncerta sastava Rolling Stones na Hipodromu, tako što je postignut dogovor i potpisan ugovor sa Agencijom za Privatizaciju, odnosno Centrom za Stečaj.
Zanimljivo je da je glavna osoba sa pregovore u vladi, poznati ugovarač sahrana po muzejima, DM 'gospodine sudija ne znam ko je pisao ono saopštenje, samo sam se šalio', čiji je arch nemesis Čeda Jovanović, koji je isto bio osoba za kontakt kad su Stonesi u pitanju u prethodnoj vladi, čak je i davao intervjue ispred postera Rolling Stonesa u kancelariji, valjda je fan, što baš ne bi mogla da garantujem za malopre spomenutog Mihajlova. OK, znači 1:0 za dss. Već mogu da vidim Voju K. na hipodromu između Jočića i Bulatovića, kako reminiscira sećanja na mladost. Ja neću biti tamo, već nadam se na exitu, shaking my booty na Kelis. Možda se i mimoiđem sa hot lips Vučićem, koji se vraća sa koncerta Franz Ferdinanda. Ali tamo neće biti gradonačelnica NS, jedino ako se ne pojavi Nick Cave. Današnji NIN (what a suprise) donosi intervju sa Majom G pod naslovom 'Zapad će prihvatiti radikale'
''Razgovor počinjemo glavnim kulturnim događajem u Novo Sadum Sadu, izložbom slavnog Endija Vorhola, što je veoma teško povezati sa stvorenom slikom o radikalima. Endi Vorhol je obeležio čitavo jedno razdoblje, on je za mene i moju generaciju bio umetnik koji je stalo pomerao granice. Imam i ja neke ideje, pa sam predložila da čitava izložba ima muzičku podlogu Velvet Undergrounda i da mlade generacije shvate uz kakvu umetnost smo odrastali. Ne strahujete da će vaši birači biti šokirani takvim projektom? Da li je to suviše veliki iskorak za radikale?
To su stereotipi o radikalima, pogotovu kad je reč o meni . Ja sam urbani nacionalista. Rođena sam u Novom Sadu, odrasla na asfatu, a kada bi ste došli kod mene u kuću, videli biste koliko imam knjiga o Vorholu, koliko albuma Nick Cavea, Velvet Undergrounda i čitave te ekipe iz tog perioda (pitanje za Maju koji je to period, razmak između Kejva i VU je najmanje 10 god)
Gde se to dodiruju Nick Cave i radikali? Šta ih spaja? Ja. Naša Maja (smeh). Smeh, indeed. Jel ideja iza svega ovoga da se zbune birače da ne znaju za koga da glasaju?

godišnjica mature

Posle Bambi Molestersa (o kojima u javnosti mislim očigledno drugačije), francuska pop retro novo talasna Nouvelle Vague atrakcija je posetila naš grad. Postava je akustična, sa kontrabasom i dve zanosne pevačice, jedna opasna, grlata, sexy, uvrće se po bini kao trbušna plesačica a druga je slatka mala, sa repićima, sva šašava (na Too Drunk to Fuck poliva publiku pivom). Uvežbane su, imaju i koreografije, malo pričaju na francuskom a malo na engleskom. Priča koja je vezana za ovaj band je da Marc Collin i Oliver Libaux, koji su suština čitavog projekta (a to je projekat, zasigurno) su birali atraktivne mlade pevačice, koje navodno nikad nisu čule za pesme u originalu. Yeah, right. Blue Monday, Melt with You, Teenage Kicks, Just Can't Get Enough, Guns of Brixton se ređaju, atmosfera je kao na nečijoj godišnjici mature 1986. recimo, što je u svakom slučaju bolje nego pet godina mature gde moja prijateljica, trenutno nastanjena u Nemačkoj grli mikrofon i peva 'Moj Beograde, zagrli me ...' Prvi bis je jedna od najboljih pesama ikada Love Will Tear Us Apart, koju slušam u poslednje vreme u izvođenju Jose Gonzalesa. Posle toga mogu da odem napolje srećna pevajući 'I go out on Friday night, I come back Saturday morning', osećajući kao da neko nad mnom cele nedelje vrši oglednu vežbu iz kapitalizma. Posle toga samo Marčelo može da prođe.

demokratija bez mesa

Ovo isto ima veze sa hranom, I promise, iako tako neće izgledati iz prve. Često sam u poslednje vreme pričala, ili raspravljala sa prijateljima i drugim bliskim osobama o onome što se u poslednjih par godina zove izvoz demokratije, a počelo je možda sa time da je USAID finansirao Otpor (i ko zna koga pre toga u svetu), a danas isti ti likovi drže seminare po Ukrajni, Gruziji, Tadžikistanu i gde već ... da ne spominjem Ameriku i Afganistan, Irak .. i pitanje koje se tu uvek postavlja je da li je tim ljudima demokratija uopšte potrebna.
I evo jednog odgovora sa one strane.
''Obraćajući se radnicima automobilske industrije u Minsku 1998, predsednik Lukašenko je dao nezaboravnu definiciju demokratije koju tvrdi da gradi u Belorusiji. ''Ne treba nam demokratija sa bukom,'' izjavio je on tada. ''Treba nam tip demokratije u kojoj će ljudi da rade i da budu plaćeni, pa čak i samo toliko da mogu da kupe hleb, mleko, kiselo mleko, kravlji sir i ponekad malo mesa kojim će da prehrane svoju decu i tome slično''. Nakon kratke pauze ''Batka'' (Otac) kako ga Belorusi zovu je dodao ''Pa što se tiče mesa, nemojmo ga jesti suviše tokom leta''.
Za ljubitelje statistike isti članak tvrdi da Belorusija beleži konstantan rast od 6,6% na godišnjem nivou, za koji mnogi tvrde da je neodrživ, plus što nema veliku raširenost korupcije, jer Lukašenko ne dozvoljava bogaćenje, jednog sloja stanovništva na uštrb drugog.

Ne znam što bi Srbi teže podneli demokratiju ili dijetu?

ko je dirao bambija?

The Bambi Molesters su ozbiljan bend. Tako izgledaju i takvu muziku sviraju. Ima ih četvoro i svi su čini mi se u drugoj polovini tridesetih. Thurston Moore je jednom citarao Lou Reeda i rekao 'Ne sviramo muziku za decu' - kad pređeš određenu starosnu granicu skapiraš šta je hteo da kaže. Nisu u odelima, kako inače se slikaju na promo fotografijama. Mada bi im skroz išlo. Jedan od mojih omiljenih bendova, koji više ne postoji - The Afghan Whigs, svira u crnim odelima sa belim tankim prugama mešavinu prljavog roka i vrelog soula. Slabo komuniciraju sa publikom, gitarista Dalibor povremeno najavljuje pesme i sa kog su albuma.
Imaju basistkinju (ili basisticu, kako bi rekli tamo odakle su oni), kao i Hole, The Smashing Pumpkins i drugi omiljeni bendovi iz 90-ih, koja izgleda kao lepša Kim Gordon.
Bambi molestersi sviraju muziku iz filmova koji nikad nisu snimljeni, mešavinu surf rocka, punka, rockabilly-a i bossa nove. Ne bi bilo fer samo ih svesti na to da snimaju muziku koja se čuje u filmu Pulp Fiction. Odlično su usvirani, poznati i u svetskim okvirima, svirali su Chris Eckmanom (The Walkabouts), Peter Buckom (REM), a imaju 7 na Pitchforku. Pri tom su iz Siska (što mu dođe očaj ekvivalent jednog Bora).
Ali ono što se odmah razazna među svim ovim referencama i retro putovanju je to da se pesme BM mogu podeliti na: brzu (recimo car chase, bežanija lopova koji je upravo opljačkao banku, obračun gangstera i slično), sporu (kajanje) i zavodljivu (poziv na seks na primer). Kad čujete te tri čuli ste sve. I onda taj momenat da je ovo muzika koja već negde odsvirana ili zvuči kao da ste je negde čuli, iako je u je autorska i novijeg datuma, postaje potpuno dominantan utisak. I sve ostane na nivou hipsterskog stava i čiste stilizacije. Malo emocija im ne bi falilo ni najmanje.

muzika za kišni dan

Sad kad samo ovo napisala pada mi pamet kako ti opisi vremena i mesta su mi oduvek slabo išli. Volim knjige u kojima nema preteranih opisa, samo radnja, kao kod Hemingveja. Zbog toga su mi pismeni zadaci ovek bili osrednji, barem po mišljenju sredovečnih profesorki književnosti koje su zaljubljene u Andrića.

Inače trenutno idem na jedan kurs kreativnog pisanja (zar se ne vidi?), gde nam je zadatak sinoć bio da napisemo nešto katastrofalno loše. Meni su opisi krenuli po automatizmu ... mesec je tako lep u maju, a možda i u junu, tako pun i sjajan, cveće, cvrčci okolo, mesec pun iznad lipe ispod koje me je poljubio ... scarry. Moram da spomenem da ja i dotična spisateljica (koja me je zaposela u tom trenutku) delimo isti dan rođenja.

Evo i predloga:

Juana Molina - Tres Cosas
John Covertino (jedna polovina Calexico-a) - Ragland
iskljčivo klavir za one u kontemplativnom raspoloženju i
Milosh - Meme
Album meseca marta po mom mišljenju.

beet soup for the soul

Kakva je ovo kuhinja bez recepta? Stvarno. Elem svi znaju kako topla supa ima svojstvo da deluje emotivno na onoga koji je jede, jer pruža neverovatnan osećaj ušuškanosti i sreće. Nigella koja mi dodje kao vrsta uzora, super kuva domaću klopu a istovremeno je savršeno našminkana sa nalakiranim noktima, a ni činjenica da je završila englesku književnost i bila kritičar TLS -a nije za bacanje, je od tzv. emotivne hrane napravila umetnost, jer ko je u stanju da tako opeva pire krompir kao što ona radi u Nigella's Bites. Ali nije u pitanju obična pileća supa, već boršč od cvekle (ima naziv ali ja nisam uspela da zapamtim) koji bi ladno našao svoj put do one vrste hrane, koju malopre spomenuta tv kuvarica naziva 'healing food', jer je ljuta i kisela, a neviđeno zdrava, prosto osećaš tu vitaminsku bombu kako obuzima i obnavlja telo.
Važna stvar - recept nije moj, već od osobe kojoj je kuvanje samo jedan od talenata - ali to ne znači da ne treba da se zna za njega.

Cvekla se izrenda i stavi u šerpu da se prokuva. Kad provri, nastrugani deo se odbaci a ostatak se začini - biber, začin C i vrati na šporet. Doda se čaša soka od paradajiza i čeka se da supa provri. Pre toga može da se ubaci izgnječen beli luk. Kad provri, dodaju se rezanci, seckan peršun i limunov sok. Voila - spremno za kusanje.

Danas mi je ceo dan kao stvoren za supu, ali pošto je kasno odoh da kuvam kakao i nastavim sa gledanjem domaćica.
Inače dobila sam ponudu za otvaranje restorana, u kome bi prijatelji kuvali sve sta nam se sviđa i gledali serije posle dok klopamo, meni zvuči savršeno i if all else fails, našla sam novo zanimanje.
U stalnom poređenju i pravljenju analogija, čime se inače bavim u poslednje vreme, palo mi je na pamet kako je traženje posla isto kao dejtovanje. Vidite se, ispričate se, misliš da je super, ali te niko ne zove. Ako sam preživela takve sastanke, ovo ne bi trebalo da bude problem. Ali sad ću ipak da se pokrijem ćebencetom i da gledam seriju.