niko kao bane

Srbi na prvim stranama Guardiana - nije Kosovo, nisu ratni zlochini, nije Evropska unija, Evrovizija ili sportski uspeh, vech ludilo.



Britanski drzavljanin, srpskog porekla Branislav Kostic je pre svoje smrti zaveshtao svoje bogastvo, stecheno u farmaceutskoj industriji, Konzervativnoj partiji i Margaret Tacher u ime "borbe protiv satanistickih monstruma". Danas se zavrshilo sudjenje, pokrenuto od strane Kostichevog sina Zorana, koje je imalo cilj da dokaze da je Kostich u momentu pisanja testamenta nije bio pri chistoj svesti. Zoran Kostic je rekao da je pre ocheve smrti prekinuo sve kontakte sa njim, jer je Branislav Kostic u vishe navrata optuzivao svoju zenu da hoce da ga ubije i jednom prilikom ju je zakljuchao u sobu i nije pushtao danima. Kosticu je dijagnozirana paranoja, ali je on odbijao lechenje. Novac ce biti vrachen Kostichevoj porodici, kaze se u odluci suda.

sokrat, trolovi i cnn

Ako se neko pita sta sam mislila kad sam rekla, ko se danas u Srbiji bavi medijima i na koji nachin odrazava prevazidjene dihotomije novi mediji – loshi, stari mediji – dobri, neka prochita intervju sa Divnom Vuksanovich u Politici pod nazivom “Sokrat bi umro od tuge”. Ko ne zna Divna Vuksanovich je filozof po obrazovanju, trenutno je profesor teorije medija na FDU, koliko ja znam, doktorirala je jako mlada i sto se mene tiche to joj je najveche dostignuche. Pristustvovala sam na dva predavanja koja je ona drzala i to su bile nekakve radionice-igraonice, gde ne mozesh da uhvatish poentu ni za glavu ni za rep.

Da sumiram sta Divna kaze o medijima u njenoj poslednjoj knjizi:

- Ako je televizija komercijalna, ona ne moze da bude dobra, ja to prevodim ovako – program o rusinskoj manjini (nek mi oni izvine na uzimanju za primer, posto nishta nemam protiv njih i ovo nije negativna karakteristika) je dobar, ali ne i serijski program tipa Sopranos, Lost, House M.D.
- Medijska slika sveta potiche iz SAD – hm…. Chinjenica poznata vech 50 godina.
- Ona priznaje da postoje ljudi koji vide subverzivni potencijal popularne kulture, ali ochigledno da ona nije jedna od njih
- Novi mediji ugrozavanju kritichno misljenje. Kako ga sachuvati

Ви сте пронашли „рецепт”: пишете, како кажете, савремене бајке за децу и одрасле.
Нисам ја пронашла рецепт него су тролови пронашли рецептуру како да ме истисну из стварности и наметну се у истој. Борба између мене и тролова још се води, али на моју штету. Чега год се подухватим, шта год сматрам да је сигурно и озбиљно, они упропасте. Тако да, у ствари, немам много шансе да преживим у свету савремених бајки, јер ме ти враголасти духови систематски потискују.

Toliko o tome.

Inache Politika je definitivno postala chitljivija novina, malo se modernizovala u smislu dizajna i sadrzaja (recimo subotnji kulturni dodatak je primer za to), ali sa druge strane (ochekivano) Politika nema politiku tj. za nju moze da pishe ko god hoche : Sonja Liht, Bora Djordjevich, Ljubisha Ristic, Aleksandar Vulin i Marchelo.

Rubrika je Pogled sa strane, ok mozda je to odstupnica od uredjivacke politike, tipa vam nudimo, sami odluchite da li je dobro ili ne. Sto je sa jedne strane u redu, naravno nametanje je losha stvar, ali sa druge to je legitimizacija svakakvih likova i njihovog kretenskog pogleda na svet. Ako vech imam Kurir, zasto onda moram i ovo da chitam.

I u tekstu Meko srce svetskog policajca evo moje zenske heroine broj 2. MBM. Ja mislim da je ovo kriticko mishljenje o kome Divna pishe trolovima. I to dokazano da primeru priloga na CNNu o decaku kome je bomba raznela pola lica, a televizija prikazuje kako ce on biti prebachen u Ameriku da ga operishu najbolji lekari za to. Ovde nije stvar o tome da li je rat u Iraku losha stvar. Naravno da jeste. Da li je ovo vrhunska hipokrizija ? Zashto ja danas chitam o tome u srpskim novinama. Jel ima neko u Srbiji ko misli da je rat u Iraku opravdan, kao i americka invazija i okupacija ? Jel ima neko ko misli da je CNN vrhunac profesionalnog i nepristrasnog izveshtavanja ? (mada na CNNu ima onaj gotivac Richard Quest – to je onaj sto ima uzasno chudan nachin govora i sto vodi emisiju Business Traveller, gde putuje po super hotelima, proba raznu hranu i upoznaje se sa lokalnim stanovnishtvom, slichno je pristupu Loius Therouxa, on che da proba stvari o kojima izveshtava – da skache padobranom, da proba nekakve grozote od lokalnih specijaliteta, e da i John Stewart Daily Show, ali je ta emisija previshe vezana za americku politiku, pa moze da bude nerazumljiva). Naravno da ne. Ali MBM is preaching to the converted, i ovo ima iskljuchivo lokalnu dnevno politicku notu (ne znam da li je na to ciljala, ali tu pogadja). Prosechna osoba chita ovo i kaze ‘Eto vidish sta ovi Amerikanci rade, vidish kakvi su skotovi, neche oni nama uzeti Kosovo’, zaklopish novine i imash pismenu potvrdu da je sve u redu sa tvojom slikom sveta.

josh umetnosti, molim

Da bi se doshlo do galerije Chris Bettles, gde je izlozba fotografa Terrenca Donovana mora se prochi kroz Mayfair, jedan od najluksuznijih krajeva Londona. Tu su smesthene sve ambasade (zanimljivo je da je zgrada americke ambasade ogromna i ruzna, relativno moderna u odnosu na arhitekturu tog kraja), preskupi hoteli i radnje u Savvile Row i Bond Streetu. Reklama za Louis Vuitton.

Terrence Donovan je pored Davida Baileya (inspiracija za lik fotografa iz filma Blow Up, izmedju ostalog) najpoznatiji po fotografijama Swinging Londona iz sezdesetih – na izlozbi su fotografije Terrencea Stampa, Twiggy, Julie Christie i Sofije Lauren.

Pored toga u galeriji je i izlozba fotografija Terry O’Neilla na kojima je Frank Sinatra, ovo je najbolja i najpoznatija fotografija. Moze postati vasha, potpisana od strane fotografa za samo 5.000 funti.

drawing restraint 9

Sunchano jutro, a 13. oktobar. Mora se ichi napolje. Prvo sam htela da idem na Frieze Art Fair, najvechi sajam savremene umetnosti u Regent's parku. To je relativno blizu mene, ali kad sam saznala da je dnevna karta 18.50 funti, priblizno isto koliko sam platila kartu za koncert The Nationala, skapirala sam da nema shanse da idem.

Izlozba poznatog americkog umetnika Matthew Barney-ja Drawing Restraint je postavljena u galeriji Serpentine u Hyde Parku. Nemam slike iz same galerije, snimanje je zabranjeno, dobro je sto sam pitala.

Posle Cremaster ciklusa, Barney je snimio novi film sa svojom zenom Bjork na japanskom brodu, koji sluzi za lov na kitove. Ovaj video rad?! koshta 6 miliona dolara, traje 2 i po sata i na kraju se Barney i Bjork pretvore morska stvorenja. Film nije dobio bash najsjajnije kritike, ocenjuju ga kao „samozadovoljno i pretenciozno delo“, pa ga nisam gledala. Inache, trailer za film se prikazuje u malo alternativnijim bioskopima, ishao je pre filma Control.

Samo ime Drawing Restraint objashnjava o chemu se radi, Barney crta u stanjima fizicke onemoguchenosti – vezan je za plafon dok crta po zidu ili nekim drugim nepristupachnim povrshinama.

Sudechi po svemu ovome, rekli bi ste ovaj Barney mora da je jako dosadan lik, sledi trailer sa autorskim komentarom, gde se ispostavlja da je covek duhovit, mozda malo bezobrazan posto ismeva akcenat jadne Bjork. „Snimila je muziku sa film, pa sam morao da je ubacim“.

pub konachno

Friday night last orders at the pub,
Get in the car and drive to the club,
There's a massive crowd outside so we get in to the queue
It's quarter past 11 now we won't get in till quarter to.
Lilly Allen "Friday night"


Ekipa iz doma je htela da vidi gde svira jedan nash kolega, koji je Grk i svira buzuki. Da se razumemo, nemam nishta protiv sirtakija, mada nemam nishta ni pozitivno da dodam, ali nisam doshla u Englesku da bi iskusila ono vech vidjeno po kafanama shirom Halkidikija.

Hocu pivo, radnicku klasu koja viche "Oj", ulepljen tepih u pabu i ljude ispred. Posle malo nagovaranja, drugari su morali da pristanu i evo nas u Nellie Dean of Soho.








Ne znam da li su ovi momci ono sto sam trazila, ali jesu vikali "oj" i igrali bilijar, dok smo mi birali muziku iz jukeboxa (prvo Elvis Presley, a onda Arcade Fire), nisu se bunili, mada mislim da im se Elvis vishe svidja.



Poslednje piche oko 11.30, hocemo li dalje? Soho petkom uveche, a bogami i subotom izgleda kao da je stigla apokalipsa, gomila ljudi, djubre svuda okolo, sredjene cice pored beskuchnika, red light district pored West End pozorishta, gde se prikazuju (preskupi) isprazni mjuzikli. Stignemo do kluba, ulaz 3 funte, ok moze i gore. Izbacivach kaze "chisto da znate da je ovo gay friendly klub", u redu sto se mene tiche, ali nash mladi indijski prijatelj nije bash odushevljen. Lutamo okolo, dok nismo stigli do Tottenham Court Roada i kod mog prijatelja Dyonisiosa, na jagnjechi kebab, kupus i luk. Posle toga samo mozesh da spavash.

BFI open day

Jednom godisnje British Film Institute otvara svoja vrata studentima filma, filmskih studija, medija i komunikacije i slicnih disciplina kako bi se oni bolje upoznali sa radom ove nacionalne filmske institucije, koja je istovremeno i bioskop (tematski programi, najslicnije nashoj Kinoteci), sveobuhvatna arhiva britanskog filma i televizijskog programa, biblioteka posvechena ovim oblastima, organizator London Film Festivala i izdavach magazina Sight and Sound, izmedju ostalog. Pored generalnog obilaska moderno dizajnirane zgrade, specijalnih ponuda za chlanstvo i jeftinijih knjiga za studente, pushten je kultni britanski film Withnail and I. Ako ga niste gledali, film je snimljen osamdesetih, a smeshten je u 60-te, glavni junaci su dva nezaposlena glumca iz Londona, koji mrtvi gladni i naravno pijani, odluchuju da odu na odmor iz pacovske rupe od stana u unutrashnjost u kolibu, koja je takodje u raspadu, a lokalno stanovnishtvo se ne pokazuje kao prijateljsko. Jedan od likova je ujak Monty, koji se pojavljuje nenajavljeno u kolibi, koju je pozajmio svom nechaku i kreche da spopada njegovog prijatelja. Ono sto je izazvalo reakciju u sali je to sto je glumac koji tumachi ovaj lik, Uncle Vernon iz Harry Potterove muggle familije.

Posle prikazivanja filma, BFI nam je poklonio veoma neobichan poklon, umesto knjige, brochure ili sveske, dobili smo svi po litar organskog smoothie-a od najrazlichitijeg vocha. U sveopstoj londonskoj skupochi, naravno da sam bila sumnjichava da mi neko daje pice od svezeg vocha, mora da je mu je istekao rok, ali sam popila pola i nije mi nishta. Chak je i jako ukusan. Nisam mogla da ostanem na filmskom kvizu, iako me je jako zanimalo, ako ne da ucestvujem (a kako ne ucestvovati), barem da prisustvujem, ali moram da pishem prvi mini-esej o deci i medijima.

Danashnji dan je josh vazan iz pop kulturne perspektive, zbog toga sto je novi album grupe Radiohead pushten na internet, gde ga mozete nabaviti besplatno ili za cenu koju mislite da je razumna. O tome je pisano na prijateljskom blogu, sa koga kradem ovu temu. Zanimljivo je da prethodni album koji sam kupila od ovog benda, a kupila sam original disk Hail to the Thief, je bio zastichen, tako ga je bilo moguche slushati samo u playeru koji je na disku, a ne u Winampu recimo. Posle Princea koji je podelio svoj prethodni album uz primerak Mail on Sunday da bi izreklamirao svoja 21 koncerta u O2 dvorani, Radiohead su prvi istinski veliki bend koji se usudjuje na ovako nestho. U vremenu u kome prodaja diskova opada, ne rachunajuchi iTunes, a prihod se uglavnom ostvaruje na koncertima, objavljivanje pesama na internetu deluje kao sledechi logichan korak. Ali samo ako ste Radiohead. Svi indi bendovi imaju svoje myspace stranice, blogove na kojima kache svoje stvari, ali koliko njih moze da zivi od toga, tj. da se osloni na snagu interneta, bez podrske mashinerije muzicke industrije. Koliko bi nam vremena trebalo da skidamo i preslushamo svu tu novu muziku, bez ikakvog filtera, koji tradiocionalni sistem diskografskih kompanija omoguchava (nestho sto je vredno objavljivanja i nestho sto je plod tinejdz fantazije od koje nikad nishta neche biti). Takodje ovo znachi da pocetnicki ili manje poznati bend sam mora da finansira snimanje albuma, sajt i svirke. Koliko ih je stvarno u stanju da to uradi?

U mom trenutnoj zivotnoj alisa-u-zemlji-chuda fazi, svaki dan upoznajem i srechem se sa ljudima kojima je chitav koncept skidanja materijala bilo koje vrste sa interneta potpuno stran. Jer je to nelegalno, svi kazu. Znam to i ja, ali se krechem u drustvu ljudi koji nikako drugachije ne bi mogli da se prepuste svojim ukusima, sem skidanja muzike, filmova i serija. Sto ne znachi da ne treba kupovati diskove i ichi u bioskop, posto to nisam prestala, ali u ovolikoj produkciji i sa tehnologijama, koje to sve olakshavaju, tesko je odoleti. Odakle ja dolazim, ne samo geografski, nego mentalno i kulturno, to pitanje se ne postavlja, to je radio Luxemburg nashe generacije. Po tome se definishemo i ne pada nam na pamet da prestanemo.

how cool is school?

Teorijsko ili kriticko bavljenje populanom kulturom nije preterano praktichna stvar. Niti je profitablna. Pogotovu na jeziku na kom pishem. Urednici i u “ozbiljnim” novinama (da mi je znati koje su te) smatraju da pisanje o kulturi je potpuno nepotrebno, nesto sto moze da se radi iz hobija. A da ne spominjem pisanje o pop kulturi i medijima. Takodje neki koji se time i bave, u sushtini ne vole medije, ne razumeju nove tehnologije i samo odrazavaju prevazidjene dihotomije (stampani mediji – dobri, elektronski – loshi, social networking na netu ubija kreativnost i socijalnu inteligenciju).

Moji engleski profesori su naravno drugachiji. Jedan se bavi kompjuterskim igricama i njihovim moguchnostima za obrazovanje, chovek je na Facebooku i igra Second Life. Drugi je zapocheo predavanje spominjanjem Brian Enoa, a zavrshio sa Joy Division (zadatak za sledechu nedelju, pogledati film Control i napisati mini-esej u kontekstu literature koja se chita). U medjuvremenu se prichalo o Madoni, princezi Leji i Homeru Simpsonu. E sad ovo sve zvuci kao jedno veliko zezanje. Kome je prethodilo chitanje tesko razumljivih teorijskih tekstova. Ne verujem da chu se u daljem zivotu baviti akademskim prouchavanjem popularne kulture. Ali cu zauvek ostati kozument raznih pop kulturnih sadrzaja.

Kada si srechan ili imash sreche u nechemu nisi ni sam svestan toga. Ali sam juche tokom rasprave o raznim definicijama popularne kulture, shvatila koliko je ovo super (cak i ako od ovoga nema karijere). Posle ovoga slede project proposals, kreativni brifovi (koji su sve sem kreativni), nedeljni izveshtaji (TPS reports?!@#) i cirkularni mailovi. Knjige u shake i uzivaj!

freshers fayre

Kad se neko vrati u skolu dve godine posle diplomiranja (koje je zakasnilo naravno), a u stranoj zemlji, josh i onoj sa respektabilnim sistemom visokog obrazovanja sam sebi postavlja sledecha pitanja – da li cu se snachi, imam li koncentracije i snage da ovo izdrzim, da li chu skapirati o chemu profesor govori, kakvi su kolege studenti, kako da se nosim sa konkurencijom – zamisljam male Kineze koji uche ceo dan i noch – i tako dalje? Mozda ne svako, ali ja sigurno.

I pre nego sto sam saznala shta treba da chitam, bila sam u strahu da sam u zaostatku. Eto me u biblioteci, dok kolege studenti sede na travi i piju kafu napolju, garancija da ce sunce da sija je da ja sednem da uchim, ako nisu otishli grupno na Freshers Fayre. To je neka vrsta sajma raznih studentskih organizacija i udruzenja. Studentsko udruzivanje me nikada nije zanimalo, u mom prestonickom shvatanju sveta to je tako passe. Secham se da je na mom fakultetu te funkcije barem u pocetku obavljao onaj mali iz Otpora, sto je uzeo MTV nagradu. Oduvek sam sumnjala da je hteo da kontrolishe fotokopirnicu i kafic pored u podrumu Filoloskog.

Posto sam ischitala svojih par poglavlja, skapiram da bi mogla da chekiram sta se deshava u studentskoj uniji. Mladi sede na terasi, piju kafu i motaju duvan, hipici jedni. Lik pushta rege i Cypress Hill. Posto nikog ne znam, pijem kafu i chitam u Guardijanu o poseti Bill Clintona Londonu. Digresija, kad chovek napusti Srbiju i sretne ove zapadnjake, nailazi na nepodeljene simpatije prema bivshem americkom predsedniku. Objashnjavati neslaganje, vodi ka bombardovanju bosanskih Srba, a kasnije i same Srbije, ali kako objasniti svoje neslaganje sa Karadzichem/Mladichem i Miloshevichem. Previshe komplikovano za ove povrshne diskusije. E kad se ti razgovori povedu, shvatila sam da je najbolje nabaciti facu “mene u zivotu samo interesuje shopping i fitness”. Neslagati se sa Bushom i ratom u Iraku je vec opsthe mesto. End.

Moje komshije iz dorma se pojavljuju sa gomilom kesa prepunih besplatnih olovaka, bonbona, nepotrebnih flyera, alarma za licnu bezbednost, postera i slicnih gluposti. “Morash i ti da idesh, imaju josh besplatnih stvari”. To da mi ne trebaju flyeri za popuste i da nikad nechu otichi na sastanak nijednog studenstkog udruzenja nije dovoljan argument. Mislim ja sam zakasnila za ove freshmen fazone dobrih 10 godina. Inache svi ti studenski sindikalni lideri su svuda isti, nesimpaticni karijeristi. Zanima ih da kontrolishu pare, uglavnom studensku kafeteriju i bar, a onda glasaju za povechanje rente u studentskim domovima. Kod nas je jedan lik pretpostavljam sa nekog ostrva sa Kariba, ali sa americkim akcentom i “smooth” drzanjem Jay Zija i pantalonama na pola dupeta. Njegove naredbe izvrshava potpredsednik Pakistanac, koji me pita odakle sam, ali mu ja kazem da posto ima 3 devojke iz Srbije, nechemo praviti nikakva udruzenja. “Serbia, is that north of Russia?”. Mislish Sibir brate? Ne nije. E i to mi je master student. Glavna feshta je malo dalje na Univeristy of London Union. Na putu do tamo me startuje zabradjena u maramu aktivistkinja, nudi mi flyer za anti ratne demonstracije. Prichati sa ovim “promoterima” tokom Freshers’ Fayra je isto kao prichati sa Jehovinim svedocima. Ali to saznajem prekasno. Sluchajno spomenem “a ponedeljak, tad su mi predavanja”, dobijam predlog da izadjem sa predavanja i pravac na Trafalgar Square na demonstracije protiv rata u Iraku. Juche je bio 5.oktobar, pa sam se skapirala da stvarno me je danas tesko naterati da protestvujem protiv bilo chega. Mozda da sam sad u Novom Sadu, mozda bi stvarno protestvovala protiv ultra nacionalista i primitivne bagre, koja se lozi na nacizam u zemlji sa ogromnim brojem zrtava drugog svetskog rata, chisto da se zna da su oni u manjini i da treba da zagamizu nazad u svoju rupu. Ali rat u Iraku, to ostavljam ekipi koja pije frapuchino u Starbucksu da reshi.

Svaki moguchi i nemoguci sport navodno ima svoje udruzenje na University of London, budisticki klubovi i Christian counselling, standovi koji nude popuste i karte, ostavi mail adresu svuda (no way), salsa nights i promoteri novih networking sajtova. U nedoumici sam da li da kupim poster (Audrey Hepburn iz Dorucka kod Tifanija ili crno beli nekog filma francuskog novog talasa), ali moram sebe da podsetim da sam to prerasla i da 4 funte mogu da potroshim na grown-up way u pabu pijuchi pivo.

Najludji flajer koji su mi uvalili jeste crkva koja se zove Equippers church, na pamfletu je fotografija gitariste iz recimo benda kao sto je Blink 182. It’s like this He says jump and we say how high? So here’s to you Mrs Robinson, Jesus loves you more than you could know …. (equippersi ochigledno ne umeju da prepoznaju ironiju). Sta sam vredno dobila – olovke, flyere svih vaznijih londonskih galerija i muzeja sa korisnim informacijama, raspored ali za ceo semestar da ga okachim na zid ko djak prvak i prijavila sam se da budem publika za snimanje emisija BBCa uzivo (kad me pozovu, ja vech necu biti ovde, ali vredi pokushati), minijaturnu kesicu bombona i privezak za telefon. Sve u svemu bila je to jedna zanimljiva antropoloska ekskurzija.

look left

Ushla sam u Englesku na pariskoj zeleznickoj stanici, barem tako pishe u mom pashosu. Za mene koja nikad nije putovala vozom van granica svoje zemlje, ovo putovanje od Grenobla do Pariza, a onda posle i do Londona je pravo otkrovenje. Ne zvuchi preterano prakticno, ali kad se sve skupi zajedno i naravno da vas srecha posluzi da nadjete jeftine karte za Eurostar, taj put moze da vas koshta i koliko JATova karta u jednom pravcu. Tako sam ja barem racionalizovala ovo iskustvo. A iskustvo jeste, putovanje u stilu.

Onda novo privikavanje na dom, gomilu novih ljudi ponovo sa razlichitih strana sveta, evo i posle nedelju dana pojavi se neko u ogromnoj kuhinji koju deli nekih pedesetak ljudi, koga po prvi put vidim. Administrativne stvari, kartice – kreditna kartica, kartica za dopunu kredita na telefonu, kartica za biblioteku, kartica za fotokopiranje u biblioteci. Ono sto vazi za Srbe a to je da ne mogu da putuju a kada to rade sve ih skuplje kosta, kao i da najeftinije radnje tipa H&M ili Primark se uglavnom nalaze u najbogatijim zemljama, vazi i sad, ne mozesh da otvorish rachun u banci ako ostajesh manje od sest meseci, znachi svako podizanje para sa bankomata koshta (ok, to sam znala i kad sam krenula), neche da prihvate da uzmu depozit za sobu kao deo kirije, sto znachi da chemo da se preganjamo oko vrachanja istog (koje otezava nemanje rachuna u banci), ne mozesh da dobijesh studentsku kartu za prevoz. Nudi se studentska kartica koja obechava nekakve popuste, ali pitanje je da li chu za tri meseca ushtedeti 10 funti koje treba da dam za otvaranje kartice. Ono od chega sam najvishe zazirala je biblioteka u kojoj treba da provedem naredna dva meseca. User i password za studentski nalog za korischenje, dva on-line kursa sa razlichitim userima i passwordima koji sadrze i velika slova i brojeve. Te stvari nikad nechu zapamtiti.

Ali sam ponosna stho sam provalila kako radi slavina sa toplom i hladnom vodom. Ukljuchish obe, a onda podmetnesh ruke prvo pod hladnu a onda pod toplu slavinu i eto ti umivanja. Zanima me koliko bi majmunu Sultanu trebalo da ovo shvati.

Bacila sam pogled na web stranu Velikog brata, ajde nek me neko uputi, jel ima “alternativac” u kuchi? Glas razuma? Ko je favorit? Na prvi pogled stvarno su mnogo jadni, cak i Ena i Marko deluju ko intelektualci za ovu ekipu. A tek Daliborka sa self-help pristupom zivotu i ishrani, pa covek nesto moze i da nauchi. Manite se elitizma i zgrazavanja hochu tracheve i skandale. Ili se i dalje pricha o 48 sati sramote?

zashto se nisam popela na ajfelovu kulu?

Muka mi je redova za ceo zivot. A znam da mi ovi za vizu neche biti poslednji u zivotu. I sad treba josh da chekam u redu za Ajfelovu kulu. No way. Ioako je bilo vetrovito vreme a ja sva rovita, shmrchem i kashljem.
Ovo je poslednji post o Parizu. Letters from London stizu uskoro.