welcome (back) to serbia

Knez Mihajlova
rasprodaja ili miting?

Nikad nije dosadno u svakom slučaju.

Manje od 15 hiljada ljudi se okupilo da podrži doktora Davida Dragana Dabića, što je jasno jer ga sad neko treba da ga vodi u tuđinu, a nije ih izlečio od impotencije. A lepo je rekla Žigonka da on ne samo da je junak, nego još je našao način da pomogne ljudima.

Kad su skapirali da doktor ipak neće moći da im pomogne humanom kvantnom energijom, oni su napravili sranje. To je jasno – neki su čak došli autobusima, samo da bi ih doktor video. Scena – njih trojica sa pivskim konzervama tumaraju Bulevarom, dok tu prolaze devojčice u šortsićima spremne za noćni provod. Ako na to ne reaguju neće ni na šta. Instinkt preovladava i to je to. Svetski mediji opet nisu skapirali o čemu se radi, oni kažu huligani. Ali to su samo očajni momci u potrazi sa izgubljenom muškošću.

Protest je iz svog dorćolskog salona podržao i Koštunica Dr. Vojislav. Ista reakcija kao i tokom građanskih protesta 96/97. Ni na ovu, ni na onu stranu. Ali na pogrešnu svakako.

Jedna stvar me zanima, ko je onaj čovek sa smešnom prevaziđenom frizurom. Zaboravljeni star iz osamdesetih? Pevač narodnih pesama, glumac iz sapunice? Doktor Dabić ima dugu sedu kosu i bradu, nosi naočare, egistencijalistički u crno je obučen, prosto zrači. Kakve veze imaju njih dvojica?

help me doctor

Imam strašan problem sa migrenama. Ništa ne pomaže, kafetini, analgini, aspirini. Samo biljne tablete i program meditacije doktora Dabića. Pošto se vraćam iz Italije sad za vikend, okrenuh broj cenjene ordinacije alternativne medicine u Beogradu da zakažem pregled kod doktora.

- Dobar dan, zanima me da li ima slobodnih termina kod doktora Dabića sledeće nedelje?

- Ne znam kako da vam kažem ali doktor Dabić ne radi više kod nas.

- Ali zašto? Odličan je doktor, meni je puno pomogao.

- Sinoć je uhapšen. I još nešto doktor Dabić nije onaj za koga se predstavljao. On je naime haški begunac Radovan Karadžić.

- Ma hajte, tako divne razgovore smo vodili. Čovek ima tu zen pojavu, belu kosu po pola pasa i smirujući glas. Hoćete da kažete da su on i psihijatar epske pojave sa guslama sa Pala isti čovek. Prosto ne mogu da verujem.

- Ne možemo ni mi. U šoku smo. Da vam ne pričam kakve će to posledice imati za našu ordinaciju.

******

Dobro bre, odem na 5 dana u Barselonu i kažem vam „Čuvajte mi Jugoslaviju“, a vi hapsite. Priča o alternativnoj medicini, Davidu/Draganu Dabiću, stanu na novom Beogradu i hapšenju u komšiluku na Vračaru mi ne drži vodu, najiskrenije. Nisam ljubitelj teorija zavere, ali ovo me podseća na onog lika koga su uhapsili na granici sa Bosnom ili negde u Republici Srpskoj (dobra je stvar što se toga ne sećam i dalje znam ko je Florans Artman i Luiz Arbur, kad zaboravim na Oli Rena, znaću da su došla dobra vremena), pa posle sa vrećom na glavi izručili u Hag. Nije Župljanin, to je Bulatovićev rođendanski poklon Borisu Tadiću. Čekam da neki novinar, tipa Vasić ili Anastasijević izađe sa validnom pričom. To je više znatiželje radi,sto se Radovana tiche ajde da ga pošaljemo u Hag i dosta više sa tim. I to ne pravde radi, o tome je vech bilo rechi da je jasno da Haski tribunal niko neche doneti istinu, odgovornost i pomirenje. Chinjenica da je David ili Dragan pio kafu u centru grada, mozda par stolova dalje od vasheg, nas sve pravi budalama. Odoh u Rim na dva dana, to vam je taman da se uhapsi i Ratko o istom trošku.

kako sam nisam deportovana na kraju

Mies van der Rohe paviljon u parku Montjuic, Barcelona

Mnogi su mi rekli da se žalim na Italiju i da niko to ne želi da sluša. E pa žao mi je što vam kvarim sliku sa razglednice (mada koliko sam pisala o tome koliko volim Toskanu i svim aspektima bella vita, mislim da imam pravo na to), ali stvari stoje tako – Italija je jedan birokratski pakao kafkijanskih razmera. Da bi uspešno izašao iz tog lavirinta treba vam veza i strpljenje zen budiste. Znači zemlja na koju se treba naviknuti. Kao Srbija. E ako je već tako, čini mi se da ću ipak dati šansu majci Srbiji.

Zašto ovo pišem? I čemu ovaj naslov.

Ukratko, svako ko dođe ovde na malo duže (od tri meseca) treba da se prijavi za dozvolu boravka. To je u svakoj evropskoj zemlji formalnost i sve se završi za maksimalno 2 meseca. Sem ovde. Prijavila sam se krajem januara, treba da se pojavim 25. avgusta da mi uzmu otiske i da me slikaju. Za to se dobija poziv, koji ja nisam dobila, kako sam saznala to je za drugu priču. Dozvolu bi mi onda izdali verovatno za naredna dva do tri meseca, bukvalno do kraja trajanja moje Šengen vize. Činjenica da sam strani student ništa ne menja, čeka se u istom redu sa sezonskim radnicima i imigrantima. Odem ja do policije da pitam da li može taj datum da se pomeri napred, neću biti tu u tom trenutku.

Od snagatora na ulazu ne stignem nikog ništa da pitam. Kaže on meni, moraš da dođeš i to direktnim letom iz tvoje države, ne smeš da uđeš ni iz jedne druge. „Ali ja sam to već uradila, ušla sam iz Slovenije, ima multiple entry Šengen vizu“. „Po italijanskom zakonu, moraš da imaš dozvolu boravka da bi putovala.“ „Jel to znači da mi viza ne važi?“. „Važi, ali tek kad dobiješ dozvolu“.

Posle ovog razgovora, bila sam ubeđena da će mi praviti problem kad budem išla/vraćala se iz Barselone. U to me je uverilo još više ono što se desilo tetki moje drugarice. Ona je žena Indonežanka, prvi put putuje u Evropu vraćena kući, jer joj je na vizi pisalo single entry, a ona sletela u Švajcarsku, pa odatle za Milano. Ako tetka sa Jave zaslužuje ovo, ja sam nagrabusila. Toliko sam maltretirala ljude ovde sa svojom paranojom, da su krenule da se prave šale o tome kako ću da čamim u zatvoru, „ako je ovo poslednji put da se vidimo, znaj da te volim“ i slično.

To ti je kad slušaš idiota koji radi na prijavnici u policiji. Mislim možda je on u pravu, ali niko ne proverava let iz Pize do Đirone u Španiji, pošto su to mali aerodromi na koje uglavnom sleću low cost kompanije isključivo iz EU zemalja. Nemam ni pečat da sam ikada izlazila. E sad se osećam kao kreten. Srećni kreten.

summercase08 - day02

Mnogi mi ovo neche oprostiti ali zakasnili smo na Breederse. Izlezavanje posle prvog festivalskog dana, onda obilazak Gaudijevih zgrada. Ali kad smo konachno doshli na jednom od stejdzeva The Strangles su svirali "Walk on By". I pored vesele ekipe ispred bine, meni nisu ostavili jachi utisak, delovalo je sve to kao veliko odradjivanje. No more heroes, anymore.
Dok smo se vrzmali okolo, Kings of Leon su svirali ono sto oni kazu poslednju svirku na njihovoj turneje. To se primechivalo po glasu pevacha, koji je svesrdno shmirao. E onda me je neko uhvatio za ruku i rekao moje ime. U Zagrebu poznajem manje od 5 ljudi, ali kolika je shansa da sretnem prijateljicu koju nisam videla 4 godine? Krenulo je podsechanje ko je sta radio u medjuvremenu, gde smo putovale, koje koncerte smo videle, anksioznost oko nalazenja posla i povratak u stvarni svet posle postdiplomskih. Btw. chinjenica da sajt za koji ona pishe u Hrvatskoj joj je platio put mi deluje kao nauchna fantastika. Propustih Mogwai, koji su po rasporedu trebali samo da sviraju svoj album Young Team. U daljini se zachuo "Pretty Vacant¨" i tu je "stari panker iz Smedereva" rekao da moramo da palimo.
Pred razdraganom publikom svirao je tribute band Sex Pistolsima, gde zachudo pedesetogodishnjaci koji su u medjuvremenu nauchili da sviraju pomalo liche na originalne clanove od pre 30 godina. Potpuno nepotrebno. Pitanje da li se slazemo sa ratom u Iraku i "Praise the Allah" koje sledi je iste kulturoloshke vrednosti kao i poljubac Madonne sa Britney i Christina. Johny, kraljica je matora i nebitna, a bojim se da si i ti.
Bezimo dok svira "Anarchy in UK", na drugoj bini je vech pochelo disko ludilo. CSS su bili simpatichni proshle godine u Novom Sadu, ali sad na boljem ozvuchenju sa daleko raspolozenijom publikom ispred, zvuche fenomenalno. Devojke iz Sao Paola su napravile nevidjen provod, Lovefoxx je nosila kombinezon tigrastog printa ispod koga se krio triko. I celo vreme je djuskalo ko pomahnitalo dete.
Kaiser Chiefs u Areni proshle godine su mi bili jedan od najprijatnijih koncertnih dozivljaja, potpuno neochekivano, posto nemam obichaj da ih slusham. Ali pesme su im vesele i himnichne, pa sam bila ubedjena da che to pred 20 hiljada ljudi to da zvuchi odlichno. Nazalost, poluprazna Arena je ostavila daleko bolji utisak - zvuk je bio losh, oni potpuno neinspirisani, Spanci okolo brbljaju.
Neon Neon su jedan od onih hypeovanih projekata, tipa Gorillaz. Gruff Rhys iz Super Furry Animals i hip hop producent Boom Bip su napravili solidan album Stainless Style, ali daleko od remek dela za koje ga proglashavaju. I ovaj nastup su pratili tehnicki problemi. Rhys svaku pesmu najavljuje na potpuno nerazumljivom engleskom tipa "ovo je moj san od pre neki dan, ovo je o seksu, ova pesma je o Raquel Welch" - to je sve sto sam pokupila, a bilo je vishe. U momentima kada ne peva, on ili se izgubi sa bine ili sedne i gleda u publiku. Zato im se prikljuchio jedan lik, nisam uhvatila ime ... nestho-neshto Superstar. Debeljko, go do pojasa, koji je repovao i pevao falseto glasom, a onda uhvatio da pravi nekakve akrobacije, da pravi "svechu" na sred bine i da peva. I da proziva sve (britansku festivalsku ekipu) koji su u Barcelonu doshli Easy Jetom. Simpatichno.
Hvala bogu neko nam je rekao da subotom metro radi celu noch, sto je poprilichno neverovatno, ali nam je tako super doshlo.

summercase - day 01

Parc del Forum je jedno ogromno igralishte pored mora - manje vishe skroz je ravno (ipak ima Tvrdjava svog sharma), ali dobra stvar je sto su ti tereni betonski, pa chitava stvar prolazi bez oblaka prashine ili ne daj boze blata.

Stigosmo na Ian Browna. Koji jadan i ne moze da prodje bolje od otvaranja festivala oko 7 uveche. Dok smo kupovali nekakve karte za piche (nisu tokeni, skroz su papirne, ali princip je isti), iz daleka chujem "Golden Gaze" i "F.E.A.R". Promuvali smo se okolo i shvatili da postoje dve bine malo nize, i da su stepenice odlichan nachin da se posmatra koncert. Uz piche vam "rentiraju" chasu za 1 evro. Ona je od malo jache plastike i pored nje vam daju nekakav privezak, koji se zakachi na kaish, sto deluje blesavo, ali smanjuje shansu da ljudi bacaju te chase okolo.

Ali pre toga, tachno na vreme u 20.50 na scenu izlazi Nick Cave u smanjenoj postavi Bad Seedsa. Kome nije bilo dosta pre mesec dana, meni nije, kapiram ni ljudima u Beogradu (koliko sam chula utiske koncert je bio fenomenalan), evo sad nastavka. Mrshav, u odelu, Cave je krenuo sa "Get It On" u chemu su ga svi pratili. God is not in the house, Grinderman is. Ova razuzdana varjanta chini mi se da daje Caveu dosta mesta da improvizuje i muzicki i scenski. Nije imao sreche sa gitarom, tonac je prilazio jedno deset puta da mu namesti pojachalo, sto je bash kvarilo atmosferu. Izmedju koncerata na glavnoj bini su ostavili poprilichnu pauzu, tako da smo se odshetali do sledecheg stejdza na Blondie, taman na "Heart of Glass". Tamo je po mojoj proceni bilo preko 20 hiljada ljudi, daleko vishe nego na Grindermanu. Debbie se super drzi, djuska po sceni, ali smo otishli na pola pesme "Maria", jer lichno ne mogu da podnesem tu stvar, pogotovu ona Christmas zvonca na pola refrena, a i ona ima definitivan problem da to sve izvuche vokalno. Sorry, Debbie znam da si bivsha Playboy zechica, muza kluba 54, ali za mene NYC znachi samo jedno - Interpol.
Sto volim ove bendove u odelima....Mozda su nekome previshe sredjeni i predizajnirani, ali meni su tako privlachni - Paul je izashao sa naocharima i shesirom, koji je nekoliko puta skidao i vrachao na glavu. Tesko je biti hipster na vruchini. Koliko je bilo publike ne mogu da ocenim posto sam se izgurala jedno 10 metara od bine. Pochinju sa "Pioneer to the Falls" i pomislila sam da che set lista biti ista kao na turneji, proshlog novembra u Londonu. Ali prilagodjeno festivalskoj publici, koja je mlada i vesela, posle toga su usledili sve stari favoriti, numere u brzem tempu "Evil", "C'mere", "Roland", "Obstacle". Sem naravno "Lighthouse" tokom koje Paul izgleda kao izmucheni bajronovski junak. Ali heroj je definitivno Daniel (i ovde je bilo problema sa gitarama). Paul je malo prichao na spanskom i mislim da je "You guys fuckin rock" vrhunac emotivnog odnosa sa publikom.
Dok smo se prerachunavali sa tim tokenima i klopali, iz nekakvog dance shatora su se chuli Midnight Juggernauts. Neko mi je snimio njihov album nedavno, ali meni taj new wave revival sve zvuchi isto, a i daleko je bolje zvuchao u osamdesetim.
The Verve .... brate smaraju. Idemo dalje.
Na najudaljenoj bini, odakle se vidi i more u pozadini je Cornelius. Koliko ja to pratim, a malo, on je japanski sample majstor, secham se albuma Fantasma. U ovoj inkarnaciji tu je ceo bend, tri gitare, bubanj i sempler. Prva numera me podsecha na post rock tipa Do Make Say Think, da bi zatim krenuo sa nekom pervertiranom verzijom j-popa, sa semplovanim vokalima i videom koji je ishao u pozadini koji kod onih sa slabijim zdravljem moze da izazove epileptichni napad. Nastavak je doneo simpatichne zvuchne eksperimente u rasponu od semplovanih numera za crtache do soundscapes atmosfere.
Ali vech tada smo pocheli da razmishljamo kako da se dokopamo centra grada.

estamos en barcelona

Doshla sam do tri kategorija gradova kad prvi put dolazim u neki:

1) mogla bi da zivim tu
2) super, ali
3) mislim da se nikad vishe tu nechu vratiti

Nije proshlo mnogo, ali mi se chini da je Barselona na putu iz druge u prvu kategoriju. Sa detaljnijim prichama javljam se uskoro, kao i sa fotografijama, ovo pishem za jedva dochekanih 20 minuta neta u youth hostelu.
Samo da podelim moj danashnji highlight - u Pikasovom muzeju smo naleteli na Nick Cavea, sa zenom i dvoje maloletne dece. On sutra svira sa Grindermen-om na Summercase festivalu. Kao i Interpol, Breeders, Kaiser Chiefs, Ian Brown, Sex Pistols i Cansei De Ser Sexy.

Više sreće no pameti

Pre otprilike dve nedelje ovde u Firenci je bio prazink San Giovanni, svetac zaštitnik grada. Ništa nije radilo normalno, a krenem ja uveče da gledam vatromet, navodno je nezaboravan. Pošto ćemo posle negde da svratimo da popijemo nešto, ajde da podignem pare. Svratim do bankomata otvorim novčanik, kartice nigde. Krećem da premotavam glavi šta sam radila. Dan pre toga bila u knjižari kupila dve knjige, posle toga došla kući i uopšte nigde nisam izlazila. Mora da je u knjižari, ali to je nemoguće proveriti. Deset uveče, traje festa. I pitanje da li su to oni primetili ili je neko od mušterija iskoristio priliku i napravio haos sa mojim karticom preko interneta. Zovem Beograd „Ako su ti ukrali karticu, novu ćeš da dobiješ za mesec dana“. U novčaniku imam pet evra.

Sutra su mi se izvinjavali u Paperback Exchange knjižari kako je moguće da nisu primetili da sam ostavila karticu. Pa kad nisam ni ja primetila, kako bi oni.

Prekjuče vidim nema mi telefona, mora da sam ga ostavila kući. Kad sam stigla, zovem da vidim gde je sakriven, javlja se neko, priča na engleskom.

- Ej jel ovo tvoj telefon, našao sam ga u autobusu 23.

- Da, da. Jel hoćeš da mi ga vratiš, tu su mi svi bitni telefoni, a sam telefon ne vredi više od 30 evra. Plus je roze za devojčice.

- Naravno da ću da ti ga vratim, ja sam Jehovin svedok, ne mogu da uzimam tuđe stvari to je previše za moju savest.

- Ok, kako se zoveš i gde ćemo da se nađemo?

- Zovem se Noni i sa Filipina sam. Vidimo se sutra u podne na stanici Santa Maria Novella.

Noni je kasnio pola sata, ali mi je vratio telefon i dao nekoliko pamfleta o tome kako je planeta zemlja u opasnosti, a Isus Hrist je naš spasitelj.

gostoso

I dalje u Italiji, možda je vreme da se razmišlja o novim destinacijama za putovanja.

Ako meso ovako ukusno, a navodno i bolje .....

Obuka počinje od najranijeg doba, pa ja nikad neću naučiti da igram - it's all about the ass baby.

Glup sam tim se dičim

Naleteh na dva interesantna teksta u domaćim novinama koji se kritički, relativno promišljeno, bez apokaliptične gorljivosti iza koje se krije neobaveštenost, odnose prema fenomenu web 2.0 -a. Oba su pisali novinari koje čitam i inače i oba se se pozivaju na strane autore.

U Politici u tekstu Milana Mišića „Zaglpljivanje Internetom“, autor na ličnom primeru razmatra tezu kako internet bukvalno oblikuje naš misaoni proces, evo banalnog primera – smanjena koncentracija za čitanje obimnih knjiga, potreba da se do informacije dođe istog trenutka, da se bude povezan non-stop (kad sam tražila stan bitnije od adrese mi je bilo da li ima internet vezu) u stalnom kontaktu sa drugima (koliko puta dnevno proveravate šta vam rade prijatelji na Facebooku). Mišić upućuje na kritiku kulture amatera Nicholasa Carra, koji za ovo najviše krivi Google. Nemoguće je a ne pomisliti da ovakav pristup je suštinski elitistički da znanje pripada samo nekima i da u vremenu Wikipedije je neozbiljno pozivati na bilo kakvu vrstu prosvetiteljstva.

Sa druge strane Teofil Pančić donosi recenziju neobjavljene knjige Andrewa Keena The Cult of an Amateur – How Today’s Internet is Killing Our Culture. Teofil tvrdi da gomila naroda koja truća na blogovima samo uništava kvalitetno novinarstvo, unosi kakofoniju u javni prostor, obezvređuje znanje i podstiče mediokritetski amaterizam. Moja prva reakcija je ovo delimično tačno. Blogovi nam daju privid da naše mišljenje vredi, da nas neko čita, da možda doprinosimo nečemu. U moru tinejdžerske poezije, ličnih dnevnika i svakakvih trač baljezgarija, postoje blogovi koji su se isprofilisali. Stekli kredibilitet možda čak i veći od takozvanog kvalitetnog, tradicionalnog novinarstva, koje funkcioniše pod šinjelom korporativnih interesa, a kod nas tajnih službi. Da web 2.0 ima uticaja na politiku jasno je svima. Čuju se glasovi da ako Barack Obama bude izabran za prvog crnog predsednika Amerike za to će veliku zaslugu imati web aktivizam njegovih pristalica i Facebook.

Web 2.0 nije promenio svet, on je promenio samo deo sveta na sunčanijoj strani tehnološkog ambisa.

Počela sam da čitam knjigu Don Tapscotta i Anthony Williamsa Wikinomics: How Mass Collaboration Changes Everything. Kad vidite ovaj pompezan naslov, već vam je jasno o čemu se radi – slavljenje networkinga, sharinga, peeringa, sve u ime kulturne revolucije, bez spominjanja ko od svega toga ima profit. Javljam se kad pročitam celu.

putovanja i planovi

Mnogi moji prijatelji ovog leta planiraju neka super putovanja - Španija, Lisabon, jug Francuske. Jel se to stvari menjaju ili je ovo slučajnost? Ili smo odrasli, počeli da radimo, pa krajnje je vreme.
Facebook mi je eksplodirao. Kako smo jedni drugima čestitali rođendane pre nego što su ga izmislili?

Ovde hoću ja da idem ... Barsa, ne Berlin (koji takođe preporučujem leti)

Komšije

ovde treba da budemo mi, pored Škotske i Senegala, Srbije nema ni u Let's Go Eastern Europe vodiču - tu su Rumunija, Mađarska, Ukrajna i Bugarska, mi smo ostvo potpuno neobeleženo.

Počinje Exit. Ove godine ga propuštam. A volela bi da vidim N.E.R.D., Juliette and the Licks, Primal Scream i naravno Gogol Bordello. Zanima me da li će da preobrate sve ove urbane fensere, koji su veći katolici od pape, pa ih porede sa nesrećnim Kustom i njegovim raspad bendom, sa svojim ubitačnim performansom. U svakom slučaju Englezi će da polude.

zajdi zajdi

Beli pesak, tirkiz plava voda, plaža na jugo-zapadu Toskane...I pored suncobrana i zaštitnog faktora rezultat su prepečeno crvena leđa. Dva dana već ne spavam, plačem kad treba da se obučem.

Mislim da sam negde pročitala da postoji 6 grupa ljudi što se tiče pigmenta i mogućnosti "crnjenja". U prvoj grupi su Šveđani i slični, oni samo mogu da izgore nikad da procrne. Bojim se da sam i ja tamo. Ali mislim da jedno 15 godina nisam izgorela, čak ni u Africi, zbog primene tehnike "koliko u moru, toliko u kafani". Ali Italijani kako su uslužni do bola, kod njih nema nikakvog kafića, da bi kupio vodu moraš da šipčiš 300 metara po najvećem suncu. Tako da ću njih da okrivim za pretrpljeni bol. Troje Brazilaca su samo postali još bronzaniji, dok se Makedonka i Srpkinja pate već tri dana sa opekotinama.

A vi, jel idete negde na more?

diskoteka madonna

Navodno na rođendan velikog srpskog sina Marka. Nisu ni sačekali da se ustoliči nova vlada Srbije.

Naser Orić je bio telohranitelj Slobodana Miloševića krajem 80-ih. Danas da bi objasnili kako pravde nema u tom sudu treba da iskopamo ovog ispod lipe i da tvrdimo da i njemu nije bilo moguće suditi po optužbi za komandnu odgovornost. Ovo samo ukazuje da su svi oni ista ekipa, a da smo mi budale ako ćemo da branimo ili pravdu u ime žrtava ko god da su one ili ono što smatramo da je nepravda učinjena nama. U oba slučaja na gubitku smo. Ako se ovako obezvređuju žrtve na jednoj strani, onda ispade isti argument ne treba da važi, bez ozbira koliko međunarodna zajednica insistirala na tome. Mladića treba uhapsiti onda da bi nam se skinuli svi od reda sa one stvari.

Lično ja i dalje verujem da to što smo podeljeni o tom pitanju, da li je bilo genocida ili ne, da li treba suditi zločincima ili ne i što mnogi građani Srbije ne žele da nose taj teret, ni da u ime jedinstva brane ubice – je dobra stvar, da pokazuje da ima ima stida, a gde ima stida ima i savesti. Činjenica da majke Srerbrenice doživljavaju oslobađanje jednog kasapina kao pravdu, a traže hapšenje drugog, samo njima služi na čast.

Izvinjavam se na konfuziji. Prevelika je vrućina. Već dve nedelje se budimo u znoju. Nema ni najave nekakvog zahlađenja u Firenci.

Položila ispit. Da nikog ne zavara cum laude titula uz moju ocenu, to je samo deo italijanske teatralnosti. Ovde svakog ko je završio fax zovu dottore ili dottoressa.

Come va Belgrado?

popkitchen u popcafe-u na Piazza Santo Spirito u potrazi za rashlađenjem