savršeni biftek

Mojim roditeljima koji su u poseti, večeras je poslednje veče u Firenci pa sam htela da ih vodim na večeru. Specijalitet – bistecca alla fiorentina, ogroman krvavi stejk, pečen na roštilju, bez dodatnih začina, a mek kao duša. Pre toga antipasti – bruschette (paradajz, bosiljak, beli luk i maslinovo ulje na prepečenom hlebu), crostini misti (hleb na koji je namazana pašteta od džigerice, takođe toskanski specijalitet) i neki sir. Crno vino naravno. Po preporuci moje cimerke smo otišli u tratoriju Za Za, koja se nalazi na trgu na kome je preko dana najveća pijaca u Firenci. Na ulazu slike poznatih gostiju – Bill Cosby, Ben Afleck, Marcia Cross iz Desperate Housewives i Liam Neeson, između ostalih. E ako je Ben Afleku dobro, biće i meni. Dok nije došla naduvena kelnerica. Da li je to turistička stvar ili ne – koliko ja znam bistecca se naplaćuje po 100 grama, ona je uobičajene veličine između pola kilograma i 900 grama. I uz najbolju nameru, među nama je jedan muškarac, mi ne možemo da pojedemo kilogram a u Za Zi ne nude na 100 grama nego samo kilo ili kilo i po. Već sam jela na drugom mestu i tamo nisu imali nikakav problem da nam donesu 600 gr. A nema smisla da jedemo neko drugo meso na roštilju to možeš svuda ili pastu, već smo probali sve moguće u ovih nedelju dana. Hoću stejk o kome prosle mogu na pričam/blogujem! Pošto nismo mogli da se dogovorimo, okrenuli smo se i otišli. Ja nisam Amerikanka koja će ovo da smatra šarmantnim, ja sam iz istočne Evrope i neću uslugu koja me podesća na letovanje u Crnoj Gori od pre sedam godina (ne želim neko da se uvredi, obožavam jadransku obalu, pa i Crnu Goru, ali oduvek mi se činilo da Crnogorcima nije deo mentaliteta da nekog služe, oni su tu da misle ili pišu junačku poeziju). Ne znam da li ovo predstavlja tipičnu Italiju, to jest sigurna sam da ne. Mene Italijani užasno podsećaju na nas, prosto ne znaš na koga ćeš da naletiš. Pre neki dan u Pizi, tri kelnerice se nas služile, svaki put smo ponavljali šta hoćemo. U Sijeni smo klopu čekali sat vremena, ali je bila sjajna. A za sebe ću da zadržim adresu Tratorie Anita u centru grada, na 100 metara od Galerije Ufizzi gde za 10 evra može se pojesti pasta, jelo sa mesom, krompir ili salata, vino i kafa na kraju.

Dva lokala od celebrity tratorije našli smo restoran Garibardi, gde nikakav problem nije bio da se nađe stejk od 700 grama. I gde se vino služi u bokalu od više od litra.

Salute!

Za maštanje o čemu se uopšte radi i gde ćemo da jedemo kada next year, we will be millionaires dodajem sliku ulaza (nisam stigla dalje) u najskuplji restoran u Firenci i jedini sa tri zvezdice u Michelin vodiču - Enoteca Pinchiorri, gde fiksni meni košta samo 225 evra, bez vina naravno.

la strada del vino

Najpoznatije vino iz Toskane je naravno Chianti. Ali nije jedino. Jedna profesorka nam je zadala da napravimo projekat promocije vina iz oblasti jugozapadne Toskane, duž obale, koja se zove Put vina ili La Strada Del Vino. Jeste sve postoji na internetu, ali kako pisati o vinu, ako ga niste probali? Put nas je prvo vodio kao mestu koje se zove Montescudaio, gde smo posetili jednu skromnu porodičnu vinariju. Vlasnici su uvek spremni da pričaju o istoriji, vrsti grožđa koje koriste i vinima koje prave – na italijanskom naravno. Uglavnom su vinarije zabačene, i bez kola ili neke ugovorene ture, teško je stići do njih.

Sledeća stanica Bolgheri. Čak i restoran me poziva k’sebi.

Best for last. Vinarija Guado al Melo. Isto porodična manufaktura, ali sa većim ambicijama. Tata agronom, sin enolog i mama koja se (uspešno) brine o promociji.

Jedan dan, deset različitih vrsta vina. Zapamtićete me, ja sam ona koja će na vašoj slavi da kaže „Lepo je ovo vino, ali ne kao ono što sam pila na u Toskani na putu vina“.

lepa luka

Lucca je mali grad na sat vremena kolima od Firence. Oko grada postoje ostaci nekadašnje tvrđave, pa je najbolje započeti obilazak vožnjom bicikla oko tvrđave. Najpoznatiji stanovnik Lucce je kompozitor Giacomo Puccini (Madam Butterfly). U odnosu na Firencu grad delije mnogo toplije i uređenije. Daleko je manje turista. Ali takođe nema ništa da se radi posle 7 uveče. Tada smo već bili na obali tražili plažu.

Najveći grad na obali u Toskani je Livorno. Kako smo mu se približavali, vreme je bilo sve lošije i lošije. Činjenica da je to velika luka, sa betonskom plažom, prepunom ljudi, nije nas preterano privukla. Livorno izgleda kao socijalističko letovalište. Nastavismo na jug. Prvo mesto na koje smo naišli se zove Castiglioncello. Ni ono nije san snova, ali je simpatično. Ima lepu plažu, koja je bila pusta, ako se zanemari četvoro manijaka (me included) koji su samo išli okolo i snimali svojim aparatima. Na kraju smo našli i neki bar/restoran. Počelo je sa kafom, završilo se sa pivom, džin tonikom i viskijem. Oko nas je narod večerao uz sveće, a mi smo diskutovali, pozirali jedni drugima i veoma se glasno smejali.

žalbeni hor

Projekat koji okuplja građane različitih svetskih gradova, tokom kojeg se formira hor koji pravi pesmu u kome će biti iznete sve žalbe građana na život u tom gradu je stigao u Firencu. Complaints Choir je veoma sličan Horkestaru. Kad se uporede snimci različitih gradova, hor u Firenci je bio jako zabavan. Javni peformans pred zainteresovanim sugrađanima je upriličen na Piazzi Santa Croce, ispred bazilike i tačno ispod skulpture Dantea.

gogol bordello

Koncert grupe Gogol Bordello, proshle subote u Firenci. Vishe o tome ovde.

Italija glasa

za koga da glasamo?

Danas se održavaju vanredni parlamentarni izbori u Italiji. Kampanja je prošla u znaku najavljenog velikog povratka Silvija Berluskonija, lidera desne koalicije Ill Popolo Della Liberta, što recimo znači Ljudi slobode ili slobodarski narod, koju pored njega čine i neofašističke stranke i separatistička Liga za sever (Lega Nord). O Berluskoniju sve znate – on je italijanski Karić, samo hiljadu puta gori i realno moćniji. Vlasnik je većine privatnih medija u Italiji (to je bio i dok je bio Premijer, navodno je preneo ovlašćenja na nekog drugog), koji su simbol današnje televizije u Italiji – i kakva jeste i kako je vide sa strane – reklame i gole devojke, kao i kluba A.C. Milan. Konflikt interesa i korupcija su obeležili njegova prethodna dva mandata. Plus, neukusne šale. Anglosaksonski mediji, pogotovu The Economist u tome prednjači, tretiraju Berluskonija i kao veoma opasnog i neverovatnog vulgarnog. Pored mafije, on je jedan od razloga zašto se na Italiju gleda sa nepoverenjem.

Na drugoj strani je koalicija koju predvodi bivši gradonačelnik Rima, Walter Veltroni, koja je ustvari nastavak koalicije koju je u prethodnom mandatu vodio Romano Prodi. Veltroni sa 52 godine izgleda kao da je 20 godina stariji od 71-ogodišnjeg Berlusconija (farba kosu redovno i podvrgao se više puta plastičnoj hirurgiji). Sve ukupno Italijani biraju između više od 10 lista, od kojih meni pažnju privlači lider hrišćanskih demokrata Casini koji liči na George Clooneya i krajnje levičarska koalicija La Sinstra l’Acrobaleno (Rainbow Left), koju čini mešavina komunističkih i ekoloških stranaka. Mogu da se pohvale time da je jedan od lidera otvoreno gay, što je velika stvar u zemlji u kojoj su svi veliki katolici (mada i Berlusconi a bogme i hrišćanski demokrata Casini su razvedeni). Treba napomenuti da upravo zbog tih ekstremnih levičara i njihovog ucenjivačkog potencijala i pala prethodna Prodijeva vlada.

Toskana je tradicionalno levičarski nastrojena i ovde su Berlusconiju male šanse, ali treba sačekati sutra uveče (izbori traju dva dana) da se vide konačni rezultati. Bojazan za povratak desnice je realna, mnogi mladi i ne glasaju, ne vide nikakvu perspektivu za sebe, bez obzira ko je na vlasti.

vanity fair

Kao koncept moram priznati da ovaj poznati američki časopis nije po mom ukusu – previše je elitistički, “anything goes” ideologije, dokle god su u pitanju poznate ličnosti nije bitno ko su i šta su, o svima se piše na isti senzacionalistički način, suštinski je konzervativan. Mada mora mu se priznati literarna tradicija, na početku za Vanity Fair su pisali Dorothy Parker, Aldous Huxley i T.S. Elliot. Danas je verovatno najzanimljiviji po fotografijama Annie Leibovitz i provokativnim kolumnama Christophera Hitchensa. Odličan je inače i za učenje jezika, ja i dan danas vrtim rečnik kad mi časopis dođe u ruke.

Na sreću, italijansko izdanje nije tako ozbiljno, više je na fazon Glorije (bivša urednica nikad nije krila šta joj je uzor), nema dugačkih eseja, više ima intervjua, pa se da razumeti. Recimo intervju sa Sabrinom Salerno, koja je nedavno posetila Čačak. Sabrina danas ima 40 godina, velika je vernica, sledeće godine planira put u Lourdes na hodočašće. kaže da joj je samo žao što nije snimila duet sa Princom, jer je to sabotirao njen menadžer. Kad je bila bila želela je da postane ili prevodilac ili psiholog. Zato je i čitala Frojda, kad je imala 12 godina. Misli da su je italijanski intelektualci tokom 80-ih godina “izmasakrirali”. “Šta ste očekivali da recitujem Šekspira?”, ona im odgovara. Neće da komentariše da li je bila u vezi sa Berluskonijem tada, samo kaže da joj je on pomogao nekim poznanstvima da uspe na televiziju. Moram priznati da za to prvi put čujem, ali me podseti na Vučelu i Vesnu Zmijanac. Kolega bloger je pokrenuo diskusiju da li će Samanta Fox ili Sabrina sačuvati Srbiju. Glasanje je u toku.

Što tiče glasina i tračeva, ne znam šta mi je draže da li to što se Sean Penn pomirio sa suprugom, ili što su se pomirili Sky i Kaja.

na kauču

Dosta više tih besnih postova!

Nemili događaji od prošle nedelje će da ostave teške posledice po sve nas. Time sam se

bavila prošli vikend, računala procente na predstojećim izborima, nervirala zašto mi se niko ne javlja iz naše ambasade u Rimu gde sam se prijavila da glasam (lepo je to rekao Dragan Marković Palma, ostavili smo samo kafe kuvarice u najvažnijim diplomatskim centrima). Verovatno je to intenzivirano time što sam ovde sama, ne želim sa strancima da o tome pričam.

Ali to niko ne želi da sluša od mene. Ni ja sama sebe ne želim da slušam.

Zato sam prvo išla da pijem u subotu veče.

A u nedelju sam išla u park. Tamo su Kubanci okupljeni, jedu roštilj, puštaju muziku, igraju fudbal, sede na travi. Možda preterujem, ali imigranti u Firenci deluju nekako nesrećno, kad ih viđam po autobusu ili oko železničke stanice (ovo zvuči kao stereotip, ali šta da radim kad je tamo koncentracija veća). Italijani često objašnjavaju svoje ekonomske probleme prilivom velikog broja imigranata. Za to nemaju nikakav plan integracije, sporost, neefikasnost, italijanske birokratije nije mit, to je istina. Mislim da ne postoji niko će da kaže “e ovo što sam završio brzo, da ne poveruješ”. Kubanci iz parka baš deluju srećno kao sa razglednice.

Italijani isto tako familijarno idu u park. Nisam baš razmela porodičnu dramu, koja se čini mi se vodila oko toga da mama nije dala sinu da vozi bicikl, onda je on urlao, na kraju je tata uzeo dečiji bajs i zapalio, pošto to više nije mogao da sluša.

staro na biciklu

mlado na biciklu

Jedan od mojih profesora je u najmanju ruku ego manijak – na svakom predavanju moramo da slušamo o njegovom životu. Pored toga, on je nacionalista malograđanin, samo priča o Italiji, Rimu, katoličkoj crkvi, najsmešniji je pokušaj da se odbrani autentičnost mafije, kako je to stari sicilijanski koncept odbrane od strane vlasti, a ne već 100 godina sinonim za organizovan kriminal prvo ovde, a onda i u celom svetu. Zato je od nas tražio da pišemo tome šta nama znači da dolazimo odakle dolazimo. Tj. šta za mene znači biti Srpkinja. Pošto sam nekako shvatila za sve ostale, mi ćemo još dugo biti prvo Srbi, pa onda ljudi, i da od razmišljanja o tome, kao i o nesigurnoj budućnosti nema leba, možeš da zamisliš kako mi je ovo super leglo. On kaže da Italijani od kojih je ovo tražio ranije budu uglavnom iznenađeni pitanjem, jer navodno nikad nisu razmišljali o tome. Čini mi se da to nije potpuna istina, ali u svakom slučaju za Srbe, moju generaciju barem, to je konstantno pitanje. Ili borba. Naravno da i ja znam ljude na koje ni rat, kriza, politika nije ostavilo nikakve posledice. Ali generalno mi jesmo odrastali sa pitanjem zašto nam se dešava to što nam se dešava. Pošto sad i sama intenzivno razmišljam o tome, a ne želim, uopšte mi se nije pisalo. To je kao nametnuti odlazak kod psihoanalitičara. Da se neko ne brine, nisam pisala ni o ratu, sankcijama, Miloševiću, ni gibanici, freskama kosovskih manastira, beogradskim splavovima, zlatiborskim jutrima. Pisala sam o mojoj porodici.

Onda sledeće predavanje, kako se formira identitet – prvo lični, onda i kolektivni. Zadatak – napišite šta vi mislite da drugi misle o vašoj zemlji. Ima li kraja ovome?

Pa ili niko ne zna gde je, ili meša sa Sirijom, Sibirom, ili pita kako sam preživela rat. Neko spomene bivšu Jugoslaviju. Neko je rekao „Ja kad čujem Jugoslavija, ja pomislim na Cigane!?“. A onda da se piše o tome kako vidimo zemlju nekog od naših kolega. Kina. Onaj profesor od malopre koga sam ogovarala je komentarisao demonstracije u vezi Tibeta, kako to ne bi trebalo tako da se radi. Kina će se uvrediti. „To je kao da opalite nekom šamar u javnosti, zato što vam se ne sviđa“. Neki se osećaju prebijeni, ispljuvani i osavljeni na ulici tako već više od deceniju. E sad ću da se osvetim. Kineska hrana, China towns iz američkih filmova, masakr na Tienamenu, film koji nismo odgledali prošle godine na Festivalu autorskog filma, jedno dete po porodici, kulturna revolucija, smog, imigratni koji prodaju đubre po novobeogradskim pijacama.

Kineskinja nije znala ništa da napiše o Srbiji.

ako je Evropa kao ova kucha, onda ...