tezi nachin

A sve je zvuchalo savrsheno. Stan u starom delu Firence, troje cimera, dvoje iz Hrvatske i Japanka. Hoche da mi daju sobu, a nisu me videli.

petak

Ulica na juznoj strani Arna, blizu Piazze Santo Spirito. U toj ulici i Gucci ima neke kancelarije. Stara zgrada, ogromna drvena vrata i tamni hodnik.

Stan na poslednjem spratu, prvo dnevna prolazna soba sa klavirom, nekakvim starim nameshtajem, sve dosta oronulo.

Moja soba, shok. Plafon preko 5 metara. Jedan prozor na dve metra od zemlje. Nepostojecha prirodna svetlost. Soba sa pogledom - Dodje mi da plachem. Nema pisacheg stola, nameshtaj dosta star.

Kuhinja i kupatilo skroz na mestu, ali chini mi se da treba da chitam u kupatilu, jer nishta zivo ne vidim u svojoj sobi. Cimeri su skroz fini. Hoche da pomognu, pozajmljuju mi chebe, posteljinu. To veche oni inache prave tulum. Na njemu najvishe Srba i Hrvata.

subota

Josh uvek mi nije sproveden internet, sledecheg dana idem u prvi internet kafe, traze mi neki dokument, ja im dajem srpsku lichnu kartu, dobijam neku karticu za surfovanje. Odmah krechem da shaljem mailove ljudima sa kojima sam bila u kontaktu pre nego sto sam nashla ovu sobu. Gledam ponovo neke druge sajtove. Manichno trazim nestho drugo. Ne znam italijanski, jedina shansa je da nadjem nekog ko je stranac ili zna engleski. Osecham se uzasno, posto se mala Hrvatica bash iscimala kod gazdarice da bash ja dobijem sobu i da me chekaju, umesto da izdaju sobu nekom odmah.

pogled sa terase

nedelja veche

Ceo dan sam provela chitajuchi stvari za eseje za engleski faks, moram da skrenem misli sa depresivnog prozora. Dobijam mail od jedne Italijanke, kaze dodji sutra da vidish sobu. Slika obechava.

ponedeljak

U sest sam pogledala, stan u pola 10 se preselila. Uzasno mi je zao da ostavim cimere, pogotovu cimerku, totalno je slatka i vidim da je i njoj zao. Ispalila sam ih, a ona mi pomaze da prenesem stvari do taksija.

Novi stan je malo izvan centra, ne nemam pogled na Duomo, ali ovo je Firenca, ona je velichine Ljubljane recimo, mozda chak i manja. 5 minuta autobusom, ili 25 minuta peske. Soba je velika, skroz opremljena, super osvetljena, ne moram nishta da sredjujem, samo da se raspakujem i krenem da pishem.

Gazdarica je prevodilac sa engleskog, jutros je otishla na tri dana u Pizu, ostavila mi dve knjige o Firenci na kuhinjskom stolu.

Nemam zivaca da pishem o tome kako sam trazila supermarket pola sata, a pri tom sam naishla na nekoliko radnji sa autodelovima. Ili kako sam juche trazila stanicu sa koje ide autobus za Ikeu jedno 45 minuta, a policajac koga sam pitala na mom skromnom italijanskom, jedino sto mi je rekao je “You’re beautifull”. Kad sam videla bus, krechem da trchim na stiklama za njim, policajac umire od smeha.

Posto su mi prvi utisci pod uticajem mrachne sobe, buduchi izveshtaji che se baviti vishe ovim gradom.

Za sada:

• Italijani ili imaju one male brchiche i zalizanu kosu (onako kako ih zamishljamo) ili su u nekom alterglobalistichkom fazonu – dredovi, prljava odecha i kuchichi koje stalno vode sa sobom (jedan je kuche uveo na zurku pre neki dan na zaprepashcenje cimera)
• Fasade su stare, a ispod su najskuplje radnje Cavali, Chanel, Burberry. Valjda je to onaj sharm o kome se pricha.
• Od stranaca ima najvishe Japanaca i Amerikanaca.

Slusham Bad Copy. To je valjda najnizi nivo nostalgije. Odoh da radim nestho korisno.