U London sam nosila nekoliko knjiga za chitanje, potpuno ne razmishljajuchi da sve sto me je ikada zanimalo da prochitam mogu tamo da nadjem ili u knjizari ili u nekoj od biblioteka, kojih sam postala chlan. Prijatelj ih je sve vratio negde polovinom novembra, kad je postalo jasno da od skolskih obaveza, nema shanse da stignem da ih prochitam.
Preko deset kila knjiga u dva ranca je stiglo u Beograd, bez plachanja overweighta.
Poshto sam bila nevidjeno vredna, dosta od toga sam ponela ovde da radim na esejima koji su mi preostali. Pa sam ponela samo On Chesil BeachIan McEwana, koji se taman moze prochitati tokom leta Beograd-Milano, Milano – Firenca. Tipicno, McEwan uzima jedan dogadjaj, mozda naizgled banalan, koji razradi do tanchina, jer posle toga stvari nikada neche biti iste. Odgovorno tvrdim da sem ako plaza na novosrpskom se ne zove bich, onda prevodilac nema pojma, posto nema nikakvog razloga da transkribuje tu rech i ne prevede ovu novelu (pre kratka za roman) “Na Chezil plazi”. Ako mozete chitajte McEwana na engleskom, on je nevidjeni majstor ovog jezika, sigurno che te nauchiti mnogo, pored tipichno chitalachkog uzivanja.
I sad nemam sta da chitam. Nashla sam englesku knjizaru u centru grada. I mogla bi da uzmem nekog drugog McEwana ili Martina Amisa ili Zadie Smith, koje vech duze vremena planiram da prochitam, ali ja bi da chitam ovo.
Redovno pratim sta Boris Dezulovich pishe na sajtu B92. Kolumne su mu genijalne, mozda bash zbog toga sto je pisac, a ne umishljeni mislilac. A nadam se i da je dobar pisac zato sto je novinar. Ovo poslednja o holivudskim zvezdama koje brane srpske interese me je naterala na smeh do suza.
A sve je zvuchalo savrsheno. Stan u starom delu Firence, troje cimera, dvoje iz Hrvatske i Japanka. Hoche da mi daju sobu, a nisu me videli.
petak
Ulica na juznoj strani Arna, blizu Piazze Santo Spirito. U toj ulici i Gucci ima neke kancelarije. Stara zgrada, ogromna drvena vrata i tamni hodnik.
Stan na poslednjem spratu, prvo dnevna prolazna soba sa klavirom, nekakvim starim nameshtajem, sve dosta oronulo.
Moja soba, shok. Plafon preko 5 metara. Jedan prozor na dve metra od zemlje. Nepostojecha prirodna svetlost. Soba sa pogledom - Dodje mi da plachem. Nema pisacheg stola, nameshtaj dosta star.
Kuhinja i kupatilo skroz na mestu, ali chini mi se da treba da chitam u kupatilu, jer nishta zivo ne vidim u svojoj sobi. Cimeri su skroz fini. Hoche da pomognu, pozajmljuju mi chebe, posteljinu. To veche oni inache prave tulum. Na njemu najvishe Srba i Hrvata.
subota
Josh uvek mi nije sproveden internet, sledecheg dana idem u prvi internet kafe, traze mi neki dokument, ja im dajem srpsku lichnu kartu, dobijam neku karticu za surfovanje. Odmah krechem da shaljem mailove ljudima sa kojima sam bila u kontaktu pre nego sto sam nashla ovu sobu. Gledam ponovo neke druge sajtove. Manichno trazim nestho drugo. Ne znam italijanski, jedina shansa je da nadjem nekog ko je stranac ili zna engleski. Osecham se uzasno, posto se mala Hrvatica bash iscimala kod gazdarice da bash ja dobijem sobu i da me chekaju, umesto da izdaju sobu nekom odmah.
pogled sa terase
nedelja veche
Ceo dan sam provela chitajuchi stvari za eseje za engleski faks, moram da skrenem misli sa depresivnog prozora. Dobijam mail od jedne Italijanke, kaze dodji sutra da vidish sobu. Slika obechava.
ponedeljak
U sest sam pogledala, stan u pola 10 se preselila. Uzasno mi je zao da ostavim cimere, pogotovu cimerku, totalno je slatka i vidim da je i njoj zao. Ispalila sam ih, a ona mi pomaze da prenesem stvari do taksija.
Novi stan je malo izvan centra, ne nemam pogled na Duomo, ali ovo je Firenca, ona je velichine Ljubljane recimo, mozda chak i manja. 5 minuta autobusom, ili 25 minuta peske. Soba je velika, skroz opremljena, super osvetljena, ne moram nishta da sredjujem, samo da se raspakujem i krenem da pishem.
Gazdarica je prevodilac sa engleskog, jutros je otishla na tri dana u Pizu, ostavila mi dve knjige o Firenci na kuhinjskom stolu.
Nemam zivaca da pishem o tome kako sam trazila supermarket pola sata, a pri tom sam naishla na nekoliko radnji sa autodelovima. Ili kako sam juche trazila stanicu sa koje ide autobus za Ikeu jedno 45 minuta, a policajac koga sam pitala na mom skromnom italijanskom, jedino sto mi je rekao je “You’re beautifull”. Kad sam videla bus, krechem da trchim na stiklama za njim, policajac umire od smeha.
Posto su mi prvi utisci pod uticajem mrachne sobe, buduchi izveshtaji che se baviti vishe ovim gradom.
Za sada:
Italijani ili imaju one male brchiche i zalizanu kosu (onako kako ih zamishljamo) ili su u nekom alterglobalistichkom fazonu – dredovi, prljava odecha i kuchichi koje stalno vode sa sobom (jedan je kuche uveo na zurku pre neki dan na zaprepashcenje cimera)
Fasade su stare, a ispod su najskuplje radnje Cavali, Chanel, Burberry. Valjda je to onaj sharm o kome se pricha.
Od stranaca ima najvishe Japanaca i Amerikanaca.
Slusham Bad Copy. To je valjda najnizi nivo nostalgije. Odoh da radim nestho korisno.
Sledeche javljanje iz ovog grada. U medjuvremenu evo nekoliko travel blogova o Firenci ili sta se desi kad se jedna Amerikanka preseli u Toskanu.
Pored Duoma, galerije Uffici i Mikelandjelovog Davida, radujem se naravno koncertima koji slede u narednim mesecima. Za sad znam za Jens Lekmana, mum, Art Brut i Tunng. Ali ochekivanja su velika. Naravno da sam morala da se raspitam sta i gde se deshava unapred. Moja prijateljica je to uporedila sa situacijom u kojoj dzanki putuje u drugi grad, pa onda na narkomanskom forumu trazi informacije gde i kako da se snadje za svoju narastajuchu naviku.
Juche ujutru u Kaziprstu, komentarishuchi rezultate izbora jedini dobar novinar NINa Dragan Bujoshevich je rekao da niko ne treba nishta ni da kaze glasachima LDPa sta da rade u drugom krugu, jer oni i imaju najizrazeniju "klasnu svest". Ja bi rekla politicku svest. Iako je to promil birachkog tela, ljudi po raznim blogovima koji su glasali za Chedu (glasala sam i ja takodje) sada izjavljuju da che bojkotovati drugi krug. Pa koja je to politicka svest. U prethodna dva politicki nastrojena bloga posula sam drvlje i kamenje po Tadichu, zato sto mislim da je to zasluzio. Ali ne glasati u drugom krugu je nevidjeno neodgovorno. Prva sam protiv radjenja stvari samo zato sto ti je to EU naredio, tj. mi usvajamo zakone, ne zato sto su nam potrebni, nego zato sto je to doshlo iz Brisela, ali jel neko misli da che ovi iz Evrope da potpisuju bilo sta sa Tomom, ili da olakshaju vizni rezim. Jel ste zaboravili sankcije?
Tranziciona realnost je strashna. Ne mora niko da mi objashnjava kako je raditi za 300 evra kod raznih novih biznismena ili stranaca koji su dosli da izvuku pare na konto jeftine radne snage. Ichi u skolu, studirati ili lechiti se. Ali varjanta u kojoj radikali i SPS odluchuju o svemu (ok, sad svi kazu, preko Kostunice, oni odluchuju i sada o nechemu) mi je potpuno neprihvatljiva.
Najnoviji blog Milice Tomic o tome kako Chedine izjave o Kosovu seku pupchanu vrpcu majke Srbije, tumachechi ovaj (govorni, valjda) akt kao "pojavu novog politickog subjektiviteta koji zahtijeva i nove oznacitelje" je primer intelektualne samoljubivosti i potpunog odustva te iste politicke svesti. Jer boze moj, politika nije tu da se bavi ljudima (pa i onima na Kosovo, ko god oni bili) i njihovim patetichnim svakodnevnim problemima, vech da stvara simbolicke akte i prazne oznachitelje ili neko slichno kvazi-lakanovsko sranje.
Mozda ga znamo iz Crne guje, po epizodnim ulogama u filmovima kao sto je V za Vendetu ili Gosford Park, ili kao Oscara Wildea u filmu Wilde, ali Stephen Fry je velika zvezda u Engleskoj. Ishao je na Cambridge, gde je upoznao jednog od svojih najboljih prijatelja Hugh Laurija, sa kojim se posle uradio dve televizijske komedije – A Bit of Fry and Laurie i Jeeves and Wooster (po prichama P.G. Woodhousea).
Ono sto je manje poznato je da Fry se oprobao kao voditelj, pisac i reditelj. Drugi poznati prijatelj mu je bio Douglas Adams (on je narator u filmu Vodich kroz galaksiju za autostopere). I kad mu nije dovoljno sve to, Fry snima dokumentarce, poslednji je bio o borbi protiv side, a prethodni o depresiji, gde je prichao sa mnogim poznatim lichnostima o toj temi i istovremeno bio jako iskren u vezi svog licnog iskustva sa tom boleshchu. Chovek je koji je najvishe rekao rech “fuck” na britanskoj televiziji, a pri tom bio na listi gostiju na venchanju Charlesa i Camille.
Stephen Fry je kompjuterski geek – entuzijasta, ima svoj sajt i blog, a svake subote objavljuje svoju kolumnu o novim tehnologijama u Guardianu, pod imenom Dork Talk.
Po sopstvenom priznanju ima vishe profila na Facebooku, ali onaj pod njegovim imenom nije pravi.
Sinoch uz zakasnelu vecheru, gledamo TV, menjamo kanale. TV Avala, udarnicki raspolozena Biljana Srbljanovich, drzi govor objashnjava kako joj je muka da glasa za manje zlo i kako che svoj glas dati Chedi, kao upozorenje vlasti, pa ipak kroz tu prichu provejava “vidi Tadichu koliko nas ima i koliko nasha podrska u drugom krugu che da te kostha”.
“Ne znam da li joj je ovo trebalo” ponavljam ja. Ne znam shta da mislim o pojavljivanju uslovnon recheno celebrity lichnosti u politichkim kampanjama. Znam samo da ih niko nishta posle ne pita kad se vodi prava politika. Ili u najboljem sluchaju (za njih) dobiju ministarsko, pomochnicko ili neko drugo izmishljeno mesto. Ali sve to kruni kredibilitet ako ga imaju. Nemam nishta protiv da BS izrazi svoje politichko mishljenje, chak pozdravljam njen otvoreni i srchani stav. Ali posle nje, kojoj ne mozesh da zamerish nishta sem da je malo glasna i mashe rukama dok pricha, izlazi Beba Popovich uz glasni aplauz. Odmah da kazem, meni je Beba Popovich nevidjeno interesantni medijski lik. On ima mozak kao hard disk. U Insajderu kada pricha “sreo sam americkog ambasadora 23. aprila 2001.tu i tu ….”. Jasno ti je da je spreman, nabiflan podacima (negde sam prochitala da Beba ima super organizovan press kliping, ne dao ti bog da se njemu zamerish – sve che biti arhivirano). Ali ima u sebi neku …. mrachnu crtu. I ne znam da li je moguche da luksuzan zivot koji propagira (intervju u Playboyu ili specijalna dva izdanja Statusa, koja su njemu bukvalno posvechena) je posledica toga sto je bio vlasnik marketnishke agencije. Kamera zumira Boru Todorovicha u publici, e to mi je vech chudno. Rekao bi da je Bora zalutao na putu ka Tadichevoj konvenciji, gde su svi upravnici beogradskih pozorishta i mlade (Bane Trifunovich i Gordan Kichich) i starije snage (Gorica Popovich).
Izlazi Cheda. On je srpski Obama. Sa naglaskom na srpski. Ali taj americki stil kampanje njemu vishe lezi. Dok Tadich deluje instruisano dok mashe rukama, njegov optimizam je na nivou trenera nizerazrednog lokalnog fudbalskog kluba. Mnogo koristi rech “ljudi” – to je na pola puta od “Srbi” do “gradjani”. Vracham se na Chedin nastup. Cheda je Srbin, Beogradjanin, ali i Boshnjak, Rom, Goranac, katolik Zagrepchanin i sta god pozelite. O tome che se prichati verovatno po svim tabloidima. Zavrshava govor, na binu izlaze deca, Cheda dovati devojchicu u roze haljini i kreche da se njishe u ritmu gitara, i sva deca se njishu sa mamama.
Mislim da na Pinku u tom trenutnku Marija Sherifovich kreche da zavija, a onda posle Toma N. pricha o slobodi. Nishta Srbija/Kosovo, samo sloboda za to bi on da se bori. Jel pod tim podrazumeva i slobodu da Marija S. izrazi svoju seksualnost na uzas i zgrazanje radikalske rulje.
Tadich posechuje sela, fabrike, bake mu poklanjaju shalove, odgovara na pitanja gradjana, jedna te ista rechenica vishe puta “Danas sam u Nju Jorku, a sutra u Despotovcu/ Leskovcu/ Bujanovcu”. Izmedju tih snimaka, javne lichnosti izrazavaju podrsku. Ok Kichich to znamo, ali Goca Trzan. Majko moja.
Gruba sam prema Tadichu. Zato sto sam nezadovoljni glasach DS-a. Zato sto sam glasala za Djelicha, jer zelim da nam premijer bude chovek sa dve diplome sa Harvarda, chak i da to ova zemlja ne zasluzuje. I muka mi je od udvaranja prosechnom srpskom domachinu/glasachu. Ili nekoj takvoj seljachini. I Putinove podrshke i gasovoda, sa kojim se Srbima mashe kao bombonom. Ili EU sporazumom, o kome niko ne zna nishta kad bi ga pitali, sta nam to donosi i zashto to uopshte da potpishemo. Ne mogu da verujem da sam neodluchna. I da chu verovatno da glasam za Tadicha (posto nechu biti tu da glasam u drugom krugu), a to podrazumeva ovu idiotsku kombinatoriku, kako je opisao Vidojkovich u tekstu u Politici. I u strahu sam da zbog male izlaznosti Toma ne povede drastichno u prvom krugu, pa chu se osechati da sam ja tome kriva, jer sam glasala za Chedu, zavedena malom bebom koja se klati u promotivnom spotu.
Popkitchen muzicki izbor vecheras u skrivenom kafichu MagicGarden u Staklencu na Trgu Republike. Namerno kazem muz.izbor a ne “pushta muziku”, posto kompjuter pushta muziku, a ja pijem piche pored.
Znachi Interpol, LCD Soundsystem, Belle and Sebastian, Aretha Franklin, Lilly Allen, Wilco, Yo La Tengo, Feist, Spoon, Beirut, PJ Harvey, M.I.A., Burial, Roisin Murphy, Bloc Party, Klaxons, Clash, Pet Shop Boys, Dianna Ross, Blonde Redhead, Jimmy Tenor among others …..
Nisam gledala Umri muski 4 (imam ga negde na dvixu), trechi deo mi je njesra. Ali prva dva (plus Last Boy Scout i Point Break) su najjachi akcioni filmovi ikada. Remek dela. Shto i Kusta moze da kaze za svoja prva dva filma, a ostatak da baci u djubre, bez obzira na svetsku potrebu da boratovski uziva u pevanju i pucanju, u nekom kokoshinjcu, daleko od svojih granica i da tu uchita veliku umetnost.
Mozemo da se raspravljamo o ukusima i sta je vredno, sta je uzvisheno, sta patos, sta komercijalno, a sta nevidjeno zabavno, ali chinjenica da ovoj farsi prisustvuje Koshtunica je ekser u kovchegu, koji che da sahrani ovaj dogadjaj , a ne legendarnog akcionog junaka. Slika McClanea u potkoshlji, umazanog krvlju, znojem i nekim mashinskim uljem kako pushi i smeje se, prezren od sopstvene zene, neshvacheni ironichni luzer njujorske policije je neprevazidjen filmski prizor. Koliko i shetnja Aligrudicha (oca) i Shtimca u bolnickom krugu u Sechash li se Doli Bel, kad matori shvati da nikad neche dochekati komunizam. I to Sloba 2.0, Mihalkov i Nemanja K. ne mogu nikome da oduzmu.
Podrsku John McLaneu mozete da date i na blogu Srdjana Mitrovicha (retko zabavnom pisaniju na B92 blogu) pod naslovim Ziv McLane, umro nije.
Indi-go godishnja lista u Shiprazju. Momak u Manchester United dresu je najavljivao pesme kao na radiju, ali je to pomalo zvuchalo kao MC u hotelskoj diskoteci na Mitrovcu na Tari “Evo sad ide Hari Mata Hari”, a klinci sa rekreativne kazu “jeeee.....”. Mislim da zbog tog ambicioznog plana, muzike i glasa, imali su chak i neki instrumental, doshlo je do prekida negde oko 15. mesta, ali hvala bogu malo se raschistilo mesto, koje je inache bilo krcato.
Domacha lista. Lutke. Mislim da i ja, a mozda i neki drugi, sem mojih drugara pored DJ pulta koji pevaju sve pesme, smo skapirali da to sto smo kupili Jutro che promeniti sve nije dovoljna podrska domachoj sceni.
Ne, nisam postala odjednom duhovna, niti u preteranom bozichnom raspolozenju, nego mi je crkva bila usput sinoch na putu ka Svetlosti. Ali vecheras ne vidim kako se izlazi. Malopre, sam ishla da platim net i onda se klizala nizbrdo, gonjena jachinom vetra.
More than once, ljudi su tumachili mesto odakle dolazim kao "Aaa, Siberia that's north of Russia?". Pa ispade da nisu bili glupi moroni, nego vidoviti.
A Srbija - Sirija, mozda na leto, kad bude bilo 40+stepeni...
Ništa jadnije da neko ko (makar privremeno) boravi u inostranstvu priča o tome koliko mu je muka od političke situacije u Srbiji. I kako sad pred izbore oseća gađenje prema svim političkim kandidatima, čak i onima koji bi trebalo da mu budu simpatični i onom za koga inače glasaju. Bojim se da sam kriva za to. Ko je čitao ovo što pišem, te vesele razglednice koje sam slala iz evropskih gradova, valjda zna da ja prva ne bi smela da se žalim (mada sa tim ova država nema veze i to ne oslikava kakav je moj život bio na srpskom tržištu rada).
Zadržavam pravo da kritikujem na sav glas, prosto što to i dalje određuje moj život bez obzira na bezbrižne studentske dane u Londonu ili Firenci, koji će se u jednom trenutku završiti, a ja ću morati da se vratim u srpsku realnost. I bez obzira na sve, ja na izbore izlazim, mislim ja sam čak glasala i na referendumu za Ustav, samo da se ta priča završila i da se ne bi bavili time unedogled.
Pričala sam o popkulturnim utiscima u godini 2007., ako je o politici reč, onda je moj utisak godine –tj. razočarenje godine - Božidar Đelić. Kao i mnogi drugi ja sam glasala za listu koju je on predvodio, ne da bi imali vladu sa Koštunicom i Jočićem, gde je glavna tema Kosovo, a podtema kako podeliti državnu imovinu Rusima za male pare. I danas taj isti Koštunica će da podrži Velju Ilića, a Tadić verovatno neće mrdnuti prstom sve u ime više političke mudrosti. Mnogi će reći a šta je Tadić trebalo da uradi, da ne pravi Vladu ... pa očigledno da nije trebalo, pošto znamo ko je vodi i znamo da ova Vlada ništa nije uradila u prethodnih 6 meseci, sem da poveća cenu mleka, da podeli upravne odbore i da nametne pitanje Kosova, kao nešto što svi znaju kakav je rezultat toga, ali mi o tome se i dalje svađamo po slavama...
Gledam ovu kampanju i pitam se kome se Tadić obraća. Da li meni treba jaka i stabilna Srbija, šta god to značilo, ili zdravstveno i penziono osiguranje i kredit za kola? Predsednik koji ljubi zastavu, ja jesam imala 11 godina kad se Jugoslavija raspala, ali imam kakvo takvo sećanje i svaki poziv na patriotizam, nacionalni interes i državno jedinstvo meni smrdi na veliku zabludu, siromaštvo, korupciju i godine koje prolaze u izolaciji. Ne znam koliko će nedefinisana kampanja Tadića koštati, valjda to je ono „svi znate da sam ja ustvari za Evropu i potpisao bi Sporazum odmah, ali evo sad moram da se udvaram tvrdoglavom srpskom biraču, tako što ću da mu budim sentimente iz nepresušnog rezervoara patriotskih osećanja“.
Sa druge strane Čeda ima reklame u boji, sa nasmejanim običnim ljudima i onim gitarskim uvodom, koji podeseća na početak pesme „Kratka šetnja“ od Nežnog Dalibora. Da su danas parlamentarni izbori, glasala bi za njega odmah, iako kapiram da nema nikakvu ekipu oko sebe, da ima dosta spornih stvari oko njega samog, i kako je potkačio Miškovića samo da bi se dodvorio istom onom „prosečnom srpskom glasaču“.
Neizaskom na izbore se samo pomaže Tomi Nikoliću. Ne slažem se sa onima koji misle da treba Tomu pustiti pa da narod vidi. Narod je slep. Nije imao leba da jede, ali je glasao za Miloševića i Šešelja. Mi možemo da se vadimo da je Sloba krao na izborima, ali nepobitna činjenica je da su gomile glasale za njega „svim srcem“, bez obzira na to što nisu imali struje, ni para da je plate. Mi i dalje živimo u raspadu koji je ostao posle 90-ih i nikakvo dodatno podsećanje nije potrebno.
Činjenica da pobednica Evrovizije peva na radikalskim konvencijama je naterala moje prijatelje da se prijave da glasaju u konzulatu u Njujorku, samo Ceca da zapeva pijanom Velji na uvo i valjda će se i nama kasti šta treba da radimo.
Evo ova žena, inače jedna od najinteresantnijih Srpkinja, nema dilema da li treba se nervirati oko života u Srbiji ili ne, čak i ako živiš malo dalje. Pomislim da bi na njenom mestu ja jela kolače u Laduree-u ili tart od borovnice u Paulu, razmišljala o predstojećoj rasprodaji cipela ili nekoj takvoj aktivnosti, koja više priliči ženi diplomate. Biljana Srbljanović, kapiram voli kozji sir i guščiju paštetu, ali zna da sve to ne donosi sreću na duže, pa mazohistički u Parizu čita web izdanje Kurira i piše svoj blog. Ja ga uvek pročitam, iako njen ton počinje opasno da mi smeta (valjda oni koju su glasni i mašu rukama i treba da se zgražavaju kad to neko drugi radi, jer tad vide kako to ustvari iritantno izgleda), ali umesto toga, evo jedan intervju u kome ona priča u svom poslednjem komadu, politici naravno i o tome da u kakvom nazadnoj zemlju živimo ideal progresivne omladine je da se u Beogradu otvori Starbucks kafe, sa svojim preslatkim veštačkim kafama.
