letnja lektira

Dok sam išla u školu, znala sam da se probudim tačno na vreme 1.septembra, iako bi se redovno uspavala bilo koji drugi dan. Godinama posle toga, malo bi me hvatala frka pred taj datum. Ne i danas, subota je, a juče mi je bio poslednji dan na poslu. U mom slučaju škola počinje za 20 dana na nekom drugom meridijanu.

Sećam se da smo jednom u gimnaziju trebali da pričamo o tome šta smo pročitali tokom leta na prvom času kod profesora srpskog, koji se iz petnih žila trudio da bude umetnički nastojen i prijatelj sa svojim đacima, pogotovu ako su ženskog pola. Drugar je rekao da je čitao Šagrinsku kožu od Balzaka (i dan danas ne verujem da to nije planski uradio ili rekao, jer Balzak baš super ide na 35 stepeni u hladu), dok je jedna drugarica iskreno rekla da je čitala Sidney Sheldona. Čini mi se da je i mene pitao, pa sam rekla da sam čitala Očeve i oce Slobodana Selenića, za koga sam nadobudno tvrdila da je bolji pisac od Andića. Ok, možda ne bolji, ali interesantniji.

Pokušavam da se setim šta bi odgovorila danas na to pitanje. Započela sam da čitam Glamuramu Brett Easton Ellisa, ali sam morala da odustanem, jer i posle 150 strana osećala sam se kao da gledam The Fabulous Life of … na VH-1 ili neki slični reality show, koji je zanimljiv koliko trash ume da bude interesantan, ali kad saznaš koliko je Opra potrošila na portret svog psa, onda ti dođe da se samorazneseš na Times Squareu. Inače duboko sam ubeđena da su terorizam i emisije o tome kako razne idiotkinje troše pare blisko povezani.

Mačije oko od Margaret Atwood je ako kažem knjiga o ženskom prijateljstvu, mislim da ću odbiti ljude od čitanja, pošto zvuči kao nešto što bi se dopalo sredovečnim ženama, koje traže predah posle kuvanja-spremanja-dece-gnjavatora-muža-smarača, ali to bi bila greška. Više o tome kako dečija zavist i pritisak da se uklopiš u sredinu utiču na čoveka, u ovom slučaju ženu, ceo život. Jako zanimljiva dok sam je čitala, ali se mesec dana kasnije ne sećam kraja, što znači da i nije neophodno čitati. Odlučila sam da M. Atwood dam još jednu šansu, verovatno knjizi Slepi ubica, ako to ne uspe silazi sa liste zauvek.

Možda zbog nedavne posete južnom Londonu, a možda zbog neviđenog humora, gotovo sam progutala Budu iz predgrađa Hanifa Kurejšija. Sramota me je da priznam da mi je to prva knjiga od ovog pisca koju čitam. Za utehu, poklonila sam je prijateljici pre nekoliko godina, koja je takođe oduševljena. Ko može da se bavi rasom, (raznim) idelologijama, zabludana koje iz njih proizlaze i familijom na duhovit način je totalni car. Dodaj tome i gomilu pop kulturno/muzičkih referenci, savršen opis metamorfoze grada i društva od smrti hipi pokreta, nadolazećeg panka i hladnog tačerizma, koji se nazire na kraju i brate onda imaš hit. Postoji i BBCijeva mini-serija, gde glavnog junaka Karima igra Naween Andrews, poznatiji kao Sayid iz Losta. Ko ima, spreman je da podeli, može ovde da mi to javi, veoma bi bila zahvalna. Kurejšijev Crni album stoji pored kreveta čeka da dođe na red. Kao i Gun Seller Hugh Laurieja (da, da to je Dr.House).

Ali trenutno me zaokuplja Iskupljenje Ian McEwana. Ni usporenije radnje, ni više uzbudljivije knjige. Inače pročitam pet strana pred spavanje, ali kod McEwana progutam pedesetak. Film je snimljen i otvorio je Venecijanski festival.

A šta ste vi čitali ovog leta?