nazdravlje

Pre neki dan kad sam bila kod roditelja desilo se nešto skroz neočekivano. Sedim ja sa njima, imamo goste, tu je jedna od mojih najdražih rođaka, tetka moje mame, žena u ozbiljnim godinama, ali ipak pomalo detinjasta i naivna. I sad krenemo mi da nazdravimo pošto imamo jednu prinovu u porodici, i moja baba-tetka kaže u svom stilu ’’Neka bude zdravlja i sreće za sve dobre ljude u ovoj zemlji’’, na to ja odgovorim nešto u stilu ’’kako je to lepo ....’’, ’’... i da nikada ne uhvate Ratka Mladića’’. Šta ?????? Pitam ja ’pa odakle vam to’, a ona mi kaže eto treba tako da ’’ne bude sve njima po volji’’.

Posle toga pričala sam o tome sa prijateljem, koji živi tamo sa ’’njima’’, raspravljali smo o suludom predlogu da li penzionerima treba oduzeti pravo glasa i da li diaspora (tj. ludi četnici iz Čikaga, oni što se kunu u kralja i otadžbinu, a odavno se zovu Majkl ili Džordž) isto treba da glasaju na izborima u matici, iako odluke nekakve vlasti neće uticati na njihov život ni na jedan način. Da postavim pitanje ovako da li ja treba da trpim zato što Srbin iz Pitsburga misli da je Voja K. pravi anti-komunista ili da je Toma prava Srbenda domaćin? Ja mislim da ne. Prijatelj, koga inače više treba pogađa povećanje cene komunalne takse u Queensu, misli da da.

Nekada sam bila u stanju da zastupam najrazličitije stavove na bazi toga da li je to ispravno ili ne, sada valjda razumevanje se polako troši. A ako se pitate ko su ljudi koji vam rade o glavi, verovatno sede sa vama za istim stolom na nedeljnom ručku.