pop cooking#1

Jamie Oliver ovo jelo zove Awesome Spinach and Ricotta Cannelloni. Ono što ću ja zapamtiti za sledeći put je da kanelone, nekako treba poprskati vodom, jer i slatka pavlaka kojom prelijete kanelone preko nije dovoljna. Više bude jelo masnije, nego sočnije. Ko je u fazonu da pravi bešamel (ja nisam), neka proba sa tim.
Što se tiče popkitchen verzije recepta, pomešala spanać, rikotu (kupljenu na Kalenić pijaci sa italijanskom Zanetti iz kutije) sa domaćim sremskim sirom, izgnječila jedan čen belog luka i time punila kanelone. Dole ide paradajz sos ko za špagete. Maslinovo ulje na kome se prže dva čena belog luka, biber, so, bosiljak i šećer (da ne bude sos kiseo) + konzerva paradajza. Odozgore kao što sam rekla slatka pavlaka pomešana sa dve, tri velike kašike parmezana.
Nisam nikad jela kanelone u Italiji, ali mi recept deluje da ima žig geografskog porekla.
Awesome, indeed.

savršen dan za banana ribe

happyjackeats@flickr

Posveta u New York Timesu. Moja omiljena kratka priča.

R.I.P. Jerome David Salinger

if not now, when

Danas je obeležen dan sećanja na Holokaust. Slučajno trenutno sam na pola knjige italijanskog pisca Prima Levija Ako ne sada, kada (Se non ora, quando), koja prati grupu ruskih Jevreja kako se počevši od 1943. probijaju od Rusije, preko Ukrajne i Poljske ka zapadnoj Evropi. Levijev opus je najviše pod uticajem njegovom logoraškog iskustva, koje je usledilo posle kratke boravka sa italijanskim partizanima.

Kao naslov, Levi koristi jevrejsku izreku koja se pripisuje Hilelu Starijem, jednom od najvažnijih jevrejskih verskih vođa. U knjizi je izreka pretvorena u pesmu, koju u jednom trenutku recituje jedan od junaka. Knjigu čitam na engleskom pa je tako i prenosim.

Do you recognize us? We are the flock of the ghetto,
Fleeced for a thousand years, resigned to the offence.
We are the tailors, the scribes, and the cantors
Withered in the shadow of the Cross.
Now we have learned the paths of the forests,
We have learned to shoot, and we hit straight on.
If I am not for myself, who will be for me?
If not thus, how? And if not now, when?
Our brothers have risen to heaven
Through the ovens of Sobibor and of Treblinka,
They have dug themselves a grave in the air.
Only we few have survived
For the honor of our submerged people,
For vengeance, and for witness.
If I am not for myself, who will be for me?
If not thus, how? And if not now, when?
We are the sons of David and the stubborn ones of Massada.
Each of us bears in his pocket the stone
Which smashed the forehead of Goliath.
Brothers, away from the Europe of tombs:
Let us climb together toward the land
Where we will be men among other men.
If I am not for myself, who will be for me?
And if not thus, how? And if not now, when?

Posle recitovanja pesme i priče o njenom autoru, Martinu stolaru, Gedaleh vođa partizanske grupe kaže „That’s enough now: these aren’t the thoughts for everyday. They’re alright every now and then, but if you live with them you just poison yourself, and you’re not a partisan anymore. And bear this in mind: I believe only in three things: vodka, women and submachine gun. Once I also believed in reason, but now anymore“.

Levi je ovu knjigu smatrao svojim avanturističkim romanom i barem tokom prvih dvesta strana (dokle sam ja stigla) pratite napredovanje jedne čete, njihove razgovore o ratu, prethodnom životu, porodici i onome što ih tera napred, jer i na mestu odakle su krenuli su izdvojeni kao stranci.

Idem sad da nastavim knjigu. Ostavljam vas uz prvi deo emisije o Levijevoj poseti Aušvicu s’početka 80-ih.

run for cover

dude crush@Flickr

Prvi put sam srela žene potpuno pokrivene crnom tkaninom u Londonu. Priznaću, u tom slučajnom susretu na ulici osetila sam nekakvu nelagodu. Čekam dežurne mislioce da mi kažu da je to od susreta sa Drugim, od koga ne znaš šta da očekuješ. Kao i da burka (tako se zove ova odora) ustvari dokazuje da je identitet (i to onaj spoljni, lice, kao označitelj pola i uzrasta) samo konstrukt, jer kod osoba ovako obučenih nemate pojma ko je ispod marame. I možda je to zbog mesta na kome sam bila u tom trenutku, kao da sam osetila “white men burden”, pomislivši kako mi da sudimo o kulturi o kojoj ništa ne znamo, tj. ako se ponosimo ljudskim pravima i demokratijom, onda i zabrađene žene treba da progutamo.

pooyan@Flickr

Osude, kao i pozivi na zabranu nošenja vela koji prekriva sve sem očiju, potiču od desničara (mogu da zamislim koliko je njima tek nelagodno), a ko želi da bude u istoj koloni kao i oni i da zastupa njihove vrednosti. Imam dva prigovora iz sopstvenog iskustva, više pitanja nego zahtev za zabranu. U poseti jednoj školi u zapadnom Londonu, videla sam devojčice od 10 godina koje nose marame. To nije slobodan izbor, to je posledica odrastanja u familijama, u kojima je to pravilo. Drugo, ako bi ja odlučila da posetim Iran, Jemen ili Saudijsku Arabiju u sred leta, da li bi mi bilo dozvoljeno da šetam u šortsu, bez marame da mi pokriva glavu. Na kraju krajeva to je deo moje kulture.

Videćemo šta će se desiti sa predlogom Francuza da se zabrani nošenje vela na javnim mestima. S’obzirom na radikalnost šerijatskog zakona, da li Muslimani uopšte imaju prava da se bune, pita se Ray Hanania, Amerikanac palestinskog porekla na svom blogu Palestine Note. Ja čekam nekoga da lansira hijab ili burku kao luksuznu robu, poslednji krik mode. Evo može da ga promoviše Lady GaGa u sledećem spotu.

via Religious Fashion

haiti

Arcade Fire Haiti

Moguće je pomoći uplatom UNICEF-u

Kad ćemo u Maroko?

vtveen@flickr

Kupim pre neki dan Yellow Cab posle baš dugo vremena. Dizajn je skroz drugačiji, tekstovi su delo novih lica. A među njima putopis piše Zoran Ćirjaković. Dugogodišnji dopisnik LA Timesa, jedno vreme novinar NIN-a, pre ovog Blic-kriega tamo. Ko ne zna, Ćirjaković je veliki putnik, sećam se emisija u kojima je gostovao na radiju B92, uglavnom se držao puta kojim se ređe ide, pričao je o Tibetu, Sudanu i drugim egzotičnim mestima. Na pamet mi pada takođe jedan odličan tekst o turbo folku, baš iz NIN-a, u kome je uspeo da izbegne lažne dihotomije i da priča o tom fenomenu kao pravoj balkanskoj pop kulturi (našla sam samo englesku verziju teksta), a da bude razumno kritičan. Pošto nisam redovni čitalac NIN-a, neću da komentarišem tekstove o Latinki Perović i sličnom. Jednom prilikom smo bili u istom društvu, prijatan čovek.

UPDATE: Evo i srpske verzije teksta o turbo folku, zahvaljujem trudu citalaca

mait@flickr

Tekst u YC je o Maroku. Ili nije? U tekstu se Ćirjaković bavi više belim Šengenom, nego samim Marokom. Ako mislite da preterujem, Evropa je „nadmena i provincijalna“, Tandžir je najbliži „samoživoj Šengeniji“. Isti su upropastili beatnici, poput Ginsberga i Burroughsa sve sami dekadentni zapadnjaci. I to nije sve, u svakom pasusu je ko po zadatku, Evropa spomenuta u negativnom kontekstu. Izgleda da je sam autor upao u tu lažnu dihotomiju, Evrope koja je čista, uređena, ali suštinski površna i prazna (jebeš viševekovno istorijsko i kulturno nasleđe) i autentičnih vanevropskih prostora, valjda prepunih pravih vrednosti. I da mu to nije bila namera, tekst je tako intoniran.

multiget@flickr

Evo početka teksta, ako preterujem ko po običaju.

„Ako iskoristite priliku koju vam pruža nestrpljivo očekivani „beli Šengen“ i krenete put „Evrope“ (one bogate, nebalkanske), verovatno najveći kulturni šok koji vas čeka jeste to koliko je, zapravo, čak i ova unesrećena i izolovana Srbija ostala evropska. Da, ulice su tamo čistije, manje ljudi pljuje po trotoaru, automobili su noviji i skuplji, građevine raskošnije, a fasade sveže okrečene. Ali u osnovi to je sve. Štaviše, ako odete do Aušvica, Buhenvalda ili Treblinke, moćnih spomenika moderne evropske istorije, možda ćete pomisliti da je dobro što smo ostali Balkanci i što nismo tako uredni i efikasni kao neki drugi Evropljani“.

Obeležena rečenica – WTF!? Priznajem da je ne razumem, mada asocijacije koje imam zvuče odvratno. Evo opcija, tražim pomoć prijatelja:

a) koncentracioni logori slave urednost nekih Evropljana (Nemaca valjda), a ne podsećaju na stravičnu smrt drugih (evropskih Jevreja i Roma, i ostalih koji to nisu)
b) na Balkanu nije bilo koncentracionih logora tokom Drugog svetskog rata
c) na Balkanu nema spomenika na mestu gde su bili koncentracioni logori
d) na Balkanu nije bilo logora posle Drugog svetskog rata
e) na Balkanu jeste bilo logora posle Drugog svetskog rata, ali hvala Bogu niko ne priča o tome
f) ne treba da postoje memorijali u čast žrtava monstruoznih zločina bilo gde

Ovaj tekst je primer da ne treba pisati za Novu srpsku političku misao i očekivati da ostaneš normalan. Ali ne i da ne treba ići u Maroko. Jer putovanje je pitanje ličnih preferenci i izbora, da ne kažem jedna suštinski duhovna potreba, a ne ideološka zavrzlama.

dominikgolenia@flickr

U to ime, nudim video gnawa izvođača, muzički stil koji Z.Ć. spominje u tekstu.




I marokanskog suseda, Alžirca Khaleda, kralja rai muzike. Ako vas ova pesma podseća na neki narodnjak iz 90-ih, to je zato što i onda kao i sada smo živeli u globalizovanom svetu gde se kralo od manje razvijenih.

All I want in 2010

Čini mi se da je postignut konsenzus da je 2009. bila godina koju treba zaboraviti. Vize su došle na kraju godine da bi značajno promenile utisak. Svaka čast Nađi Higl i sramota za sve političare, koji je biraju za ličnost godine, a da ništa nisu uradili ni za nju, ni za hiljade mladih i talentovanih ljudi. Valjda se vode tim da priča o hladnom bazenu, bolje zvuči nego "imala sam podršku". Sa druge strane, mladi naučnici na pitanje da li će nastaviti svoj profesionalni razvoj u Srbiji, svi redom odgovaraju "ne". Think about that Serbia.

To je više bila godina za pravljenje planova, nego za njihovu realizaciju. Što se tiče životnih projekata završila sam master tezu, a polaganje vožnje sam prenela u 2010. Našla posao, nastavila sa starim, a našla i nove tezge. Sem odbrane u Firenci i konferencije u Makedoniji, nigde nisam putovala. Mnogo sam manje čitala i slušala muziku nego u 2008. a mislim da postdiplomske-posao tranzicija ima mnogo veze sa tim. Poslala sam mamu u Beč da mi kupi novi Moleskin, da popišem sve svoje planove. Ne znam šta mi treba još, ali imam godinu dana da smislim.

U 2010. planiram da započnem dva velika životna projekta, ali neću sad da pričam o tome. Još jedan mali.

randy levine @ flickr

Da odem u Njujork u maju. Da nađem svojim knjigama dom. Da više kuvam, čitam knjige, gledam filmove i da naravno pišem o tome.



Dovoljno za početak.

znači ja

Aleksa Gajić, strip crtač i autor filma Edit i ja, u anketi Danasa o tome ko je ličnost godine:

Sportisti se uvek nalaze na ovakvim listama, pa je besmisleno ih opet prijavljivati. Političari ne dolaze u obzir. Ljudi dobrog srca ne bi trebalo da se hvale, već to da rade čisto svoje savesti radi. Naučnici ne mogu, jer nikom nije jasno što su to oni stvarno veliko uradili .... Znači JA!