Kad ćemo u Maroko?

vtveen@flickr

Kupim pre neki dan Yellow Cab posle baš dugo vremena. Dizajn je skroz drugačiji, tekstovi su delo novih lica. A među njima putopis piše Zoran Ćirjaković. Dugogodišnji dopisnik LA Timesa, jedno vreme novinar NIN-a, pre ovog Blic-kriega tamo. Ko ne zna, Ćirjaković je veliki putnik, sećam se emisija u kojima je gostovao na radiju B92, uglavnom se držao puta kojim se ređe ide, pričao je o Tibetu, Sudanu i drugim egzotičnim mestima. Na pamet mi pada takođe jedan odličan tekst o turbo folku, baš iz NIN-a, u kome je uspeo da izbegne lažne dihotomije i da priča o tom fenomenu kao pravoj balkanskoj pop kulturi (našla sam samo englesku verziju teksta), a da bude razumno kritičan. Pošto nisam redovni čitalac NIN-a, neću da komentarišem tekstove o Latinki Perović i sličnom. Jednom prilikom smo bili u istom društvu, prijatan čovek.

UPDATE: Evo i srpske verzije teksta o turbo folku, zahvaljujem trudu citalaca

mait@flickr

Tekst u YC je o Maroku. Ili nije? U tekstu se Ćirjaković bavi više belim Šengenom, nego samim Marokom. Ako mislite da preterujem, Evropa je „nadmena i provincijalna“, Tandžir je najbliži „samoživoj Šengeniji“. Isti su upropastili beatnici, poput Ginsberga i Burroughsa sve sami dekadentni zapadnjaci. I to nije sve, u svakom pasusu je ko po zadatku, Evropa spomenuta u negativnom kontekstu. Izgleda da je sam autor upao u tu lažnu dihotomiju, Evrope koja je čista, uređena, ali suštinski površna i prazna (jebeš viševekovno istorijsko i kulturno nasleđe) i autentičnih vanevropskih prostora, valjda prepunih pravih vrednosti. I da mu to nije bila namera, tekst je tako intoniran.

multiget@flickr

Evo početka teksta, ako preterujem ko po običaju.

„Ako iskoristite priliku koju vam pruža nestrpljivo očekivani „beli Šengen“ i krenete put „Evrope“ (one bogate, nebalkanske), verovatno najveći kulturni šok koji vas čeka jeste to koliko je, zapravo, čak i ova unesrećena i izolovana Srbija ostala evropska. Da, ulice su tamo čistije, manje ljudi pljuje po trotoaru, automobili su noviji i skuplji, građevine raskošnije, a fasade sveže okrečene. Ali u osnovi to je sve. Štaviše, ako odete do Aušvica, Buhenvalda ili Treblinke, moćnih spomenika moderne evropske istorije, možda ćete pomisliti da je dobro što smo ostali Balkanci i što nismo tako uredni i efikasni kao neki drugi Evropljani“.

Obeležena rečenica – WTF!? Priznajem da je ne razumem, mada asocijacije koje imam zvuče odvratno. Evo opcija, tražim pomoć prijatelja:

a) koncentracioni logori slave urednost nekih Evropljana (Nemaca valjda), a ne podsećaju na stravičnu smrt drugih (evropskih Jevreja i Roma, i ostalih koji to nisu)
b) na Balkanu nije bilo koncentracionih logora tokom Drugog svetskog rata
c) na Balkanu nema spomenika na mestu gde su bili koncentracioni logori
d) na Balkanu nije bilo logora posle Drugog svetskog rata
e) na Balkanu jeste bilo logora posle Drugog svetskog rata, ali hvala Bogu niko ne priča o tome
f) ne treba da postoje memorijali u čast žrtava monstruoznih zločina bilo gde

Ovaj tekst je primer da ne treba pisati za Novu srpsku političku misao i očekivati da ostaneš normalan. Ali ne i da ne treba ići u Maroko. Jer putovanje je pitanje ličnih preferenci i izbora, da ne kažem jedna suštinski duhovna potreba, a ne ideološka zavrzlama.

dominikgolenia@flickr

U to ime, nudim video gnawa izvođača, muzički stil koji Z.Ć. spominje u tekstu.




I marokanskog suseda, Alžirca Khaleda, kralja rai muzike. Ako vas ova pesma podseća na neki narodnjak iz 90-ih, to je zato što i onda kao i sada smo živeli u globalizovanom svetu gde se kralo od manje razvijenih.