Zato što je lako. Nikakvo tehničko znanje nije potrebno. Čak i moja mama bi mogla da bloguje. Ali često stvari u Bloggeru ne izgledaju kako bi ste želeli i shvatate da je to znanje ipak zgodno. Sad za vikend, dok mi je blog bio osakaćen, pomislila sam, ako ga ne popravim, tj. ako mi neko ne pomogne – ili ću da naučim CSS (ha, ha, ha, ha...) ili ću da startujem novi blog.
Ne shvatam svoje blogovanje toliko važnim, ili mi se barem tako činilo. Uprkos tome imam blog već dve godine. Volela bi da ga updajtujem svakodnevno, jer već mesecima čitam nekoliko blogova uz doručak i kafu i divim se ljudima koji to tako rade (Bevc na srpskom i Erazmusa na engleskom, od blogova na koje sam se „subskrajbovala“). Na neki način on je ektenzija mojih svakodnevnih aktivnosti – pogled na različite fenomene, stvari koje me interesuju, od nedavno postdiplomske studije i putovanja. Ako bi blog bio samo dnevnik, zašto bi to neko želeo da čita? A i ja ga sigurno ne bi pisala. Hvala bogu pa nemam poeziju da podelim sa vama. Vesti, linkovi, slike, komentari, mp3 blogovi, zanimljive priče, ventil, blamiranje u javnosti – to me interesuje. Taj lični ton, čak i u ozbiljnim blogovima, ima veću težinu od autoriteta ozbiljnih medija, svi gledamo televiziju, ali joj ne verujemo.
Mala digresija, podsećanje na omiljenu epizodu domaće serije.
Bata: A lobotomija?
Vojkan: I od toga može da umre. Video sam to na televiziji.
Milica: Dobro bre Vojo zar ne znaš da na televiziji sve lažu.
Ideja o neformalnim zajednicama, koje povezuju slična interesovanja i koje se organski šire mi je jako bliska. Blogujem zato što želim da budem deo te zajednice, zato što želim da imam svoju zajednicu.
A vi?
6 comments:
i ja...ja bih da podelim svoja razmisljanja sa prijateljima, vidljivim i nevidljivim....
...i zato shto je zanimljivo, pre svega! a ponekad prochitani post, ili komentar, na koji sluchajno naletish, mogu bitno uticati na tvoje mishljenje...
Bevcov blog, rekoh to vec jednom, dodje k'o jutarnji program. Uvek neka zanimljiva vest izjutra.
nadam da se da chemu biti drago da vidi koliko nas "zavisi" svakog jutra od njega.
Glorfindel vidim da si tek pocheo da pishesh, cool lako je sad prochitati sve sto si napisao.
Najludje je otkriche, barem moje, da iako nisam toliko posvechivala paznje tome tokom dve godine koliko sam u pop kuhinji, je to da u sluchaju pretnje da ne mogu da sredim blog kako hochu, da ostane tako pokvaren i nefunkcionalan i da vishe ne pishem, kao da si obrisao deo mene. Ovo zvuchi tako patetichno, i sama sam se zachudila kad sam to otkrila. Ne toliko to da drugi to neche chitati, vech da ja ne mogu sad to sve da pochinjem iz pochetka. Navika ...
meni je blog poligon za vezbanje, gde sam sam sebi urednik i ne moram da strepim od urednickih korekcija i proseravanja...
Da, da medij kakav hochu da chitam, gledam.... Deshavalo mi se nekoliko puta da krenem neshto da pishem, znash gde, i da krenem da se autocenzurishem, jer sam previshe lichna.
Nedavno sam imao dilemu da li da uopshte pochinjem blog... (Zashto bih blogovao?) I primecujem da se ona ponavlja i kod iskusnijih blogera. To je valjda dobro, ako posustanesh s idejama, nadjesh neki novi odgovor zashto pisati (i shta) i rodice se nova ideja, I guess...
Svako pisanije je lichno i deo tebe, e sad zavisi koliki deo sebe hocesh da podelish sa svetom...
Post a Comment