young folks

Nedelja popodne, pijem kafu, slušam radio, čitam vesti o novoj vladi – mislim se jel dobra ili nije. Vest naravno. Na BBC-ju tekst o tome kako se u Bosni tačno zna kafana u kojoj Karadžić pije kafu. I kako to naravno znaju i oni u Vašingtonu, ali im nije do toga da ginu u pokušaju da se obračunaju sa Karadžićevim mafijaškim inner serklom. Oni bi pre da snimaju filmove sa američkim žigolom u glavnoj ulozi.

U svakom slučaju nisam htela o tome da pričam. Sad je tri i nešto i na našoj omiljenoj stanici kreće nešto što se zove Generator, emisija koju uređuju omladinci za omladince.

Deja vu. Skoro 20 godina na Studiju B išla emisija Prekobrojni čas. Apsolutno ista forma (jedan od urednika Prekobrojnog časa je Gorica koja je danas urednik na radiju B92). Neću da pričam o svim novinarskim zvezdama i vedetama koje su tu krenule da koračaju ka slavi velikim koracima. Više ni ne mogu da se setim koliko dugo sam ja radila u Prekobrojcu, godinu ili dve, do bombardovanja. Posle toga Studio B se raspao na dve stanice, sad su ugasili 949, ali nisu vratili Prekobrojac na glavni program.

Deset godina koji su prošle su savršena prilika za razmišljanje gde su i šta rade moje bivše kolege – problem je što nemam tačne podatke. Recimo da jedina „zvezda“ naše generacije je radila na B92, jao majko kako se zove ona kratka forma Go Play, valjda, posle otišla na Pink, poslednje što sam čula je da je upisala montažu na FDU. Modni urednik u Men’s Healthu, retko ga viđam ali kad ga vidim uvek mi kaže – jao što ti je dobra jakna, suknja, cipele .... Novinarka u Yellow Cabu, tv izdanju, tu još postoji kakav takav kontakt, pošto je na istim postdiplomskim kao i moje drugarice. Dizajner u timu B92, DJ u slobodno vreme. Veoma uspešan pozorišni producent. Moja drugarica iz školske klupe studira medicinu u Nemačkoj, za jednu devojku mislim da je otišla u Holandiju da se bavi fotografijom, druga radi u O3onu. Ona nije realizovala svoj potpuni prekobrojni potencijal (priključila nam se prekasno), a danas radi kao asistent na katedri za poljski jezik, treba više da se bavi fotografijom. Takođe nije dugo radio, ali je jedini posle ostao na radiju, ekspert za elektroniku i svakojake zvučne eksperimente, mada gotivi i Britney Spears. Naša urednica i dalje radi na radiju i piše za Huper.

Posle (ne)uspešnog free lanceovanja, ja sam ponovo student. I sad idem da učim pošto sutra imam ispit, a ova nostalgija je potpuno passe.

Nova vlada

Jel treba da osećamo olakšanje što se formira DS-SPS vlada? Koliko ja kontaktiram sa ljudima iz Beograda, većina ljudi to ignoriše, valjda im je muka od svega i misle da je bilo kakva vlada bolja od nikakve.

U današnjem Blicu spisak raspodele ministarstava. Imali smo Ministra policije obijača trafika, sad ćemo da imamo Ministra donosioca kofera. Da li će Dačić uhapsiti Mladića šta mislite?

Premijer – lome se koplja između Mirka Cvetkovića i Jermića. Za Cvetkovića nisam čula pre ove prethodne vlade, deluje mi kao jedan od onih Deloitte and Touche tajkuna. Šta da kažem za mladog foteljaša Jermića – premijer od 33 godine. Ali valjda je i to bolje od Pajtića, koga je Blic takođe spominjao. Zamislite – Pajtić i Sarkozy, Pajtić i Angela Merkel, Pajtić i whoever nasledi Busha.

Moje pitanje je zašto Đelić nije ni u jednoj podeli? Pošto Tadića zanima marketing i prezentacija – ko će biti bolji od čoveka izabranog za jednog od lidera budućnosti na ekonomskom forumu u Davosu, završio Sorbonu, magistrirao na Harwardu, priča jezike, ima kontakte, dokazani je pristalica EU, može da razgovara i sa Rusima. Tadića takođe zanima i lojalnost, a sa pričama o nepristajanju na status Kosova u kojima se baš istakao mislim da je Đelić dokazao i da je dobar vojnik partije. Da ne pričamo da se ganjao sa Koštunicom i preuzeo na sebe preglasavanje na telefonskim sednicama Vlade.

Možda danas DS ima najviše glasača nego ikada, ali je potpuno izgubila svoj identitet.

Notte Bianca

Bela noć u Firenci znači da su u jednom delu grada, u ovom slučaju južni deo preko reke - Oltrarno, svi barovi i restorani otvoreni celu noć, nema saobraćaja (sem nesnosnih motora koji se probijaju čak i kroz gužvu), na svakom uglu je po jedan bend koji svira uživo.



U jednoj ulici izneli su stolove napolje, tu smo jeli picu oko 1 posle ponoći, dva momka sa gitarama su svirali tarantelu, dok je treći pevao nešto što bi ja nazvala popularna opera. Drveni stolovi sa svećama - potpuni Lady and the Tramp doživljaj.

firenze rocks

Besplatan koncert, pa još i besplatno pivo. Gde to ima? U okviru nedelje mode ili tako nekakvog sajma Pitti Imagine, Lee Jeans pod sumnjivom parolom Denim is important for rock n’roll as electric guitar, je sponzorisao koncert tri elektro pop benda u saradnji sa Vice Magazinom. Free beer + free goodies. I gomila hipstera koji studiraju na Polimodi.

The Tunas su bend iz Bolonje. Sviraju garažni rok, a specifični su po devojci za koju misliš evo sad će da propeva, a ona nikako, samo igra, igra, igra...

Radio Days su isto Italijani, pevač peva, a gitarista najavljuje pesme. U jednom trenutku kaže “Francesi, va fan culo!”. Jel to zbog fudbala? Retro takođe. Sviraju po jednu pesmu od Bitlsa i jednu od The Who.

Za The Teenagers sam čula i pre. To jest njihovu pesmu o Scarlett Johansson. Pre nego što je počela i sama da peva. Totalni pozeri. U jednom trenutku, pevač poziva ljude da se popnu na binu. I dalje vrcka, dok obezbeđenje ne zna šta da radi sem od muke za glavu da se uhvati. Svirali najkraće.

Hoću detaljne izveštaje sa Bonnie Prince Billyja. Uživajte!!!

Parlez vous francais?

Ja ne. O tome sam već pisala.

Francuski je jezik na kome se najviše osećam kulturno izopšteno. Ali volim mnoge stvari koje dolaze iz Francuske – sir, vino, guščiju paštetu. I umetnost naravno. Pevačice, glumice, kantautorke – prelepe na tako spontan način, sa mnogo stila, ali bez previše truda, čista boemija. Često deca poznatih roditelja. Imaju partnere, ne muževe. Decu iz različitih veza.

Gledala sam sinoć 2 days in Paris, umirala od smeha. Pod utiskom ću da podelim svoje favorite.

Julie Delpy

Dete umetnika, pomalo hipi (definitivno hipi ako pogledate film, ali ajde da to uzmemo kao fikciju), klasika: glumi od 5 godine, prvi film kod Godarda, napisala scenario sa 17. Preselila se u Ameriku. Igrala u Before Sunrise, a posle i pisala scenario za nastavak Before Sunset. Tipična francuska baget levičarka.

Album: Julie Delpy

Chiara Mastroianni

Dete Marcela i Catherine Daneuve. Pokušavam da se setim u kom sam je filmu gledala. Verovatno nijednom. Jedno dete sa vajarom, drugo dete iz braka sa francuskom kantautorom Benjamin Biolayem.

Album: Benjamin Biolay and Chiara Mastroianni „Home“

Charlotte Gainsburg

Dete Sergea i Jane Birkin. Skandalizovala Francusku u singlu Lemon Incest koji je snimila sa svojim ocem kao tinejdžerka. Igrala Jane Eyre u istoimenom filmu, ženu Heath Ledgera u I’m Not There (Dilanovu Saru), glavna ženska uloga u Science of Sleep, drugom filmu Michele Gondrya.

Album: 5:55

Producirali ga Air i Nigel Godrich, koji je radio sa Radiohead.

Jel neko rekao Carla Bruni?

on the plus side

Musaka sa pohovanim tikvicama, može se reći da je uspela. Italijani i ostali sve pojeli u slast. Pored paste, piletine sa karijem, prženih banana iz Benina, vegetarijanskog jela iz Etiopije, čiji je autor uporno odbijao da kaže koji je začin unutra. Tiramisu posle. Domaćini vole da jedu i od toga prave čitav ritual. Ali žurka na kojoj nema muzike, tj. nema isplanirane plej liste, čak iako je večera-žurka u pitanju sa 20 gostiju, je već ozbiljan propust.


On the downside.

Lanac mi je ispao na biciklu. Susret sa mehaničarom sledi. La catena e uscita dal binario. Nadam se da neću morati ništa više da kažem.

che bello film!

Moja profesorka italijanskog je jedna divna žena. Pošto su mi ostale kolege sa kursa Erazmus evropski studenti, kaže ona meni “Eto mi svi nešto znamo o Portugaliji, Nemačkoj i Španiji, a o Srbiji ne znamo ništa, a stalno slušamo o njoj, ajde napravi prezentaciju od 10 minuta”. “Može, ali bez rata”. “Može”. Kad su bili izbori ona mi je donela tekst iz La Repubblice o Biljani Srbljanović i Goranu Paskaljeviću. Pitala me je da li se svi Srbi prezivaju na –ić i da li to nešto znači.

Stalno nam pušta filmove i vidi se da žena čita, sluša muziku. Dve stvari koje su mi se baš dopale u poslednje vreme – puštala nam je početak filma Dragi dnevniče (Caro Diario) i tu ima sekvenca u kojoj Nani Moretti vozi vespu do mesta na kome ja navodno ubijen Pasolini. U pozadini svira The Cologne Concert Keith Jaretta, božanstvena muzika, zbog koje sam na kratko prestala da opsesivno skidam muziku, koja ionako ima veoma kratak vek trajanja (treba pričati o albumima iz ove godine koji valjalju, ali to zaslužuje poseban post).

Film je iz ranih devedesetih, meni se čini. Moretti je sav smešan i neurotičan, kao italijanski Vudi Alen. Deo snimljen na ostrvu Stromboli je urnebesan.

zašto blogujemo?

comic by gapingvoid

Zato što je lako. Nikakvo tehničko znanje nije potrebno. Čak i moja mama bi mogla da bloguje. Ali često stvari u Bloggeru ne izgledaju kako bi ste želeli i shvatate da je to znanje ipak zgodno. Sad za vikend, dok mi je blog bio osakaćen, pomislila sam, ako ga ne popravim, tj. ako mi neko ne pomogne – ili ću da naučim CSS (ha, ha, ha, ha...) ili ću da startujem novi blog.

Ne shvatam svoje blogovanje toliko važnim, ili mi se barem tako činilo. Uprkos tome imam blog već dve godine. Volela bi da ga updajtujem svakodnevno, jer već mesecima čitam nekoliko blogova uz doručak i kafu i divim se ljudima koji to tako rade (Bevc na srpskom i Erazmusa na engleskom, od blogova na koje sam se „subskrajbovala“). Na neki način on je ektenzija mojih svakodnevnih aktivnosti – pogled na različite fenomene, stvari koje me interesuju, od nedavno postdiplomske studije i putovanja. Ako bi blog bio samo dnevnik, zašto bi to neko želeo da čita? A i ja ga sigurno ne bi pisala. Hvala bogu pa nemam poeziju da podelim sa vama. Vesti, linkovi, slike, komentari, mp3 blogovi, zanimljive priče, ventil, blamiranje u javnosti – to me interesuje. Taj lični ton, čak i u ozbiljnim blogovima, ima veću težinu od autoriteta ozbiljnih medija, svi gledamo televiziju, ali joj ne verujemo.

Mala digresija, podsećanje na omiljenu epizodu domaće serije.

Bata: A lobotomija?

Vojkan: I od toga može da umre. Video sam to na televiziji.

Milica: Dobro bre Vojo zar ne znaš da na televiziji sve lažu.

Ideja o neformalnim zajednicama, koje povezuju slična interesovanja i koje se organski šire mi je jako bliska. Blogujem zato što želim da budem deo te zajednice, zato što želim da imam svoju zajednicu.

A vi?

once more ... with feeling

Nije me zeznuo YouTube, koji sam postovala, pa obrisala, jer je sidebar poludeo i otišao na jug, nego Flickr Album Maker koji koristim za postovanje više slika u različitim dimenzijama, pošto mi se ne sviđa kako to generički ispada u Bloggeru. Braćo i sestre sa Blogger Help Grupe, hvala vam do neba.

Znači ko je propustio, grupa studenta blejača nije htela da radi projekat revitalizacije jedne banje na jugoistoku Toskane, nego da zaobiđe dosadne rebranding power point prezentacije i da se malo zabavi, montirajući Easy Ridera i da napravi film za potencijalne turiste - bajkere. Ne moram da spominjem da je i koncert Nick Cave pao nekako u sred timskog rada, pa je trebalo napraviti nešto efektno, a na brzinu. Ko sva deca koja koriste Windows Movie Maker.

glupi template

Ne znam sta se desilo, ali template za blog mi je otishao dodjavola, ne vide se linkovi, labels, to je sve na kraju strane. I to samo u Mozilli. Vreme je da se predje na WordPress, jel me chujesh Blogspotu glupi?
Posto sam ja amater koji voli da chacka videchemo sta mogu da uradim. Ali ne sad. Sad moram da uchim. Ako postoji neko ko moze da mi sredi kod, nek se javi.

kao u "24"

President Palmer…. Morgan Freemen u nekom no-name holivudskom blockbusteru, ali od sinoć i najavljene nominacije Baracka Obame, Amerika se najviše približila tome da ima crnog predsednika.

Pre nekoliko godina, dobitnica Nobelove nagrade Toni Morisson je za Billa Clintona rekla da je prvi “američki crni predsednik”, aludirajući na njegovo siromašno poreklo i šta je uradio za afro-američku zajednicu. Ova kampanja je pokazala da oni više glasaju za Hillary, a da su Obamini glasači uglavnom belci. I pored Facebook grupe Srbi za Obamu, u slučaju da bude izabran, ništa radikalno neće promeniti u svojoj politici prema nama. Čak je veća šansa da budemo izloženi US democratic liberal bullshitu (gledali ste West Wing, nadam se), mišljenju Amerikanaca da znaju šta je dobro za sve na svetu, bolje od njih samih. Verovali ili ne, na nama je da se menjamo, jer gotovo niko nema razumevanja za nas.

Šta će biti u novembu ostaje da se vidi, da li će seljak iz Ajove stvarno da glasa za crnca, kome se otac zove Husein?

st.nick

Nick Cave, Villa Solaria, Firenca, 30.05.2008
photos by Enio Pinto Miranda

Cave nije izneverio i pored činjenice da je kiša padala četiri puta, šta više to je doprinelo biblijskoj atmosferi na poljani, okruženoj čempresima. Svirao je uglavnom stvari sa novog albuma (Night of the Lotus Eaters, Midnight Man, Dig Lazarus Dig, Lie Down Here and Be My Girl, More News From Nowhere, We Call Upon the Author), plus greatest hits numere (Red Right Hand, Deanna, Let Love In, Mercy Seat, The Ship Song, Into My Arms i Stagger Lee sa kojom je završio koncert), što nekome ko ga sluša uživo po prvi put savršeno odgovara.

Na poslednjem albumu, Cave zvuči mnogo energičnije i razuzdanije nego muzičari upola mlađi od njega. Nick Cave je jedini muškarac preko 50 godina kome je dozvoljeno da farba kosu.

Javite kako je bilo u Beogradu.

dekameron

Kad sam mojoj cimerki ispričala da imam tzv. „letnju školu“, nedelju dana intenzivnih predavanja u jednoj banji, sat i po od Firence, i kako je sve to genijalna ideja našeg profesora (koji je pokušao da nam iznudi 480 evra za to zadovoljstvo, ali to je whole other story) – da se skupimo, živimo zajedno, učimo i obilazimo krajolik, ona se nasmejala i rekla „jao, Italijani pokušavaju da ožive Decameron“.

Boccaccio i Dante su najpoznatiji predstavnici Renesanse, ali ko to danas čita. Sećam se da negde pisalo da je Chaucer dosta preuzeo od Boccaccia za svoje Canterbury Tales. U svakom slučaju imate Pasolinijev film, pa gledajte.

Ili, Wikipedija kaže da tokom kuge u Firenci, sedam žena i tri muškarca odlaze u Fiesole (brdo iznad Firence) i da bi se zabavili i nekako prekratili vreme (pored aluzija na seks) jedni drugima pričaju priče.

Naravno da smo jedni drugima pričali priče, pili vino i smejali se. Ne znam da li je bilo druge vrste zbližavanja, ako jeste – nadam se da je u duhu Decamerona. Il professore bi to voleo.

Isti lik koji je po četvrti put pričao o tome kako većina ljudi nije lepo pročitala Machiavellija, kako on nije bio politički realista, uzor današnjim spin doktorima. I kako je Mussolini napisao predgovor Machiavellijevom Vladaocu, pa poslao knjigu Hitleru. Koji je njemu poslao nazad Ničea. Dobro je da nije krenuo otvoreno da objašnjava da ljudi nisi lepo skapirali i Musolinija, na to bi stvarno reagovala, mada sam sigurna da on to stvarno misli. Tekstovi koje piše počinju sa citatima Pape. Počinjem u sebi da otkrivam anti-fašistu. Nisam naravno nikad bila fašista, ali nisam se ni tako određivala, to je nekako deo istorije, prošlosti, narodno-oslobodilačke borbe i slično. Ali šta ti ova zemlja uradi ... Sa jedne strane umetnost, dolce vita, predivna okolina, sa druge strane, neznanje, povučenost u sebe, mitomanija, potpuno rasistički odnos prema svemu što ne dolazi sa zapada, većina Italijana ne zna razliku između Roma i Rumuna, a i mi smo im u istom košu sa svima njima.

Posle sastanka sa mnom oko teze, o kojoj uopšte nismo pričali, isti ovaj profesor je rekao mom prijatelju „Znaš Srbi su veliki nacionalisti“. A kad sam krenula od kuće bila sam građanski nastrojen LDP glasač. Pre dve nedelje u Rimu, sam plakala od sreće kad sam videla Njegoševu bistu u Villi Borghese.

Dok smo mi uživali u vinu u Montepulcianu, šetali se Pienzom, gradom koji ceo miriše na sir, vozili se kroz toskanski pejzaž, stvarni život se odvija svojim tempom. Bez interneta, nisam pratila domaća dešavanja, danas kad sam bacila pogled, videla sam da nije vredno udubljivanja. Ceo svet ide dođavola, da ne bi mislili o đubretu koje se nakupilo na ulicama Napulja, kao posledica korupcije lokalnih političara i umešanosti mafije, ili bankrotu nacionalne avio kompanije, 72-ogodišnji premijer, koji izgleda kao mladić, predlaže zakon koji sve imigrante tretira kao kriminalce, koji je inspirisao razne besposličare da napadaju Rome, pale ionako jadne kuće u kojima žive, sami presuđuju ljudima koji drugačije izgledaju, bez obzira da li žive u ovoj zemlji legalno ili ilegalno. Kad za šest meseci vide da zarađuju isto ili manje nego danas, da li će Italijani misliti da su Cigani za sve krivi, zanima me?