ostavite komentar

Uglavnom ostavljam komentare na blogovima i kad se slazem (“vau sto si super”) i kad se ne slazem, ali se trudim da ne budem bezobrazna.

Mnoge blogere sam upoznala bash preko komentara.

Jedno vreme sam postovala na forumu Popboksa, ali sam shvatila da mi je blogovanje draze, prvo vishe ucestvujesh u samom sadrzaju, a onda i ima neki uticaj odlozenog dejstva. Dok forum valjda treba da pratish ko televiziju, a ko danas ima vremena za televiziju.

Ali ustvari koje je funkcija komentara? Da izrazish mishljenje? Moje mishljenje vredi koliko i svachije. Radi grupisanja istomishljenika? Priznajem da nekad ostavljam komentare zato sto se apsolutno ne slazem sa nekakvom vechinom koja se vech formirala. Pa smatram da je dobro da postoji pisani dokaz da svi ljudi prosto ne misle tako. Kad gledate televiziju koliko puta vam se dogodilo da naglas komentarishete. Nekoliko puta dnevno verovatno. Ostaviti komentar je sublimacija usputne svakodnevne aktivnosti.

U poslednje vreme kad chitam vesti sa sajtova B92, Blica ili Politike, ponekad bacim pogled na komentare. Rezultat je porazavajuchi. Prvo moram da razgranichim da ljudi koji komentarishu blogove ili ucestvuju na raznim forumima su uglavnom specijalizovani, ako ne i pripadnici nekakve potkulture, iako che mnogi odbiti tu klasifikaciju. U odnosu na njih ljudi koji komentarishu vesti deluju (ne postoji nachin da saznamo) kao obichni ljudi koji izrazavaju svoju podrsku, neslaganje ili zabrinutost.

Ono sto je zabrinjavajuche je sto mnogi komentari deluju kao tok svesti pijanog rodjaka na sred porodichne slave. Nema pochetka, ni sazetosti. Kreche se od 45-te, stvaranja Jugoslavije, 500 godina pod Turcima, Tita ili Slobe i onda kreche taj naboj osechanja, koji je vishe zabrinjavajuchi nego chitljiv.

Vlada Arsenijevic je u danashnjoj Politici posvetio kolumnu toj temi. On pokushava da skicira tog zamishljenog komentatora.

Ево његовог профила: закочен у свом некрофилском односу према трулом лешу „боље” прошлости или, пак, сав предат неизлечивом и мрачном националном јалу, он је суморан, параноичан, несклон било каквој објективној критици, непријатељ сваког индивидуализма, силно заљубљен у колективне „вредности” попут вере или нације, лажно благоглагољив и лак на аористу или пак брутално неписмен и немушт, нејасан самом себи колико и свима осталима, неповерљив према спољном свету који не познаје, па стога даје себи за право да га беспоштедно демонизује и/или омаловажава, нескривени националиста и религиозни фундаменталиста, хомофоб а неретко и мизогин и расиста, неспособан за садашњост па стога и окренут против ње, неповратно замагљене свести од свих тих националних митова толико пута подгреваних да су се досад већ скврчили ко трипут препечена кајгана...

Uzasno je pogreshno misliti da onaj ko komentarishe je prosechni citalac ili gradjanin. Uglavnom on je boljestojechi gradjanin sa stalnim pristupom internetu (posao ili kucha), sto ne garantuje da racionalan ili bolje obrazovan.

Sa druge strane, kad nesto napishete i postavite to u javnu sferu, koliko god ona bila mala, onda morate biti spremni na svakakve komentare i kritike.