naš čovek luciano

Neću da pričam o humanizmu (čitaj nepostojanju fokusa i sadržaja) i renesansi (čitaj dezorganizaciji) italijanskog obrazovanja. Evo jedan svetli primer. Kurs se zove Communication as Strategy. Drži ga profesor političkih nauka. Kreće od premise da konflikt kao koncept nije nužno negativan, jer sa jedne strane pojačava konkurenciju (ekonomija ili sport), a sa druge kao u staroj Grčkoj to je poreklo bilo kakve političke moći. Znači politički realista. Kako rat i to ko dobija u njemu znači u današnjem svetu, ilustruje time ko su danas stalni članovi Saveta bezbednosti sve države pobednice u ratu (drugi svetski). A šta se dešava sa onima koji izgube rat – pa “evo vidite Srbiju”. Italija je danas priznala nezavisno Kosovo. Pre predavanja nama, Luciano je držao predavanje studentima političkih nauka, koji uglavnom ne shvataju zašto Srbija polaže pravo na tu teritoriju. Bez obzira na izbegavanja institucije kao što je Savet bezbednosti. Pošto je ovo kurs koji se bavi komunikacijama, priča o tome kako se stvara politička podrška za rat. NATO bombardovanje kao primer. Nigde objavljen rat, “humanitarna intervencija”, i javnost koja nije ni svesna da je ratovala sa suverenom zemljom na evropskom kontinentu. I to je rat koji je Srbija izgubila. A račun joj je ispostavljen pre 4 dana. Hvala bogu zavšismo sa Srbijom, Luciano kaže evo uzmte Kašmir, Pakistan i Indiju (imamo četvoro Indijaca u grupi, nijednog Pakistanca). Indijac koji inače slabo progovara, a i kad to uradi slabo šta razumeš od jakog akcenta, neće da uzme taj primer, nego recimo Tibet. Kineskinja, koja je inače i novinar, kad joj profesor kaže postoje ljudi čija je to zemlja koji su proterani, ona pita “What kind of people?”. Svi umiru od smeha. Priznaje da ne zna ništa o Tibetu, ali da u Kini važi nepisano pravilo da ono što je stekao tvoj deda ili otac, ti ne smeš da izgubiš. Luciano je pita da li misli da je moguće da i ljudi sa druge strane imaju to pravilo.

Ovaj čovek nema neku skrivenu strategiju, posle sam ga googlovala, vidim radio je u OEBSu u Bosni posle Dejtonskog sporazuma i napisao je knjigu o Kosovu koja se zove Kosovo Quagmire, Conflicts Scenarios and Methods for Resolution. Deluje dosta razumno, čak i na našoj strani, prosto prati situaciju od prenošenja moždi kneza Lazara (ovo se može smatrati kao odličan primer političkog PR-a i rebrandinga jednog komuniste u zakletog nacionalistu) do današnjeg dana. Za Beograd kaže da je kao i svaki evropski grad, dok je Kosovo “cradle of organized crime”. Ali nažalost ako je gledamo komunikacije kao tržište, Srbija trenutno nema šta da proda.

Da li nam trebaju prijatelji koji će da nas tresnu u facu (njihovim shvatanjem) realnosti ili razni karijeristi ili wanna-be nezavisni intelektualci, alterglobalisti koji će na našoj nesreći da grade jedinstvenu političku poziciju?

Dok sam se vraćala sa fakulteta, zvoni mi telefon, beogradski broj. “Stojim blizu B92, gde je gomila huligana, koji hoće da upadnu u zgradu, hiljadu policajaca ih sprečava”.

Gde je policija sad? Ona koja je bila strah i trepet na istom tom Kosovu, ista ta koja je mlatila studente i građane? Dosta saopštenja i osuda, koliko je ovih maloumnika uhapšeno? DSS i radikali pokazuju razumevanje sa ljude koji pljačkaju i napadaju policiju. DS ne može da stoji na istoj bini sa njima i da bespomoćno poziva na prekid nasilja.