Sinoć sam se namučila sa tekstom jednog nemačkog profesora, koji je inače i smislio koncept ovog Mastera. Da li je profesor mislio da je njegov engleski dovoljno dobar pa je direktno pisao na jeziku, kojim očigledno dovoljno ne vlada da bi pisao akademski tekst ili je u pitanju prevodilac neznalica (mada ne verujem da je katastrofa tekst delo bilo koga ko bi se nazvao profesionalcem, kao da je dao svojoj sestričini koja eto mlada pa mora da zna engleski) u svakom slučaju, to je sramota. Nije u pitanju beletristika domaćeg izdavača privatnika, koji pored tog biznisa, drži i lanac pržionica kafe i školu sa kursevima za kompjutere, pa ga zabole za prevod, a mi kao čitaoci možemo da batalimo knjigu, ovo mora da se pročita, da bi se nešto napisalo na osnovu toga.
Prošle nedelje je počeo semestar u Italiji. Profesor je svima podelio uvodno predavanje, a onda ceremonijalno pročitao svih 15 strana u dosta usporenom tempu. Rano je da se donose bilo kakvi zaključci, ali ne mogu da se otmem utisku da je ovo svetlosnim miljama daleko od mojih engleskih profesora, koji su za svako predavanje imali plan, Power Point prezentaciju, često sa umetnutim video klipovima radi ilustracije, a svaki seminar se snimao pa se posle podcast postavljao na Internet. Pa zar nismo studenti medija i komunikacija?
Prethodna tri dana, lepa i šarmantna profesorka nam je držala nekakve radionice na svom relativno ograničenom engleskom. Ali bila je zabavna i vidi se da se trudila. Da li da nam malo da na značaju ili je to istina, ali evo šta ona kaže o svojim italijanskim studentima.
Umesto tri godine, oni studiraju u proseku 6 (koliko je Firenca udaljena od “Bolonje”), većina ne zna engleski (to sam čak i ja potvrdila u praksi), mnogi ljudi žive sa roditeljima do 30-te ili 40-te (znači Srbija je u Evropi već), a prošle godine imali su 8 mesta za Erazmus razmenu sa Barselonom, ali niko nije otišao jer ne zna jezik.
Ovo nije pohvala našem sistemu, gde su zanimljivi profesori i dobro organizovani kursevi izuzetak, a ne pravilo. Mi treba to da menjamo, ne zato što nam je to naređeno iz Brisela, nego zato što ako bi ljudi studirali 3 godine, završili bi osnovne studije sa 21 ili 22 godine, magistrirali sa 24 i do 30 godine imali sasvim izgrađenu karijeru. Ali to bi značilo da neki predmeti bi morali da se samoukinu, tj. profesori bi bili primorani da izbace nešto suvišno, a jel mi stvarno mislimo da su oni u stanju da to urade ili da će ih sadašnji ministar, koga više zanima da se bavi očuvanjem kosovskih božura, nego sopstvenim poslom, da to predloži?
3 comments:
kosovski božuri sutra cvetaju. javio rts.
znači mi ne da nismo najgori ali naša nadaleko čuvena ne-efikasnost je svakako proizvod tog sistema. Ova naša nesretna tranzicija baš čini mi se pruža dosta prostora za uvođenje standarda koji kako ti reče treba da bude deo težnji za tim samo-ostvarenjem u cilju boljeg života. skandinavski model bih ja najradije. svega - od obrazovanja, tehnologije do muzike i osamostaljivanja. a u mraku našeg srednjevekovnog ministarstva mogu samo božuri da isklijaju...ovaj čovek trenutno unazadjuje prosvetu više nego milošević čini mi se.
Pa naravno da nismo mi najgori. Izolovani jesmo, za neku razmenu, za to da se putuje i uche drugi jezici. Najvaznije, izolovani smo sa trzishta rada EU. Razmishljam o svim nashim drugarima i dosta ljudi koje mozesh nazvati "mladim profesionalcima" koje znam u Beogradu, i ti ljudi bi mogli da se snadju svuda. Ali nije problem u njima, vech u ovome sto ti prichash, a posto se bavish stvarima koje se dotichu toga, sigurna sam da si u pravu. Lonchar dok je bio ministar lokalne samouprave je samo pratio hashke optuzenike do VIP salona na aerodromu, sad drzi govore uchiteljima o Kosovu, ne znam da li je napredovao ili nazadovao, ali ne radi svoj posao.
Post a Comment