Shakespeare and company je knjizara na levoj obali Sene, jako blizu Notr Dama. Osim toga shto je jedna od najboljih knjizara u Parizu za knjige na engleskom jeziku, ova knjizara je i turisticka atrakcija svoje vrste. Tokom njenog postojanja, mnogo legendarnih pisaca je odrzalo chitanje svojih dela tamo ili su chak prespavali u sobi iznad same knjizare. Na sajtu spominju Henry Millera, Anais Nin i Allen Ginzberga. Paradox trazenja engleske knjizare u prestonici francuske kulture. Imam josh razloga.
Osim toga u skorije vreme, film Before Sunset zapochinje sa scenom u ovoj knjizari. Ovo je jedan od meni najdrazih filmova u poslednjih nekoliko godina.
U Londonu sam kranje sluchajno nabasala na Postman’s park, u kome je snimljena scena izmedju Jude Lawa i Natalie Portman u filmu Closer, dok sam se sad poprilichnonamuchila dok sam nashla Shakespeare and co., posto je samo metro stanica navedena kao informacija.
Do sada na ovom proputovanju nisam videla nikog ko ima vishe prtljaga od mene. To je ochigledno posto svoj prtljag jedva vuchem okolo, rushim stvari, na glupom kineskom koferu tochkichi slabo rade, izvrche se i udara me u cevanicu. Kad sam ulazila u voz za Pariz mislila sam da ce ljudi da krenu da se deru na mene, posto sam monster kofer vukla iza, a malog kineza shutirala napred. Svi su se smeshkali sa razumevanjem i sazaljenjem, a ja sam vikala „Excuse moi“. Na kraju mi je jedan momak pomogao da utovarim ogromni kofer medju prtljag.
Sedela sam sa porodicom koja ima bebu od recimo 10 meseci, tata francuz i mama korejka. Prichaju shapatom da nikom ne smetaju, kad mali pochne na plache oni ga utishavaju. Klinja je hteo da se igra i stalno se naginjao na moju stranu stola, a roditelji su pokushavali da ga spreche, valjda da mi ne smeta. Ali ja volim klince koji vole mene, tako da smo se sprijateljili, na kraju mi je otac porodice izneo kofer iz voza.
To shto ne znam francuski me neche sprechiti da dobro jedem. Planiram da u London odem debela i slatka od ovih bozanstvenih kolacha.
Ispred pekare se formirao red pa stadoh i ja. Vech na pocetku reda pekar te pita sta hoces, ali ja ne znam ni sta imaju i pomeram se napred, a svi pre mene i posle mene su vech naruchili. I tako stojim izgubljeno medju onim pecivom, tartovima i kolachima, prvo ne znam shta da naruchim a onda ne znam ni kako. Gospodja iza mene mi nestho kaze, a ja jedva prozborih „I don’t speak French“. Kapiram da hoce da mi pomogne, tako da sam joj pokazala sta hocu, ona im poruchi, pritom objashnjavajuchi da ne znam francuski i da sam Amerikanka, toliko sam razumela. Naruchuje i chovek iza nas, i to sve i svashta, i on i gospodja su platili, a ja i dalje chekam da mi daju moj kolach. Ona ponavlja da devojka koja ne zna francuski nije dobila ono sto je trazila. Pekarke slezu ramenima, posto nisam kod njih ni naruchila. Chovek iza nas je otishao, ali se ubrzo vracha sa kutijom koja tvrdi da nije njegova. Otvorimo i vidimo da je to moj tart sa bademom. Ja i gospodin sa maramom oko vrata se razrachunavamo i na kraju dobijem kolach za 10 centi manje.
Ovo je jedna od fraza koja za koju niko ne zna shta podrazumeva, a mnogo se koristi, pogotovu u akademskom zargonu. Povrh toga sigurna sam da ce to biti jedna od tema o kojima ce se prichati na mom programu, mada ne verujem da chu promeniti mishljenje o korisnosti takvih stvari posle svega.
Do tada malo chu da ogovaram ljude koje sam upoznala na uvodnom seminaru u Grenoblu. I to sve u stilu „kako mali Perica dozivljava Pakistance“.
Ova sharolika grupa sa gotovo svih kontinenata (svi sem Australije, ali jedna devojka je tamo studirala tako da postoji barem posredna veza) je razbila neke predrasude, a neke potvrdila. Profesori skandinavci su najbolje obucheni, najbolje prichaju engleski i imaju najvishe smisla za humor. Iako svi studenti ne prichaju francuski, Francuz koji je drzao pozdravni govor je prichao na svom maternjem jeziku, pa ti sad budi jedini koji che da se javi i da kaze da nishta ne razume. Italijani su opshirni i nemaju nikakvu strukturu, posle predavanja nemash pojma sta je ustvari bila tema, ali imash gomilu nekakvih felinijevskih pricha o tome kako je bilo odrastati u selu u kome nikada niko nije video more.
Od studenata najveche iznenadjenje su Indijke. Obrazovane, glasne i veoma ubedljive. Jednu (bivshu glumicu) sam pokushala da proguram kao predstavnika studenata, ali ona nije htela da prihvati, a druga je mala rastom, momak iz Kalifornije je uchi da pricha kao Snoop Dogg tako da ide okolo i govori shizzle my nizzle, dok svi mi umiremo od smeha. Indonezanka se drzi posta posto je Ramazan, tako da u 7.15 uveche kad zadje sunce, trchi u pekaru i kreche da jede u velikim zalogajima. Moja cimerka je bila iz Svajcarske, beskrajno je fina, na ivici totalne politicke korektnosti. Ali voli shopping i gleda serije tako da smo se nashle. U kafichu meksikanka naruchuje tekilu a dobija nesto u velikoj chasi sa vodom i shecherom. Ja trazim kapuchino i dobijam onu zasladjenu meshavinu iz kesice, koju mi posle naplate 3 evra. Ruskinja i brazilac vole Kustirichine filmove i slushaju muziku iz Undergrounda na zurkama. Svi pitaju kako je u Srbiji posle rata. Momak iz Etiopije se zali kako je sve u Evropi skupo i kako svi zive samo za sebe, posle mi kaze da on pola stipendije shalje nazad posto se to od njega ocekuje jer je otishao u stranu zemlju. Kineskinje su najelegantnije i snimaju najvishe slika.
Ovo je momak iz Bangladesha, koji je profesionalni fotograf i za dva dana je napravio preko hiljadu fotografija.
Rue de Belgrade je valjda Beograd, Alex de Yugoslavie je kralj Aleksandar, ali moze li mi neko ko govori francuski rechi sta je Palanka?
U Francuskoj je trenutno svetsko prvenstvo u ragbiju svi gledaju utakmice uveche i navijaju.
Fakultet za komunikologiju u Grenoblu.
Terasa na fakultetu za studente da predahnu.
Pijaca - kasno subotnje popodne, vech su prodavci sve rasklonili.
Street art. Bilo je josh nekoliko josh zanimljivijih slika, ali su mi baterije na aparatu crke u tom trenutku i to malo pre penjanja na tvrdjavu odakle je pogled na grad i planine okolo apsolutno savrshen.
Posle 20 sati puta autobusom i chetiri predjene granice, evo me u Francuskoj, na prvoj stanici na ovom proputovanju.Grad je sladak, okruzen Alpina, sunce sija. A ja bi samo da se bacim na krevet i operem zube. Ne daju mi da udjem u sobu pre 1 sat, blejim u hodniku hostela i koristim prednosti wirelessa.
Drugarica i ja smo se kladile koliko che mi dugo trebati u inostranstvu da postanem B92 zavisnik, barem sto se tiche vesti iz Srbije. Sedim i surfujem vech dva sata, mrtva sam umorna, mislim blogujem a da se nisam istushirala, a ne smem da odem na sajt. Kao da me neko gleda odozgo. Evo umesto toga ima vest na BBCu kako je Sarkozi najavio velika otpushtanja. Nadam se da mladi antiglobalisti neche da protestvuju ovih dana, isplanirala sam casual turisticku nedelju u Parizu.
Chovek sam navika, vech sam pisala o tome. Pored posla i stalnog jurcanja za novcem, vechina mog vremena se vrti oko mojih ustaljenih rituala - kafa sa prijateljima, skidanje muzike sa Soulseeka, nalazenje torrenta, skidanje i gledanje serija, Last.fm, prichanje/raspravljanje o svemu navedenom, plus politika.
U to se uklapa i pisanje bloga i chitanje drugih. Nikada nisam planirala da pishem on-line dnevnik, mada sam chesto upadala u tu zamku. Smatram da moj zivot nije preterano intersantan da bi neko gubio vreme na to, ali da mogu da ponudim moje mishljenje i mozda drugachiju perspektivu na stvari koje me interesuju. Posto krechem na postdiplomske uskoro, morachu da svoja interesovanja stavim po strani i da se malo bavim svojim zivotom. Ne znam koliko chu imati vremena i u krajnoj liniji interesovanja da pishem ovaj blog, malo chu da razmislim pa chemo da vidimo.
Ne, nisam se prebacila na MySpace. Tome josh odolevam. Postojim na Facebooku, ali nechu da se otkrivam josh uvek. Doshlo je do velikog spremanja u popkuhinji i kao rezultat ubacila sam ove lejblove, jer ionako ovaj blog nikada nije nashao svoju pravu misiju, uglavnom sam pisala o svemu sto mene zanima, sada je moguche chitati samo ono sto vas zanima. Naravno ti podnaslovi moraju da budu barem upola pretenziocni koliko i ja sama. Imam jedan folder tamo gde mi stoji muzika koji se zove ’gotiva’, sta rechi vishe. Novi linkovi. Uvek sam otvorena za sugestije. Dok sam se ovim bavila, imala sam priliku da prochitam sve shto sam do sada napisala. Osechaj kao kada chitash svoj tinejdzerski dnevnik. Ja to nemam, ali evo u poznim tinejdzerskim godinama, zvuchi grozno naravno. Sad chu ovo da okachim, pre nego shto u napadu samosvesti obrishem ceo blog.
Sedela sam juche popodne u basti restorana Guli (pored sedishta LDP-a) i klopala njoke sa spanachem, pechurkama i sushenim paradajzom (recept kako sam ga ja rekonstruisala: ove namirnice se samo iseckaju, proprze na belom luku, doda se slatka pavlaka i prelije preko njoka, moze bilo koje testenine) dok su vojni avioni preletali nisko iznad grada. Ovo je zabavno samo u Top Gunu, uzivo je inache jako uznemirujuche, psi su se unervozili, alarmi na automobilima se upalili. Bez obzira na silne poraze koje smo doziveli neki se i dalje loze na vojsku i hteli bi da demonstriraju moch, sto podsecha na one jadne vojne parade u bivshim sovjetskim republikama. Druga stvar - ko je josh pravi vojne vezbe iznad grada, sta da se nestho desi tokom tog probnog leta, a kapiram da je ono juche bila ustvari proba.
Posle reklame sa Djanijem, koja definitivno podsecha na nesrechnog Kraljevica Marka iz reklame za Meridijan banku, secha li se neko toga – niko ne zna koja je usluga ili proizvod koji se reklamira, ali deca idu okolo i glasno izvikuju stupidne slogane - Telekom Srbija je izbacila reklamu za nove postpaid profile. Ne mogu da nadjem ni sliku ni snimak na youtubeu, ali ko josh nije video preprichachu, momak zuri na voz i onda ga propusti. Nista specijalno, sem sto je u reklami koriscena muzika grupe Veliki prezir. Do sada su kod nas korishceni svetski hitovi (verovatno bez plachanja autorskih prava) ili domacha popularna muzika tipa Vlado Georgijev. Mislim da je sjajno da neko koristi pesmu dobrog, a manje popularnog benda. Chak i ako je u pitanju 30 sekundi. Jose Gonzales je bio potpuno nepoznat pre reklame za Sony Bravia-u.
Ne znam sta bi o tome mislili sami ucesnici na domachnoj sceni, oni su generalno autisticni prema prilikama da promovishu svoj rad, pogotovu kroz reklame za korporacije, ali ja smatram da je to odlichna stvar i za sam proizvod, a ako je reklama pristojna, ne bi trebalo da steti bendu. Ako bolje razmislite na kojoj televiziju ste videli neki spot domacheg benda poslednji put? Ovaj sluchaj neche nista promeniti u tom smislu, ali dobro je znati da u agencijama rade ljudi koji razmishljaju da ne mora svaka stvar da se proda uz glasove sestara Kovach.
Nije samo Popboks taj koji „ne voli“ ove dve umetnice, u sluchajnom prelistavanju publikacije pod naslovom CKM, naisla sam na tekstic koji prati ilustracija vudu lutkice, a naslov je „Ovog meseca smo mrzeli – sestre Kovach ...obe“. Meni je ovo uzas smeshno, mada sam sigurna da mnogima nije. Najozbiljnije, sestre Kovach su solidno taletnovane, mogle bi lako da istovremeno budu pop zvezde i respektabilni autori – mozda ono prvo i jesu (pitanje: da li je i jedna od njih dve odrzala koncert za publiku, ne racunajuchi proslave 10 godina Telekoma, PR promocija tableta za kontracepciju i slichno? Mislim da ne), ovo drugo sigurno ne – Aleksandra i Kristina se zadovoljavaju pohvalama u lifestyle chasopisima, snimanjem reklama i time da pola Srbije koja ne slusha muziku, bilo kakvu (jedino se gnusha Zvezda Granda), smatra da su one ne znam ti ni ja kako progresivne, jel boze sviraju rn’b i soul, a to je sad „svetski trend“. To je zvuk nove „Cosmo Srbije“ koja se ubi kupujuchi na rasprodajama u Zari i Mangu.
Sad definitivno zvuchim kao licemer – prvo zagovaram upotrebu domache muzike u reklamama, a onda mi smeta kad to rade sestre Kovach, a neki su me videli i da stojim u redu na rasprodaji u Knez Mihajlovoj. Da pojasnim – korischenje muzike koja nije pisana za reklame u istima, pogotovu dobrih bendova je super, pisanje muzike koja zvuchi kao da je deo marketinshkog plana i prodavanje iste kao otkrivanje tople vode ne toliko.
Ako mi ne verujete, prochitajte ovaj sjajan tekst. A ako vam je do „malo soula“ slushajte Amy Winehouse, ona che vas uputiti na The Supremes, Arethu Franklin, Ronnie Spector, Dusty Springfield i Billy Holliday, a onda je tesko vratiti se nazad.
Dok sam išla u školu, znala sam da se probudim tačno na vreme 1.septembra, iako bi se redovno uspavala bilo koji drugi dan. Godinama posle toga, malo bi me hvatala frka pred taj datum. Ne i danas, subota je, a juče mi je bio poslednji dan na poslu. U mom slučaju škola počinje za 20 dana na nekom drugom meridijanu.
Sećam se da smo jednom u gimnaziju trebali da pričamo o tome šta smo pročitali tokom leta na prvom času kod profesora srpskog, koji se iz petnih žila trudio da bude umetnički nastojen i prijatelj sa svojim đacima, pogotovu ako su ženskog pola. Drugar je rekao da je čitao Šagrinsku kožu od Balzaka (i dan danas ne verujem da to nije planski uradio ili rekao, jer Balzak baš super ide na 35 stepeni u hladu), dok je jedna drugarica iskreno rekla da je čitala Sidney Sheldona. Čini mi se da je i mene pitao, pa sam rekla da sam čitala Očeve i oce Slobodana Selenića, za koga sam nadobudno tvrdila da je bolji pisac od Andića. Ok, možda ne bolji, ali interesantniji.
Pokušavam da se setim šta bi odgovorila danas na to pitanje. Započela sam da čitam Glamuramu Brett Easton Ellisa, ali sam morala da odustanem, jer i posle 150 strana osećala sam se kao da gledam The Fabulous Life of … na VH-1 ili neki slični reality show, koji je zanimljiv koliko trash ume da bude interesantan, ali kad saznaš koliko je Opra potrošila na portret svog psa, onda ti dođe da se samorazneseš na Times Squareu. Inače duboko sam ubeđena da su terorizam i emisije o tome kako razne idiotkinje troše pare blisko povezani.
Mačije oko od Margaret Atwood je ako kažem knjiga o ženskom prijateljstvu, mislim da ću odbiti ljude od čitanja, pošto zvuči kao nešto što bi se dopalo sredovečnim ženama, koje traže predah posle kuvanja-spremanja-dece-gnjavatora-muža-smarača, ali to bi bila greška. Više o tome kako dečija zavist i pritisak da se uklopiš u sredinu utiču na čoveka, u ovom slučaju ženu, ceo život. Jako zanimljiva dok sam je čitala, ali se mesec dana kasnije ne sećam kraja, što znači da i nije neophodno čitati. Odlučila sam da M. Atwood dam još jednu šansu, verovatno knjizi Slepi ubica, ako to ne uspe silazi sa liste zauvek.
Možda zbog nedavne posete južnom Londonu, a možda zbog neviđenog humora, gotovo sam progutala Budu iz predgrađa Hanifa Kurejšija. Sramota me je da priznam da mi je to prva knjiga od ovog pisca koju čitam. Za utehu, poklonila sam je prijateljici pre nekoliko godina, koja je takođe oduševljena. Ko može da se bavi rasom, (raznim) idelologijama, zabludana koje iz njih proizlaze i familijom na duhovit način je totalni car. Dodaj tome i gomilu pop kulturno/muzičkih referenci, savršen opis metamorfoze grada i društva od smrti hipi pokreta, nadolazećeg panka i hladnog tačerizma, koji se nazire na kraju i brate onda imaš hit. Postoji i BBCijeva mini-serija, gde glavnog junaka Karima igra Naween Andrews, poznatiji kao Sayid iz Losta. Ko ima, spreman je da podeli, može ovde da mi to javi, veoma bi bila zahvalna. Kurejšijev Crni album stoji pored kreveta čeka da dođe na red. Kao i Gun Seller Hugh Laurieja (da, da to je Dr.House).
Ali trenutno me zaokuplja Iskupljenje Ian McEwana. Ni usporenije radnje, ni više uzbudljivije knjige. Inače pročitam pet strana pred spavanje, ali kod McEwana progutam pedesetak. Film je snimljen i otvorio je Venecijanski festival.
