manje zlo ... dokle vishe?

Ništa jadnije da neko ko (makar privremeno) boravi u inostranstvu priča o tome koliko mu je muka od političke situacije u Srbiji. I kako sad pred izbore oseća gađenje prema svim političkim kandidatima, čak i onima koji bi trebalo da mu budu simpatični i onom za koga inače glasaju. Bojim se da sam kriva za to. Ko je čitao ovo što pišem, te vesele razglednice koje sam slala iz evropskih gradova, valjda zna da ja prva ne bi smela da se žalim (mada sa tim ova država nema veze i to ne oslikava kakav je moj život bio na srpskom tržištu rada).

Zadržavam pravo da kritikujem na sav glas, prosto što to i dalje određuje moj život bez obzira na bezbrižne studentske dane u Londonu ili Firenci, koji će se u jednom trenutku završiti, a ja ću morati da se vratim u srpsku realnost. I bez obzira na sve, ja na izbore izlazim, mislim ja sam čak glasala i na referendumu za Ustav, samo da se ta priča završila i da se ne bi bavili time unedogled.

Pričala sam o popkulturnim utiscima u godini 2007., ako je o politici reč, onda je moj utisak godine –tj. razočarenje godine - Božidar Đelić. Kao i mnogi drugi ja sam glasala za listu koju je on predvodio, ne da bi imali vladu sa Koštunicom i Jočićem, gde je glavna tema Kosovo, a podtema kako podeliti državnu imovinu Rusima za male pare. I danas taj isti Koštunica će da podrži Velju Ilića, a Tadić verovatno neće mrdnuti prstom sve u ime više političke mudrosti. Mnogi će reći a šta je Tadić trebalo da uradi, da ne pravi Vladu ... pa očigledno da nije trebalo, pošto znamo ko je vodi i znamo da ova Vlada ništa nije uradila u prethodnih 6 meseci, sem da poveća cenu mleka, da podeli upravne odbore i da nametne pitanje Kosova, kao nešto što svi znaju kakav je rezultat toga, ali mi o tome se i dalje svađamo po slavama...

Gledam ovu kampanju i pitam se kome se Tadić obraća. Da li meni treba jaka i stabilna Srbija, šta god to značilo, ili zdravstveno i penziono osiguranje i kredit za kola? Predsednik koji ljubi zastavu, ja jesam imala 11 godina kad se Jugoslavija raspala, ali imam kakvo takvo sećanje i svaki poziv na patriotizam, nacionalni interes i državno jedinstvo meni smrdi na veliku zabludu, siromaštvo, korupciju i godine koje prolaze u izolaciji. Ne znam koliko će nedefinisana kampanja Tadića koštati, valjda to je ono „svi znate da sam ja ustvari za Evropu i potpisao bi Sporazum odmah, ali evo sad moram da se udvaram tvrdoglavom srpskom biraču, tako što ću da mu budim sentimente iz nepresušnog rezervoara patriotskih osećanja“.

Sa druge strane Čeda ima reklame u boji, sa nasmejanim običnim ljudima i onim gitarskim uvodom, koji podeseća na početak pesme „Kratka šetnja“ od Nežnog Dalibora. Da su danas parlamentarni izbori, glasala bi za njega odmah, iako kapiram da nema nikakvu ekipu oko sebe, da ima dosta spornih stvari oko njega samog, i kako je potkačio Miškovića samo da bi se dodvorio istom onom „prosečnom srpskom glasaču“.

Neizaskom na izbore se samo pomaže Tomi Nikoliću. Ne slažem se sa onima koji misle da treba Tomu pustiti pa da narod vidi. Narod je slep. Nije imao leba da jede, ali je glasao za Miloševića i Šešelja. Mi možemo da se vadimo da je Sloba krao na izborima, ali nepobitna činjenica je da su gomile glasale za njega „svim srcem“, bez obzira na to što nisu imali struje, ni para da je plate. Mi i dalje živimo u raspadu koji je ostao posle 90-ih i nikakvo dodatno podsećanje nije potrebno.

Činjenica da pobednica Evrovizije peva na radikalskim konvencijama je naterala moje prijatelje da se prijave da glasaju u konzulatu u Njujorku, samo Ceca da zapeva pijanom Velji na uvo i valjda će se i nama kasti šta treba da radimo.

Evo ova žena, inače jedna od najinteresantnijih Srpkinja, nema dilema da li treba se nervirati oko života u Srbiji ili ne, čak i ako živiš malo dalje. Pomislim da bi na njenom mestu ja jela kolače u Laduree-u ili tart od borovnice u Paulu, razmišljala o predstojećoj rasprodaji cipela ili nekoj takvoj aktivnosti, koja više priliči ženi diplomate. Biljana Srbljanović, kapiram voli kozji sir i guščiju paštetu, ali zna da sve to ne donosi sreću na duže, pa mazohistički u Parizu čita web izdanje Kurira i piše svoj blog. Ja ga uvek pročitam, iako njen ton počinje opasno da mi smeta (valjda oni koju su glasni i mašu rukama i treba da se zgražavaju kad to neko drugi radi, jer tad vide kako to ustvari iritantno izgleda), ali umesto toga, evo jedan intervju u kome ona priča u svom poslednjem komadu, politici naravno i o tome da u kakvom nazadnoj zemlju živimo ideal progresivne omladine je da se u Beogradu otvori Starbucks kafe, sa svojim preslatkim veštačkim kafama.

happy new year!!!!

Ovaj blog chita dnevno oko 30-ak ljudi koji su manje-vishe svi drugari, ako ne nek mi se jave, sigurna sam da chemo to postati.

Zato dragi prijatelji,

Hvala vam sto chitate ovo pisanije, iako i ja ponekad ne znam, koji je cilj svega ovoga. Pochela sam da pishem blog pre otprilike dve godine, ideja je bila da komentarishem stvari koje mene zanimaju i da pokrenem nekakvu diskusiju, jer ako interesuju mene, sigurno interesuju i nekog drugog. Od tada se svashta izdeshavalo. I u pop kulturi a i u mom zivotu. Danas vishe pishem o svom postdiplomskom iskustvu, posto me to vishe okupira od muzike, filmova i knjiga.

Uzasno mi je tesko da sumiram ovu godinu sto se muzike tiche. Chini mi se da muzika ide u dva potpuno suprotna pravca, sa jedne strane je mainstream koji je nikad gluplji (sta se desilo sa hip hopom?), a sa druge strane je elitizam koji prelazi u potpunu opskurnost. Ok, kapiram sta je iza odluke Pitchforka da stavi Panda Beara kao album godine, ali mogu da dam levi bubreg da za 6 meseci niko od ljudi koji su glasali za njega, neche ni jednom pustiti ovaj album.

Vech godinama mi se chini da muzika nikad nije bila manje bitna u nekom globalnom smislu. Gitare ne ubijaju fashiste, zar ne? Taj osechaj se poprilichno izmenio posle londonskog iskustva, zato sto tamo je pop kultura jako vazna, prvenstveno iz komercijalnih razloga, a onda i zbog toga sto je moguche uchestvovati u njoj. U to ime hochu da se zahvalim Evropskoj komisiji, sto mi je dala stipendiju ne samo da nauchim nestho novo i steknem prijatelje sa svih strana sveta, vech i da slusham koncerte svojih omiljenih bendova.

Ali nisam postala potpuna shtreberka, ovo je mojih omiljenih deset albuma u godini na izmaku.

LCD Soundsystem – Sound of Silver

Arcade Fire – Neon Bible

PJ Harvey – White Chalk

The Good, The Bad & The Queen – s/t

M.I.A. – Kala

Burial – Untrue

Spoon – Ga Ga Ga

Interpol – Our Love to Admire

Radiohead – In Rainbows

The National – Boxer

Beogradska boemshtina mi je doshla glave, pa posle nekoliko dana izlazenja i spavanja od po par sati, novu godinu chekam sa temperaturom, pokrivena chebetom i obaveznim chajem. Haljina koju sam kupila pre mesec i po dana u Top Shopu u Oxford streetu che sachekati bolju priliku. Nadam se da chete se vi lepo provesti.

Puno sreche, zdravlja, putovanja i dobre muzike vam zelim u 2008. I know I’ll do my best.

trenutni pogled

Love

xx

popkitchen

back to bgd

Goodbye to all that

Prvi utisak o Beogradu posle tri meseca je kao da nisam nigde ishla. Ne znam da li je to dobro ili loshe. Vrlo moguche da je posledica teskog nespavanja, ustali smo u pet ujutru da uhvatimo prvi tube za Heathrow, avion je kasnio dva sata, ali smo u avion uneli pet kila vishka i dve torbe pune knjiga. Izabrana sam za random check. To je valjda ono sto svi muslimani randomly prolaze. Kad skinesh cipele, kaish, sat i nakit, dignesh dve ruke iznad glave i stanesh ispred skenera da ti urade full body sken. Pita me sluzbenica na aerodromu da li imam nekakav health concern. Pa naravno da imam, ne zelim da skidam chizme i da se izlazem nekakvom skeneru/rentgenu.

Divno je lezati na svom krevetu, slushati zvuk svoje vesh mashine u kupatilu koje koristi (samo) dvoje ljudi. A tek carstvo sopstvene kuhinje… milina jedna.

U ime reminiscencije na London, evo liste pesama on the top of my head koje su ili o Londonu ili savrsheno (po mom mishljenju) odrazavaju duh ovog grada:

The Clash – London Calling

Burial – UK

The Streets – Weak Become Heroes

Adele – Hometown Glory

The Kinks – Waterloo Sunset

Lilly Allen – LDN

Cibelle – London, London

The Arcade Fire – Guns of Brixton (Clash cover)

The Good, The Bad and the Queen – s/t

Bloc Party – This Modern Love

Pet Shop Boys – West End Girls

Elvis Costello – I Don’t Want to Go to Chelsea
nestho od Artic Monkeys, zato sto uvek pomislim na momke u uskim pantalonama i spicastim cipelama, jeste da su iz Sheffielda, ali nikada nisam uspela da shatim The Libertines, Pete Doerty mi ozbiljno ide na ganglije, a tek onaj shesirich pogotovu …

I naravno London Bridge is Falling Down, Falling Down, Falling Down

Predlozi su vishe nego pozeljni…

Celebrity spotting poslednje veche u Sohou, lik najvishe poznat ko cimer iz pakla u Nothing Hillu, a danas poznat po devojci Sieni Miller (koja je poznata vishe po vezi sa Jude Lawom, nego po bilo kojoj ulozi).

E da ovo se ja neta, nisam ga ja slikala.

studentska klopa

Za dva dana vracham se u svoju divnu kuhinju - nije ona toliko divna, koliko se utisak menja posle deljenja tog prostora sa josh pedeset ljudi. Ali pre nego sto stignem na sarme, pechenja, ruske salate i mamine nedeljne ruckove, evo reminiscencije na ono sto se jelo u Londonu.

Plazma je jedna od stvari koje su mi najvishe nedostajale, ali su mi starosedeoci objasnili da se moze kupiti u malim bakalnicama kod recimo Turaka. Lane keks, ne zove se Plazma ovde to asocira na telesne technosti ovde, je kupljen u Camdenu za 1,5 funtu.

Svaki put kada jedem carrot cake ubedjujem sebe da je to zdravi slatkish.

English food is rubbish - or is it? Pie, mash and gravy.

Crappy food from student union caffeteria.

Divna zachinjena japanska supa.

Sushi na traci u Yo Sushi lancu.

London to share it with

Docekala sam pre nedelju dana da konachno imam sa nekim uzasno dragim da podelim svoja londonska iskustva.

Semestar se zavrshio, knjige se kupuju i fotokopiraju za eseje koji che biti ocenjeni, sa sve brigom kako chemo ih uneti u avion, sve je bilo toliko intenzivno da nisam stigla ni da razmishljam o tome, a onda je usledilo nedelju dana manichnog turizma – peshachenje po Londonu uzduz i popreko, mesta koja svi stignu da vide (Hyde park, Tower, Portobello road, shetnja po Whitehallu do Big Bena, Southbank, St. Paul) i ona na koja turisti ne idu tako chesto: zurka Last.fm-a u Bethnal Greenu, koja je navodno bila za Dz, ali do izvesnog vremena, a onda su pushtali ljude na guest listu (sutradan sam se zalila na sajtu i dobila godinu dana besplatnog membershipa, sto znachi da sada mogu da vidim ko posechuje moj profil), bar Dream Bags Jaguar Shoes u Shoreditchu, izlozba o seksu kroz vekove Seduced u Barbicanu.

to je ta pukotina

monster spider na ulazu u Tate Modern

christmas ukrasi u Covent Gardenu

street buskers na Portobello Roadu

Ekipa u domu je pravila Christmas party na kome je bio serviran kari (imajuchi u vidu ko sve ovde zivi) pored tradiocionalnog engleskog Christmas pudinga (nishta specijalno, za preskochiti).

Stigli smo do Oxforda, na verovatno najhladniji dan u godini. Da nismo uzeli neku turu samo bi bazali po hladnochi po koledzima koji su zatvoreni. Ovako smo saznali pored ostalih korisnih stvari da je na ovom travnjaku snimana jedna scena u Golden Compassu i da je ovde ziveo J.R.R. Tolkien.

Oxford je vrsta mesta koja priziva nekakav alternativni zivot – nisam mogla a da se ne upitam kakav bi mi zivot bio da sam nekom srechom studirala tamo?

Povratak u Beograd se neumitno blizi, samo nekoliko dana trchanja po guzvi u Oxford streetu u pokushaju da se nadju nekakvi pokloni, me deli od najdrazih ljudi na svetu.

piano works

Svirala sam klavir od 9. do 11. godine. Niko me nije terao, mojim roditeljima je bilo svejedno. To je divan instrument koji nikada nisam nauchila da sviram. Kad me ljudi pitaju ja kazem "izbacili su me iz muzicke skole". To mi zvuchi cool, ali naravno nije istina. Nisam dovoljno vezbala da polozim ispit, ponudili su mi da ponavljam godinu, sto ja nisam htela. Samodisciplina je doshla dosta kasnije. Sada mi je zao, a evo i zashto.





A sto je najgore i gitaru sam krenula da uchim da sviram. Takodje bez uspeha.



Znam da sam preterala sa Interpolom, ali chekirajte sta Loveless pishe (kojoj ne rade komentari, inache bi napisala da je to za Paula i Helenu Christiansen iz tracherskih novina, u kojima takodje pishe da Carlos D. ima herpes i odgovoran je za shirenje istog po njujorskom East Villageu, i ja skupljam takve informacije gde god i ko zna da li su tachne), ona deli moje odushevljene i veoma detaljno prenosi svoje utiske i atmosferu sa koncerta.

Deca su ukras sveta

Pre par nedelja, bila sam u V&A muzeju detinjstva.

Kolekcija ustvari predstavlja istorijski pregled razvoja raznih igrachaka kroz vekove. Posetioci su uglavnom deca, koja se shetkaju izmedju eksponata u skolskim uniformama, chesto sa kravatama i bez obzira sto su ova deca danas na Facebooku, MySpaceu i Beebu, njih i dalje odushevljavaju vozichi koji idu na struju u krug.

Jedna od glavnim tema na kursu koji slusham Children’s Media Culture je da je detinjstvo izmisljenja kategorija. Tj. da pre 19.veka nije postojalo detinjstvo kao zashticheni period nevinosti, deca su uglavnom radila i nisu ishla u skolu. Da li igracke podstichu kreativnost ili samo klasifikuju decu kao potroshacku kategoriju?

Saznala sam kako je ustvari zove Barbika – Barbara Millicent Roberts. Ona ima 5 sestara, 43 kuchna ljubimca i 80 profesija.

Od Junior Lectures Series - edukativne igrachke sa kojima deca uche o britanskim kolonijama do Star Wars merchandise-a.



Mi kad smo bili klinci, moj brat i moji brat i sestra od tetke, igrali smo se poshtara. Mislim da je to uglavnom znachilo jurcanje iz jedne sobe u drugu sa nekakvim papirima.

Jack-in-the-box igrachke.

ne nadjosmo "plava vrata"

Subota popodne. Portobello Road. Nothing Hill.

Ali zato smo nabasali na srpsku crkvu.

poliglota

Sedam godina uchenja spanskog nije bilo za dzabe.

say hello to angels

Dvorana Alexandra Palace navodno prima 11 hiljada ljudi, a ovo je drugi koncert Interpola za redom u Londonu. Sa poslednjim albumom oni su definitivno postali veliki bend. Ako mene neko pita najvechi. Objektivnost je nestala usput u metrou, kako je uzbudjenje raslo.

Blonde Redhead su bili predgrupa, zvuche ko Sonic Youth, mala Japanka pevachica zvuchi bezlichno i shaputavo ko neka Francuskinja (ponovo ti stereotipi, ok zvuchi kao meshavina Vanese Paradis i Leticije iz Stereolaba), na poslednjoj stvari (naslovna stvar „23“ pridruzili su im se bubnjar Interpola Sem Fogarino i Paul Banks, kao inkognito sa kapom navuchenom do obrva). Ovde su svi veoma verzirani sto se tiche mesta na kojima se svira (nemoj niko da im je dirao Brixton Academy) i konsenzus je da je Ally Pally ubica zvuka, to mi je bilo jasno i na Arcade Fire pre 10 dana. Zato sam se primakla koliko je to bilo moguche.

Dve pinte piva, to je poprilichno, jedva izdrzah predgrupu pomislila sam kako cu da nadjem put nazad, a tako sam imala super mesto, vidi se bina, a zvuk dovoljno jak. Na srechu na vreme sam proshla GSP trening, ja mogu da se guram kao sto niko ne ume medju ovim Englezima i ostalima, taman da se vratim kada se svetla gase i vidi se ona slika sa jelenima, omot najnovijeg albuma.

Pioneer to the Falls su svirali prvo i posle toga se nicheg ne secham, znam da sam pevala sve od te do poslednje PDA sa prvog albuma Turn on the Bright Lights. Uglavnom, ja se zabavljam na koncertima, ali i primetim sta mi se svidja i sta mi smeta, da li ljudi prichaju okolo, da li bend ume da uspostavi kontakt sa publikom, kakva im je set lista, ako treba posle da pishem o tome, onda pravim mentalne beleske, ne secham se nicheg takvog, mislim da su svi skakali i pevali iz sveg glasa, barem je takav bio moj utisak, posto sam ja to radila sat i po vremena, potpuno opchinjena.

Mozda neko misli da Interpol zvuchi hladno i to je deo privlachnosti, posto je Paul Banks jedan od najinteligentnijih rn’r pesnika, stihovi su dovoljno enigmatichni da se zamislish, ali ne previshe zatvoreni ili umishljeno umetnicki da budu nerazumljivi. I sve su pesme o ljubavi.

Chlanovi benda su svi u crnom, naravno, Daniel u odelu, Paulu se ne vidi lice od shiski. Zvuche savrsheno ko na plochi, ali tek u tami pred 10 hiljada ljudi to zvuchi mnogo mochinije, strasnije i smislenije. Sem na Lighthouse, sto je samo eho glasa i gitare, sve pesme zvuche dinamichno, precizno i ispunjeno. Paul menja gitaru na svake dve pesme, ali se najvishe zadrzao na svom karakteristichnom crnom Les Paulu.

Sem zahvaljivanja, nema nikakve priche, ali to i niko ni ne ochekuje od njih.

Ovo je jedan o najboljih koncerata, koje sam ikada gledala, vredeo je svaki peni i sve cimanje oko nalazenja precenjene karte.

SET LISTA

Pioneer To The Falls
Say Hello to Angels
NARC
C’mere
Scale
Mammoth
Take You on A Cruise
No I In Threesome
Slow Hands
Rest My Chemistry
Lighthouse
Evil
Heinrich Manuever
Not Even Jail

SPECIALIST
Obstacle 1
PDA