2008. u retrovizoru

Vozeći se kolima sa roditeljima u jutro 31.decembra, moj otac je odbijao da poveruje da u godinu koja počinje dan kasnije ja slavim deset godina mature. Moguće da je pravi razlog bio što on sam nije želeo da broji koliko je prošlo od njegove mature, pošto bi brojka sigurno bila značajna. Pet godina nije dovoljno za tu vrstu presabiranja i nadolazeće aksioznosti, koja se pojavljuje u fleshevima “gde sam? Šta radim? Da li sam bilo šta od ovoga želeo?”. Da li je 10 pravo vreme za to? Videćemo.

Mnogo je lakše sumirati godinu koja je prošla. Prošle godine sam bila student. Ponovo. Mnogo je opuštenije drugi put. Više si skoncentrisan, nema lutanja, praznog hoda. Možda je zbog toga što traje kraće. Još 100 strana teze i gotovo.

Nikad više nisam putovala. Nikad manje gledala filmove i serije. Čitala daleko više nego inače. Gledala nekoliko sjajnih koncerata, skapirala da mi je nikad teže da napravim top 10 omiljenih albuma. Upoznala gomilu ljudi iz najrazličitijih delova sveta. Ipak brojala dane kad ću da vidim svoje stare prijatelje. Promenila tri smeštaja u dve države, ne računajući domovinu. Popila neverovatne količine crnog vina i malo manje Guinessa. Koliko sam dobre (kalorične) hrane probala, trebalo bi da sam 15 kila teža, ali nisam toliko.
Popkitchen je postao .com.

Nisam spavala one noći kad je Kosovo proglasilo nezavisnost. Završavala eseje za faks u Londonu. Noći kad su se brojali glasovi u Americi, otišla da spavam kad je Obama dobio Pensilvaniju. Noći kad smo se vratili iz Barselone, uhapšen je Radovan Karadžić. Počela je globalna recesija, a ja treba da nađem posao. Novogodišnja žurka je bila super. Imam velika očekivanja za 2009. Nemam pametne reči za vas, sem da vam poželim da barem delić onoga što sebi želite i ostvarite u narednih 365 dana. Čitamo se.