citat za dobar dan

Sinoć sam pročitala kritiku knjige bugarskog pisca Aleka Popova Psi u niskom letu, kao i tekst ovog pisca u magazinu Eurozine, a sve u poslednjem broju Vremena.

Na kraju teksta o knjizi o sudbini dva brata iz Bugarske kad odu u New York, Teofil (a ko bi drugi) isporučuje punchline.

Šta nam na kraju ostaje kao pouka? Možda ovo: 1. kapitalizam je sranje (mada je prokleto realan do neke tačke, kada zađe u suicidnu špekulantsku zaumnost); 2. komunizam je sranje (mada je nerealan po defaultu); 3. ponuđene alternative njima su tek sranje? Život, recimo. No, ima li života izvan kapitalizma i komunizma? To nije dokazano, ali možda vredi raditi na tome.

Možda ne volite Teofila, što je vaše pravo, ali ne možete da kažete da ne ume da piše.

sad i moja mama zna šta je indi

U Politikinoj rubrici Ritam danas je izašao tekst o indi muzici. Čini mi se da će žanrovski čistunci naći gomilu problematičnih mesta u ovom tekstu, od toga da se neka muzika može smatrati indi-jem do bendova koji su izabrani kao primer. Ali, ovaj tekst i nije pisan za njih. Nego za nekoga ko nije upućen i po prvi put će se sresti sa ovom kategorizacijom.


Ono što je meni problematično je pravopis. Ajde neko ko zna da mi pomogne – kako tretirati engleska imena u srpskom jeziku. Koliko ja znam treba ih transkribovati i onda menjati po padežima. U stručnoj literaturi se original ime napiše u zagradi. Ali ovo su novine i to na ćirilici. Znači transkripcija ....a? Ali zašto onda imamo sledeće primere:

„Black Kids”: Састав из Флориде настао је пре непуне три године. Албумом „Partie Traumatic” средином 2008. веома брзо постају миљеници публике и критике у угледним магазинима попут „Ролингстоуна” и „Њу мјузикал експреса”. Њихов специфичан сензибилитет на најбољи могући начин упаковао је Бернард Батлер, некадашњи гитариста лондонских „Суед”, и један од најпроницљивијих људи у свету савремене музике.

Ili

Oва кућа је „измислила” или додатно популарисала и имена попут „Peaches”, „Basement Jaxx”, „Friendly Fires”, „Sigur Ros”, „Тhe Prodigy”, „Рејдиохеда”, Дејмона Албрна, Бека, Девендре Бенхарта, Адел... Фронтмен, Езра Кениг, у неформалним изјавама музику групе описује као „Upper West side Soweto”, док је бенду дао име по сопственом аматерском филму.

Čime su Black Kids, Basement Jaxx i Prodigy zaslužili da budu napisani u originalu, a Radiohead, Devendra Banhart, Damon Albarn u srpskoj transkripciji.

Tražeći odgovor na ovo pitanje, došla sam do srpskog pravopisa okačenog na net i oni daju dva rešenja:

Властита имена из страних језика у српском језику пишу се на два начина:
• Прилагођено писање или транскрипција — применљиво и у ћирилици и у латиници (Šekspir или Шекспир; Minhen или Минхен).
• Изворно писање — применљиво само у латиници (Shakespeare, Newton, Casablanca).
У изузетним сличајима могуће је и у ћириличком тексту написати страно име у изворном облику латиницом. То се дешава када, на пример, не знамо како се то име чита па га стога не можемо транскрибовати.

Autor ovog teksta je očigledno šarao i jedno i drugo da bi ispunio sve kriterijume.

tying loose ends

Večeras počinje peta sezona naše omiljene serije.



Za stare downloadere koji su u poslednjih šest meseci pogledali tušta i tma drugih serija i sve pozaboravljali, a kod Losta kontinuitet i obraćanje pažnje na detalje su ključni, svako veče na FOX-u u 7 ide četvrta sezona. Kapiram da nije namera ljudi sa televizije da nas podsećaju pre nego što se bacimo na torrente ove nedelje, ali je korisno.

Ako vam video podcast nije dovoljan za podsećanje, evo teksta gde novinarka pokušava da dobije odgovore na svaki način od Damona Lidelofa i Carltona Cusa. Bezuspešno. Za to treba pogledati narednih 17 epizoda.

Mnogi koje poznajem prete da će odustati, da im je muka od odugovlačenja, previše mitologije i otvorenih pitanja (nerdovi najviše hoće da znaju čemu služi statua sa četiri nožna prsta), flashbackovi i fleshforwardi, koji se prepliću – ali narode ovo je pretposlednja sezona. Za seriju je neobično da znaš koliko će da traje, svi su se žalili da je Lost previše razvučen, eto poslednja će početi sledeće godine u ovo vreme. Ja sam uzbuđena, ko je sa mnom?

inauguracija

Uživo na B92 večeras od 6 popodne. Ili na HBO, ako je deo vašeg kablovskog paketa.

U Politici ide feljton iz knjige Snovi moga oca.

Na Twitteru se mogu pratiti vesti sa inauguracije, kao i na Facebooku putem CNN-a.

Ili možete da napravite svoj portret, po uzoru na Obamine postere iz kampanje, kao što sam ja uradila.




Verovatno nijedna inauguracije američkog predsednika nije privukla toliko pažnje. Ceo zapadni svet ovo slavi kao da je u pitanju dodela Oskara ili neki drugi glamurozni medijski događaj, a ne polaganje zakletve predsednika jedne države. Kad se pravi tolika buka oko nečega, mene to automatski odbija – ta medijska matrica da je to u ovom trenutku najvažnije za svakoga od nas. Naravno da nije. Prvim svojim potezom, kakav god da on bude, Obama će razočarati mnoge od njegovih pristalica.

S’obzirom da je godina počela sa napadima Izraela na Gazu (jedan od razloga za tu akcije sigurno jeste da u tom trenutku niko u Americi nije čvrsto držao vlast), saznanjima da će recesija biti duboka, teška i da će najviše pogoditi ionako siromašne države i prepucavanjem Rusije i Ukrajne oko gasa, dok smo se mi smrzavali na minus 10 (to što smo kompletno zavisni od stranog gasa i što nemamo rezerve uopšte je druga tema), možda je ljudima potrebna nada i osećaj da su na pravoj strani, da učestvuju u nečemu što je globalno.

Iako me ide na ganglije medijska groznica, sama činjenica da je crnac postao Presednik Amerike je od istorijskog značaja. Od sutra on je Predsednik, a ne pop kulturna ikona. Njegov kabinet govori da će biti konzervatvniji nego što bi mnogi hteli. On je samo rekao da će pričati sa nekima sa kojima Amerika nije pričala do sada, a to ne garantuje totalni zaokret američke spoljne politike.

Da ne budem skroz negativna, Obama deluje kao simpatičan čovek. U današnjem NY Timesu je izašla lista knjiga koje su ga inspirisale tokom života.
Trenutno na radiju Brakus i Bekan se pitaju zašto oni nisu pozvani na ovaj događaj, ipak oni znaju V. Matića, a idu Milka Forcan i Zdenko Tomanović (zar taj nije branio Slobu?). Mislim da ću da pratim globalni hepening ovim putem.
A i mi čak i da nas zabole za inauguraciju, konačno smo naučili da izgovorimo ovu komplikovanu reč.

White city#2

Drugi broj časopisa White City je na kioscima.

Ako sam ga našla ja (kiosk na bulevaru, blizu JATove poslovnice, kod Markove crkve), naći ćete ga i vi. A tamo, svašta nešto. Interesantan tekst o vraćanju iz inostranstva u Srbiju. I u suprotnom pravcu – odlazak u inostranstvo na studije.

E da sam dobila cent za svaki put kad me je neko pitao „Kako si ti uspela da odeš? Kako to ja da uradim?“, imala bi .... 10 dolara. Ali u svakom slučaju, sve što ja znam o tome je u tekstu pod nazivom Westward Bound. Odgovore na dalje dileme – da li da stavim sve u isti koverat ili posebno, da li TOEFL može da se polaže kasnije (može), FedEX ili DHL, naplaćujem. Čitanje motivacionog – po višoj tarifi.

Ako ste propustili prvi broj, na sajtu časopisa su okačeni svi tekstovi. I cover story o hipsterima. Komentari su dobrodošli.

poverljivo iz kujne

Svi bi želeli da rade posao koji ih ispunjava zadovoljstvom. Ili strašću još bolje. Kad vidiš da postoji neko ko navodno u tome uživa, pomisliš “i ja bi isto tako”. Recimo, kuvanje je nešto što ljudi rade iz strasti. Valjda ako je profesionalno, onda imaš strast u svom životu svaki dan. Kuvanje je kao umetnost, svi nam kažu. Ili zabava za ortake, ako verovati Jamie Oliveru. Negde i takmičarski sport.
Ništa od navedenog nije tačan odgovor, ako je verovati Anthonyju Bourdainu. Ovaj pedesetogodišnjak ima iza sebe više od 25 godina iskustva kuvanja u njujorškim restoranima i nastavio bi da sprema rustičnu francusku hranu u restoranu Les Halles, da njegov memoar Kitchen Confidential nije doživeo fantastičan uspeh, koji je doveo do nekih drugih prilika (ali kasnije o tome). Kuvari nisu sofisticirana bića, koji znaju tečno francuski ili italijanski, imaju diplome prestižnih kulinarskih škola i drže se strogo visokih higijenskih standarda. Većina kuvara su neprilagođene ličnosti, imigranti (često ilegalni), sitni lopovi, patološki lažovi ili persone sa jako bizarnim navikama. Sam Bourdain je bivši narkoman, ljubitelj panka, dete iz dobre kuće koga je uvek privlačilo ono mračno u ljudima. Ali i načitan lik, sa izoštrenim osećajem za pripovedanje, jer se Kitchen Confidential čita kao krimi roman. Guta se. Ko klopa koju opisuje.



Njega nije zanimalo da postane celebrity chef, jer i po sopstvenom priznanju jedino u čemu je dobar je tradicionalna bistro hrana (u paketu koji je stigao je pored KC i kuvar sa receptima, gomila svinjske masti, pačijih bataka i litre Bordeauxa su potrebne za realizaciju). Ali je u stanju da vam drži pažnju pa sve da vas kuvanje i ne zanima. Već nekoliko godina putuje planetom u seriji No Reservations, u sklopu koje posećuje različite zemlje, priča sa lokalnim stanovništvom, proba hranu, ne plašeći se da da svoj sud – emisija na Islandu, za koji kaže da je totalni smor kao i hrana tamo – je u prilog toj tezi. Moja misija je da ga dovedem u Beograd, da jedemo u Dači i biramo sir na Kalenić pijaci, dok pričamo o muzici (The Stooges – Fun House mu je omiljeni album), hrani i putovanjima.

Bourdain u Saudijskoj Arabiji

2008. u retrovizoru

Vozeći se kolima sa roditeljima u jutro 31.decembra, moj otac je odbijao da poveruje da u godinu koja počinje dan kasnije ja slavim deset godina mature. Moguće da je pravi razlog bio što on sam nije želeo da broji koliko je prošlo od njegove mature, pošto bi brojka sigurno bila značajna. Pet godina nije dovoljno za tu vrstu presabiranja i nadolazeće aksioznosti, koja se pojavljuje u fleshevima “gde sam? Šta radim? Da li sam bilo šta od ovoga želeo?”. Da li je 10 pravo vreme za to? Videćemo.

Mnogo je lakše sumirati godinu koja je prošla. Prošle godine sam bila student. Ponovo. Mnogo je opuštenije drugi put. Više si skoncentrisan, nema lutanja, praznog hoda. Možda je zbog toga što traje kraće. Još 100 strana teze i gotovo.

Nikad više nisam putovala. Nikad manje gledala filmove i serije. Čitala daleko više nego inače. Gledala nekoliko sjajnih koncerata, skapirala da mi je nikad teže da napravim top 10 omiljenih albuma. Upoznala gomilu ljudi iz najrazličitijih delova sveta. Ipak brojala dane kad ću da vidim svoje stare prijatelje. Promenila tri smeštaja u dve države, ne računajući domovinu. Popila neverovatne količine crnog vina i malo manje Guinessa. Koliko sam dobre (kalorične) hrane probala, trebalo bi da sam 15 kila teža, ali nisam toliko.
Popkitchen je postao .com.

Nisam spavala one noći kad je Kosovo proglasilo nezavisnost. Završavala eseje za faks u Londonu. Noći kad su se brojali glasovi u Americi, otišla da spavam kad je Obama dobio Pensilvaniju. Noći kad smo se vratili iz Barselone, uhapšen je Radovan Karadžić. Počela je globalna recesija, a ja treba da nađem posao. Novogodišnja žurka je bila super. Imam velika očekivanja za 2009. Nemam pametne reči za vas, sem da vam poželim da barem delić onoga što sebi želite i ostvarite u narednih 365 dana. Čitamo se.