Tuesday, August 26, 2008

nije melanholija ….

U sred raskida, preispitivanja životnih izbora, prihvatanja da je muzika jedina konstanta koja ga prati, Rob junak legendarnog romana High Fidelity se pita “Da li sam ja depresivan zato što slušam ovu tužnu muziku ili sam bio tužan pa sam počeo da slušam ovakvu muziku?“ (upravo sam shvatila da ne znam gde se nalazi moja kopija ove knjige, ali to je druga tema). Hvala Wikiquote-uWhat came first, the music or the misery? People worry about kids playing with guns, or watching violent videos, that some sort of culture of violence will take them over. Nobody worries about kids listening to thousands, literally thousands of songs about heartbreak, rejection, pain, misery and loss. Did I listen to pop music because I was miserable? Or was I miserable because I listened to pop music?”



Jel to lo-fi, sad core, pravi „emo“ ne znam iskreno, al’ što volim tu melanholičnu amerikanu, „toliko sam tužan da bi da se ubijem, ali neću lepo mi je“. Iako više pristaje sivom jesenjem jutru, na ovo me je „naterao“ album Bon Ivera For Emma, Forever Ago, koji intenzivno slušam poslednjih nekoliko dana.

Bon Iver je Justin Vernon iz Wiskonsina, a ove pesme je napravio sam u kolibi u kojoj se izolovao u sred zime, tužan jer mu se dugogodišnji bend raspadao. I to vam je prva asocijacija na ovaj album. Samoća, propale ljubavi, seta. Može i jedna šolja čaja, ojačana nečim alkoholnim. Kako drugačije da podnesem kad u pesmi Wolves (Act I and Act II) kaže „What might have been lost, don’t bother me“ potpuno smireno, glasom koji se postepeno pretvara u višeglasje.

Preporučujem vam ga u kasno letnje dane, da ga čuvate ko zimnicu za kasnije konzumiranje.

Sledi nekoliko albuma iz iste kategorije, malo starijih ali vrednih za sva vremena.

Ko bi rekao da pesme AC/DC-a mogu da budu nežne i iskrene? Ja ne, dok ne dobih na poklon album Marka Kozeleka What’s Next to the Moon, na kome pevač benda Red House Painters obrađuje australijske hard-rockere na akustičnoj gitari. Ovaj album nas vraća u tinejdžerske godine, čineći da zaboravimo sve neprijatne growing pains, a da sve i dalje ostane tako dirljivo, na primer momak koji neće da bude doktor ili lekar, poručujući roditeljima da „I am going to be a rockn’roll singer, I’m gonna be a rockn’roll star“ (Rockn’Roll Singer), do pesme o gubljenju nevinosti „they told me it was disgusting, they told me that it was a sin, every night at your front door I’d smile when you let me in“ (Love At First Feel).

Ali definitivno Will Oldham je potpuni car i kralj ove kategorije. A I See A Darkness remek delo. Ja sam ga otkrila preko albuma Joya, tj. recenzije koju je o njemu pisala Maja Uzelac, možda čak jedinog koji je snimio pod svojim pravim imenom. Za razliku od uobičajenog svedenog, akustičnog zvuka, Joya je razbarušeni pokušaj sa bendom, jednom rečju sevdah, kao u pesmi koja to sugeriše naslovom New Gypsy „you can lay me out a place, it’s time I had some love, have the ladies gather round and do me from above“. I pre nego što je došao u Beograd, kao Bonnie Prince Billie, Oldham je bio naš.



Na disku koji neće da radi (o, avaj, ali sad će download da krene) su smeštena dva albuma Palace Music Viva Last Blues i Damien Jurado Rehearsals for Departures. Jurado je još jedan stidljivi dečko, koga svi napuštaju pa mu šalju Letter and Drawings. Divan album.


Ovo su moji favoriti, mada mogu da posluže i Iron and Wine, M.Ward, Songs:Ohia ili Sufjan Stevens takođe.

3 comments:

Glorfindel said...

Hehe, ne verujem... Upravo si me razuverila! :)) Bio sam ubedjen da ovde gotovo niko zivi nije chuo za Kozeleka! :))

Odlichan album - ovaj koji si pomenula, a njegova nova grupa, Sun Kil Moon, mi je jedna od omiljenih. Pominjao sam (pre)chesto choveka u poslednjim postovima... :))

Lep izbor muzike.

jj said...

uplasi me prva recenica.
kjuzak nije za tu ulogu (skrenuh s puta, sori, mislim na hi fi). a ta recenica se malo izlizala, cini mi se.
kozeleka volim, joya omiljeni oldham (to si ti meni snimila?), jurada sam ti ja dala, je l? :) (ponosim se time, jbg:)). moj je, cisto da se zna!:)
meni mnogo dragi albumi, ova tri stara, jurado top10. mada, treba konstantinu odati pocast:), flying shoes records... berza, itd
umirem od gladi, salut

popkitchen said...

@glorfindel: ja sam probala da slusham Red House Painters, ali nekako mi nije to, pa sam odustala od drugih verzija Kozaleka, nechu da mi se pokvari, ako me kapirash.
Ali lepo zvuchi ova Carry me Ohio na tvom blogu mogla bi da mu dam novu shansu.

@jj: Ja nekako nisam ni kapirala film kao verziju knjige, tj. svidja mi se knjiga, svidja mi se bogme i film, ali na drugachiji nachin.
Jesi jesi ti si mi dala Jurada. Ranije je sve u vezi muzike imalo mnogo vechi socijalni kontekst, ne zalim se sad, mozda su blogovi danas to

LinkWithin

Related Posts with Thumbnails