nije melanholija ….

U sred raskida, preispitivanja životnih izbora, prihvatanja da je muzika jedina konstanta koja ga prati, Rob junak legendarnog romana High Fidelity se pita “Da li sam ja depresivan zato što slušam ovu tužnu muziku ili sam bio tužan pa sam počeo da slušam ovakvu muziku?“ (upravo sam shvatila da ne znam gde se nalazi moja kopija ove knjige, ali to je druga tema). Hvala Wikiquote-u „What came first, the music or the misery? People worry about kids playing with guns, or watching violent videos, that some sort of culture of violence will take them over. Nobody worries about kids listening to thousands, literally thousands of songs about heartbreak, rejection, pain, misery and loss. Did I listen to pop music because I was miserable? Or was I miserable because I listened to pop music?”

Jel to lo-fi, sad core, pravi „emo“ ne znam iskreno, al’ što volim tu melanholičnu amerikanu, „toliko sam tužan da bi da se ubijem, ali neću lepo mi je“. Iako više pristaje sivom jesenjem jutru, na ovo me je „naterao“ album Bon Ivera For Emma, Forever Ago, koji intenzivno slušam poslednjih nekoliko dana.

Bon Iver je Justin Vernon iz Wiskonsina, a ove pesme je napravio sam u kolibi u kojoj se izolovao u sred zime, tužan jer mu se dugogodišnji bend raspadao. I to vam je prva asocijacija na ovaj album. Samoća, propale ljubavi, seta. Može i jedna šolja čaja, ojačana nečim alkoholnim. Kako drugačije da podnesem kad u pesmi Wolves (Act I and Act II) kaže „What might have been lost, don’t bother me“ potpuno smireno, glasom koji se postepeno pretvara u višeglasje.

Preporučujem vam ga u kasno letnje dane, da ga čuvate ko zimnicu za kasnije konzumiranje.

Sledi nekoliko albuma iz iste kategorije, malo starijih ali vrednih za sva vremena.

Ko bi rekao da pesme AC/DC-a mogu da budu nežne i iskrene? Ja ne, dok ne dobih na poklon album Marka Kozeleka What’s Next to the Moon, na kome pevač benda Red House Painters obrađuje australijske hard-rockere na akustičnoj gitari. Ovaj album nas vraća u tinejdžerske godine, čineći da zaboravimo sve neprijatne growing pains, a da sve i dalje ostane tako dirljivo, na primer momak koji neće da bude doktor ili lekar, poručujući roditeljima da „I am going to be a rockn’roll singer, I’m gonna be a rockn’roll star“ (Rockn’Roll Singer), do pesme o gubljenju nevinosti „they told me it was disgusting, they told me that it was a sin, every night at your front door I’d smile when you let me in“ (Love At First Feel).

Ali definitivno Will Oldham je potpuni car i kralj ove kategorije. A I See A Darkness remek delo. Ja sam ga otkrila preko albuma Joya, tj. recenzije koju je o njemu pisala Maja Uzelac, možda čak jedinog koji je snimio pod svojim pravim imenom. Za razliku od uobičajenog svedenog, akustičnog zvuka, Joya je razbarušeni pokušaj sa bendom, jednom rečju sevdah, kao u pesmi koja to sugeriše naslovom New Gypsy „you can lay me out a place, it’s time I had some love, have the ladies gather round and do me from above“. I pre nego što je došao u Beograd, kao Bonnie Prince Billie, Oldham je bio naš.

Na disku koji neće da radi (o, avaj, ali sad će download da krene) su smeštena dva albuma Palace Music Viva Last Blues i Damien Jurado Rehearsals for Departures. Jurado je još jedan stidljivi dečko, koga svi napuštaju pa mu šalju Letter and Drawings. Divan album.

Ovo su moji favoriti, mada mogu da posluže i Iron and Wine, M.Ward, Songs:Ohia ili Sufjan Stevens takođe.