Nekoliko nepovezanih stvari koje su mi se vrzmale po glavi u prethodnih nekoliko dana.
* Karadžić i njegov laptop, crvena torba koja je postala državno pitanje u kojoj su bile Biblija, tablete brufena, neka self-help sranja, laptop i diskete. E mene mnogo više od toga gde je torba bila, da je to stvarno ta torba, da li se neko iz policije petljao sa tim, zanimaju diskete.
Proverite slobodno, sve novine od Politike, Kurira, evo juče i Vasić u Vremenu spominju diskete na kojima je navodno Karadžićeva odbrana. Prvo pitanje – kada ste poslednji put koristili disketu? Rewritable CDs, USB ključ, Google Documents….. ne znam da li uopšte prave laptopove sa flopi drajvom. Meni Dabić deluje kao updejtovan lik, sigurna sam da je negde pisao blog, pripremao je sajt o kvantnoj kozmetici u kombinaciji sa tihovanjem, koje daje neviđene rezultate. Odbrana bi trebalo da bude ozbiljna stvar (to što nije u slučaju Miloševića, Šešelja i kako stvari stoje Karadžića to je druga stvar), zamislite Karadžića koji se u po noći nalazi sa nekim vojnim obaveštajcem, koji mu daje skenirana dokumenta iz Generalštaba ili snimci razgovora sa Holbrookom, jel bi to stavio na disketu, koje neće da rade kad se temperature promeni, a da ne spominjem ograničene kapacitete.
*Ko voli kozji sir, nek proba kozji jogurt, jakog je mirisa što je za očekivati, ali je odličan. Proizvođač Lutra. Zna Dule M. šta valja, još važnije šta je zdravo. Na nalepnici piše “koze nikad ne oboljevaju od kancera”. Jel ovo efektni marketing?
Kad već spomenuh marketing, šta mislite o blog kampanji za bojkot određenih proizvoda, zato što su im reklame neviđeno glupe. Evo ja ovde javno kažem da nikad neću piti Jelen pivo. Jer kao žena, ne znam “zašto”. Tek ovde u slučaju Guinessa, ne znam zašto. Kao odgovor na ovo, uzela bi Bruce LeBrucea da snimi reklamu u muškom zatvoru. Za sapun, koji je ispao tokom tuširanja. Mushkarci znaju zašto, indeed.
Mada već vidim kako bi mi Jelen dolijao – preko Jelen Live festivala, koji je tako smešno skrpljen, ali ponovo se nađe nešto vredno gledanja. Kao da su ti menadžeri čitali Gramšija – hegemonija i inkorporacija. Već kupih karte, brat će da ide na Stooges, ja na Lemonheadse. Prošle godine, imali su onaj izbor za mlade bendove koji će da sviraju. Mnogi su odustali od tog “Evrovizija” pristupa, inače takmičili su se za vreme sviranja oko 6 popodne, i vrlo moguće da nisu bili plaćeni. Oni bi naravno da budu headlineri, bez ozbira koliko bi samo njihova imena ljudi dovukla. Mislim maksimum oko 200 sa sve rođacima i komšijama i za to ne bi bilo krivo Jelen pivo. Da se razumemo i ja bi verovatno bila u tih 200, prepoznali biste me, pijem Tuborg.
*Pre neki dan čekajući da pređem ulicu na semaforu, na uglu Bulevara i Beogradske, videh gospođu Jasminu i muža joj sci-fi pisca. Kroz glavu mi je proletelo sad će da me dovate da mi nalupaju šamare. Bila bi to potvrda moje važnosti u blogsferi. Ako te Jasmina napenali znači da nešto značiš. Ali slaba vajda od toga.
* Beogradom ide autobus na kome piše “Nismo sami”. Na njega su nalepljene zastave Rusije, Slovačke, Brazila, pored naše. Oni brane naš teritorijalni integritet zato što nas mnogo vole. Slogan je predviv, počinje u glavi da mi svira Delča i U škripcu (koje idiotsko ime za grupu, bolje da su se zvali u U špajzu), ali stvarno meni prva asocijacija na ovo nije Kosovo, tek kad sam osmotrila zastave shvatila sam o čemu se radi. Autobus u kome se ne osećate usamljeno, e to bi bilo nešto.
No comments:
Post a Comment