kelis was here

Kelis@Green beat. Text ovde.

nije melanholija ….

U sred raskida, preispitivanja životnih izbora, prihvatanja da je muzika jedina konstanta koja ga prati, Rob junak legendarnog romana High Fidelity se pita “Da li sam ja depresivan zato što slušam ovu tužnu muziku ili sam bio tužan pa sam počeo da slušam ovakvu muziku?“ (upravo sam shvatila da ne znam gde se nalazi moja kopija ove knjige, ali to je druga tema). Hvala Wikiquote-u „What came first, the music or the misery? People worry about kids playing with guns, or watching violent videos, that some sort of culture of violence will take them over. Nobody worries about kids listening to thousands, literally thousands of songs about heartbreak, rejection, pain, misery and loss. Did I listen to pop music because I was miserable? Or was I miserable because I listened to pop music?”

Jel to lo-fi, sad core, pravi „emo“ ne znam iskreno, al’ što volim tu melanholičnu amerikanu, „toliko sam tužan da bi da se ubijem, ali neću lepo mi je“. Iako više pristaje sivom jesenjem jutru, na ovo me je „naterao“ album Bon Ivera For Emma, Forever Ago, koji intenzivno slušam poslednjih nekoliko dana.

Bon Iver je Justin Vernon iz Wiskonsina, a ove pesme je napravio sam u kolibi u kojoj se izolovao u sred zime, tužan jer mu se dugogodišnji bend raspadao. I to vam je prva asocijacija na ovaj album. Samoća, propale ljubavi, seta. Može i jedna šolja čaja, ojačana nečim alkoholnim. Kako drugačije da podnesem kad u pesmi Wolves (Act I and Act II) kaže „What might have been lost, don’t bother me“ potpuno smireno, glasom koji se postepeno pretvara u višeglasje.

Preporučujem vam ga u kasno letnje dane, da ga čuvate ko zimnicu za kasnije konzumiranje.

Sledi nekoliko albuma iz iste kategorije, malo starijih ali vrednih za sva vremena.

Ko bi rekao da pesme AC/DC-a mogu da budu nežne i iskrene? Ja ne, dok ne dobih na poklon album Marka Kozeleka What’s Next to the Moon, na kome pevač benda Red House Painters obrađuje australijske hard-rockere na akustičnoj gitari. Ovaj album nas vraća u tinejdžerske godine, čineći da zaboravimo sve neprijatne growing pains, a da sve i dalje ostane tako dirljivo, na primer momak koji neće da bude doktor ili lekar, poručujući roditeljima da „I am going to be a rockn’roll singer, I’m gonna be a rockn’roll star“ (Rockn’Roll Singer), do pesme o gubljenju nevinosti „they told me it was disgusting, they told me that it was a sin, every night at your front door I’d smile when you let me in“ (Love At First Feel).

Ali definitivno Will Oldham je potpuni car i kralj ove kategorije. A I See A Darkness remek delo. Ja sam ga otkrila preko albuma Joya, tj. recenzije koju je o njemu pisala Maja Uzelac, možda čak jedinog koji je snimio pod svojim pravim imenom. Za razliku od uobičajenog svedenog, akustičnog zvuka, Joya je razbarušeni pokušaj sa bendom, jednom rečju sevdah, kao u pesmi koja to sugeriše naslovom New Gypsy „you can lay me out a place, it’s time I had some love, have the ladies gather round and do me from above“. I pre nego što je došao u Beograd, kao Bonnie Prince Billie, Oldham je bio naš.

Na disku koji neće da radi (o, avaj, ali sad će download da krene) su smeštena dva albuma Palace Music Viva Last Blues i Damien Jurado Rehearsals for Departures. Jurado je još jedan stidljivi dečko, koga svi napuštaju pa mu šalju Letter and Drawings. Divan album.

Ovo su moji favoriti, mada mogu da posluže i Iron and Wine, M.Ward, Songs:Ohia ili Sufjan Stevens takođe.

A vi koliko kuća imate?

Današnji Blic objavljuje vest o nominaciji Senatora Jospeha Bidena, kao potpredsednika u kampanji Baraka Obame pod naslovom „Obamin potpredsednik ubedio Klintona da bombarduje Srbiju“. To se ne spominje u profilu koji je izašao u New York Timesu, gde se insistira da je Biden bio od samog početka protiv rata u Iraku. Smatra se da je Obama izabrao Bidena, jer je ovaj ono što bi u Italiji zvali „senatore a vita“, neko ko kad jedom uđe u Parlament-senat odatle će ga samo hitna pomoć izvesti, neko ko ima mnogo iskustva u spoljnoj politici. On se kandidovao za predsednika 1988., ali se povukao kad je otkriveno da je u svojoj kampanji koristio govor britanskog laburističkog lidera Neil Kinocka.

Biden podržava nezavisno Kosovo.

Grupa Serbs for Obama na Facebooku, još nije objavila ovu vest. Kako ja primećujem ovu grupu čine mladi Srbi u Americi, objavljujući pozive za volontiranje u kampanji, koji gledaju kako će im učešće u Obaminoj kampanji pomoći u karijeri, što je sve sasvim legitimno. Komuniciraju međusobno na engleskom.

Jedna moja, nažalost pokojna rođaka iz Amerike mi je pre 10 godina rekla „Srbi su tradicionalno republikanci“. Ok, ima više dokaza da su Srbi tradiocionalno demokrate, ali ajde. Mi smo pričale godinu ili dve posle NATO bombardovanja položaja bosanskih Srba.

Ovo nedeljna tema što se tiče američke predsedničke kampanje je intervju John McCaina u kome on na pitanje koliko ima kuća odgovara „I don’t know, I let my staff get back to you“. Što je inspirisalo kreatore ovog videa na YouTubeu.

koze, diskete i pivo

Nekoliko nepovezanih stvari koje su mi se vrzmale po glavi u prethodnih nekoliko dana.

* Karadžić i njegov laptop, crvena torba koja je postala državno pitanje u kojoj su bile Biblija, tablete brufena, neka self-help sranja, laptop i diskete. E mene mnogo više od toga gde je torba bila, da je to stvarno ta torba, da li se neko iz policije petljao sa tim, zanimaju diskete.

Proverite slobodno, sve novine od Politike, Kurira, evo juče i Vasić u Vremenu spominju diskete na kojima je navodno Karadžićeva odbrana. Prvo pitanje – kada ste poslednji put koristili disketu? Rewritable CDs, USB ključ, Google Documents….. ne znam da li uopšte prave laptopove sa flopi drajvom. Meni Dabić deluje kao updejtovan lik, sigurna sam da je negde pisao blog, pripremao je sajt o kvantnoj kozmetici u kombinaciji sa tihovanjem, koje daje neviđene rezultate. Odbrana bi trebalo da bude ozbiljna stvar (to što nije u slučaju Miloševića, Šešelja i kako stvari stoje Karadžića to je druga stvar), zamislite Karadžića koji se u po noći nalazi sa nekim vojnim obaveštajcem, koji mu daje skenirana dokumenta iz Generalštaba ili snimci razgovora sa Holbrookom, jel bi to stavio na disketu, koje neće da rade kad se temperature promeni, a da ne spominjem ograničene kapacitete.

*Ko voli kozji sir, nek proba kozji jogurt, jakog je mirisa što je za očekivati, ali je odličan. Proizvođač Lutra. Zna Dule M. šta valja, još važnije šta je zdravo. Na nalepnici piše “koze nikad ne oboljevaju od kancera”. Jel ovo efektni marketing?

Kad već spomenuh marketing, šta mislite o blog kampanji za bojkot određenih proizvoda, zato što su im reklame neviđeno glupe. Evo ja ovde javno kažem da nikad neću piti Jelen pivo. Jer kao žena, ne znam “zašto”. Tek ovde u slučaju Guinessa, ne znam zašto. Kao odgovor na ovo, uzela bi Bruce LeBrucea da snimi reklamu u muškom zatvoru. Za sapun, koji je ispao tokom tuširanja. Mushkarci znaju zašto, indeed.

Mada već vidim kako bi mi Jelen dolijao – preko Jelen Live festivala, koji je tako smešno skrpljen, ali ponovo se nađe nešto vredno gledanja. Kao da su ti menadžeri čitali Gramšija – hegemonija i inkorporacija. Već kupih karte, brat će da ide na Stooges, ja na Lemonheadse. Prošle godine, imali su onaj izbor za mlade bendove koji će da sviraju. Mnogi su odustali od tog “Evrovizija” pristupa, inače takmičili su se za vreme sviranja oko 6 popodne, i vrlo moguće da nisu bili plaćeni. Oni bi naravno da budu headlineri, bez ozbira koliko bi samo njihova imena ljudi dovukla. Mislim maksimum oko 200 sa sve rođacima i komšijama i za to ne bi bilo krivo Jelen pivo. Da se razumemo i ja bi verovatno bila u tih 200, prepoznali biste me, pijem Tuborg.

*Pre neki dan čekajući da pređem ulicu na semaforu, na uglu Bulevara i Beogradske, videh gospođu Jasminu i muža joj sci-fi pisca. Kroz glavu mi je proletelo sad će da me dovate da mi nalupaju šamare. Bila bi to potvrda moje važnosti u blogsferi. Ako te Jasmina napenali znači da nešto značiš. Ali slaba vajda od toga.

* Beogradom ide autobus na kome piše “Nismo sami”. Na njega su nalepljene zastave Rusije, Slovačke, Brazila, pored naše. Oni brane naš teritorijalni integritet zato što nas mnogo vole. Slogan je predviv, počinje u glavi da mi svira Delča i U škripcu (koje idiotsko ime za grupu, bolje da su se zvali u U špajzu), ali stvarno meni prva asocijacija na ovo nije Kosovo, tek kad sam osmotrila zastave shvatila sam o čemu se radi. Autobus u kome se ne osećate usamljeno, e to bi bilo nešto.

hepi brzdej

Madonna je najveća ženska pop ikona ikada. I pored loše glume, prosečnog glasa, kabale & makrobiotike, površnog trendseterstva i lažnog britanskog akcenta.

Prvi put sam se susrela sa njom na igralištu pored terena za mini golf u vojnom kampu kod Fažane u Istri, gde su tinejdžerke igrale uz Express Yourself. Jel treba da vam kažem da po povratku u Beograd i polasku u četvrti razred sam istu plasirala svojim drugaricama kao svoj izum. Like A Prayer je prvi album koji sam nabavila, jer sam to želela (a ne vođena šarenim omotom ili da mi je poklonio stariji rođak ili porodični prijatelj …. Na primer Kim Wilde). Kaseta, izdanje Jugotona. Ko zna gde je to danas….

Ne bi imala ništa protiv da je čujem uživo, ali neću putovati 12 sati do Crne Gore da bi to odradila na Jazu. Mada sudar Madonne i Crne Gore će biti epski. Sa jedne strane gay igrači, sa druge đetići. Zoran Panović u tekstu o njoj u Statusu ipak tvrdi da je za Crnu Goru prava stvar, za njih su Rolling Stones previše tvrdi, kaže Crnogorci nisu rock n’roll, oni su disko.

Srećan 50. rođendan Madonna!!!

E sad da nam otkriješ kako imaš takve butane i mišiće, jel to mora mnogo da se vežba?

Zar i ti sine Blum?

Verovatno najprecenjeniji (i najgori da se ne lažemo) holivudski glumac Orlando Bloom će da snima film o opsadi Sarajeva. Jedna od misli, po hapšenju Karadžića je bila „džabe si ga Giru Ričarde tražio po Bosni, mogao si da zakažeš samo jednu seasnsu, ti budista, Dabić praktičar tihovanja, našli bi ste na pola puta“.

Da je neko pametan ovde, snimio bi film o životu šarlatana, guslara i ratnog zločinca. Ovih dana sam dosadila svima koje znam sa svojom teorijom o tri talasa srpskog filma. Prvi – ratni, drugi – kriminalni, treći će biti po svemu sudeći – porno.

Hoće li iko ikada snimiti film o tome kako se ona dopala njemu, pa je se onda on mnogo trudio, da bi se na kraju smuvali.

nacionalisti i smisao za humor

ko je jasmina?

Pre neki dan na blogu koji odnedavno pratim se pojavio post u kome se tvrdi da je Jasmina Tešanović najuspešnija/najuticajnija srpska blogerka. Glavni argument je da ona objavljuje tekstove na boingboing blogu, ali se neki komentator opsetio da je udata za sci-fi pisca Brucea Sterlinga, koji inače bloguje na Wired-u, pa su povezali da je on umuvao tu (Cory Doctorow, autor boingboinga je isto tako pisac naučne fantastike) preko veze. E ako nešto ne mogu da podnesem to je prizivanje ko je kome muž, ljubavnik ili koliko je prošlo od kada je žena imala seks, kao instrument kritike.

Ali realno, ko je ova gospođa? Van toga ko su joj muževi ili ljubavnici.

Na njenom blogu na B92 imate mešavinu tirada o ratnim zločinima, obavjesti o aktivnostima Žena u crnom, izveštaje sa suđenja Škorpionima, putopise sa raznih konferencija i aktivističkih okupljanja. Znači kad su ratni zločini – Jasmina, kad su okupljanja ženskih pisaca – Jasmina, kad su pitanja globalizacije i novih medija – Jasmina, festival SXSW i Popkomm konferencija – opet Jasmina. Vidi se da je do jaja povezana internacionalno. Valjda živi u Italiji i putuje. Da se ne lažemo i ja kad bi mogla da biram, izabrala bi tako. Srednje ime mi je eklektika, ali već ako deluješ u javnoj sferi, zašto se ne bi ograničila na nešto konkretno, prosto da budeš prepoznatljiv. Mada onda te ljudi i prema tome onda ocenjuju.

Na Wikipediji piše da je pisac, ne sećam se da je neko ikada rekao „E jel si čitao poslednju knjigu Jasmine Tešanović? Mnogo je dobra“. Piše kolumnu za Yellow Cab, isto tako nepredvidivo šarenu. U poslednjem broju piše o konferenciji spisateljica u Stokholmu, kako je sve smor, kakva je hrana, piće, loša poezija .... Sedela je za istim stolom sa Dubravkom Ugrešić. Spisateljica, to barem svi znamo. Odlična, pritom.

„Čutimo i razmišljamo: možda čak i ne razmišljamo, misli samo slobodno lete kao galebovi negde oko nekog zaključka koji nikako da sleti.“. Mene ovo podseće na izvesne dnevnike, kapiram da bi se Jasmina stresla na poređenje, ali sličnost je očigledna.

Nije bitno koliko i gde pišeš, već ko to čita, i kakav efekat time proizvodiš.

ika/ilija ludvig@letnja shikara

Iako su već svirali u istoj kombinaciji, u četvrtak veče sam po prvi put slušala Iku i Iliju Ludviga na Letnjoj Šikari.

Ika, pevačica Intrudera i gost vokal u naslovnoj pesmi sa debi albuma Rebel Stara, bi mogla da bude srpska Feist. Sama uz pratnju gitare osvaja svojim glasom, mada umesto ukotvljenog broda, neki intimniji prosto bi joj daleko više odgovarao. Peva na engleskom, tekstovi su jednostavni, a da ne upadaju u banalnost.

Priznajem tokom koncerta sam se ponašala kao ljudi koje ne podnosim, oni što ne prestaju da pričaju, jeste srela sam nekoliko veoma dragih ljudi, koje samo viđam po ovakvim svirkama ili uveče u gradu, ali to nije opravdanje.

Na sajtu Ilije Ludviga možete da streamujete više njegovih neobjavljenih albuma. Svira bos, sa maramom oko glave, potpuno samouveren i pomalo blesav. Iako čitav nastup deluje potpuno improvizovano, ima tu nekog reda sigurno. Na MySpaceu kaže „melodramatic popular song“. Uverite se u pesmi koju je posvetio Šabanu Bajramoviću. Ovo za sigurno neće ogrejati vaše čisto indi pop srce.

olimpijsko dete

Rođena sam tokom trajanja Olimpijade u Moskvi, to je ona koju su bojkotovali Amerikanci, a apsolutno briljirao istočni blok. Moj mlađi brat je rođen poslednjeg dana zimske Olimpijade u Sarajevu.

Iskreno, sem košarke, slabo ja to pratim. Nema šanse da gledam atletiku, rvanje, streljaštvo, pa makar sve medelje osvojili.

Nemoguće je ne pratiti gužvu koja se stvorila oko ovih olimpijskih igara – smog, Tibet, zemljotres, Steven Spilberg i ostali koji su našli da popuju oko kršenja ljudskih prava, koje oni u Iraku, Avganistanu, tajnim zatvorima po istočnoj Evropi za osumnjičene za terorizam, naravno poštuju i na kraju kineska upornost da svima dokaže da je u stanju da organizuje ove igre.

Ling je novinar iz Kine, u šali je zovem “mali vojnik partije”, ako je sudeći po njoj, običan Kinez je neverovatno ponosan na Olimpijadu. Imali smo predavanje profesorke sa jednog Univerziteta u Pekingu, o komunikacionoj strategiji za ove OI; tražila je da napišemo pet stvari koje pomislimo kad čujemo reč Kina. Kineski zid, hrana, tradicija, kung fu, ali i imigracija, jeftine kopije robe, cenzura i Tjenamen.

Obavezno gledam ceremoniju otvaranja. Kad krene defile, zastavice, šarena odela, narodne nošnje malih ostrva, ja ladno krećem da plačem. Žamor na stadionu koji prati čak i tročlanu ekipu Istočnog Timora, kako da ne reagujem na to. Evo steglo se nešto kod Gvineje Bisao, koja ima pet takmičara, a samo što nije krenula poplava kad se pojavio tim Makedonije. O mierda, empeze a llorar quando vi Espana. Ali sam prestala kad se pojavio Nadal. Napred Sao Tome i Principe!!!!

Beograd za početnike

Ne, nije u pitanju knjiga B. Tirnanica.

Jel delite moje mišljenje da se mi (Beograđani/Srbi) mnogo žalimo na ovdašnji život? Prva ja sam takva, a i znam popriličan broj sličnih. Par dana sa gostima iz inostranstva doprineće da se perspektiva barem malo promeni. Iako mislim da nam usluga nije baš jača strana, ljudi se trude da budu ljubazni.

Pre dolaska prošle nedelje (dva dana posle radikalskog mitinga) ja se ubih objašnjavajući kako nismo mi svi takvi, šta više to su fudbalski huligani, pa toga ima svuda, nema šanse da se to posle ponovo pojavi. Srećom oni su mnogo opušteniji od mene. Braća iz Južne Amerike. To što su tamo favele i sukobi narko mafije deo svakodnevice, ne znači da rušenje Beograda treba da postane deo turističke ponude.

„Ne znam da li mi treba šlem i maskirno odelo za prelazak granice, ali ja sam to nabavio. Ako misliš da treba napraviću i majicu „Brazil nije i nikada neće priznati nezavisnost Kosova““.

Navodno carinik na granici je pričao italijanski sa njima kad je video kola sa registarskim tablicama iz Italije, čak se malo i našalio kad je video da moj prijatelj ima dve „zelene karte“, tražeći i treću.

Sviđa im se hrana, nisam za džabe pekla paprike u kućnoj varjanti, posledice toga smo trpeli, tj. mirisali danima. Ne odbijaju rakiju. Kelner u Skadarliji ne zna engleski, ali zato zna čitav tim Brazila iz 68. Meksikanka kaže „Beograd je super, mogla bi da živim ovde“.

„A jel ovde imate ljude druge boje kože? Imigrante i to?“.

Pa ne baš, ovde ko može gleda i sam kako da pobegne. Imamo Kineze.

„Hoćeš da kažeš da ljudi bezbedno šetaju parkom čak i kad padne mrak... vidi ovu decu i pse .... Dileri koji rade na ulici ne postoje?!!“

„Da li imate gay klubove?“. Ne, ovo je patrijahalna sredina. Ovde žive pripadnici gay populacije, ali javno im je jako teško da javno budu ono što jesu.

„Čekaj ona dvojica tamo – onaj u roze šortsu sa cvetićima i crvenoj majici i onaj drugi sa izblajhanom kosom i majicom bez rukava – oni nisu gay?“.

Teretana likovi koji šetaju Adom, možda i jesu ali ni sami ne znaju. Vidiš onog tamo, nosi majicu na kojoj piše Srbija, taj je verovatno bio na mitingu i spreman da glave da razbija za Mladića i Doktora Dabića.

„Ako hoćete da se rešite nacionalizma, onda morate da otvorite gay klubove da ovakvi likovi imaju gde da se izraze“. Yeah, right.

Na Adi primećuje da su devojke previše slobodne, dupeta sevaju sa svih strana. Pa to smo videli od vas, zar to nije radna uniforma u Brazilu, ja kad pomislim na Brazil ja pomislim na veliku crnu guzu. „Pa da, ali vi ste i Brazil prevazišli“. Mi smo evropski Brazil, pa na kvadrat. To obećava čini mi se.

Otišli su juče ujutru. Estoy triste/Sinto me triste. Do sledećeg viđenja. Ko zna gde….

Večeras Ika/Ilija Ludvig na Šikari. Nikad ih nisam slušala, iako su moji favoriti sa kompilacije Jutro će promenti sve.