parla italiano?

U gradu u koji se svake godine slije hiljade mladih, uglavnom Japanaca i Amerikanaca, da uče italijanski, po paprenim cenama od po 500 evra za mesec dana, mi nabasasmo na besplatni kurs italijanskog. Održava se u jednoj osnovnoj školi. Deluje kao neka vrsta socijalne pomoći, kad pomisliš na ekipu imigranata i studenata koji su se tu skupili – Tajlanđanin student umetnosti, malo starija Koreanka, devojka iz Kenije, Poljakinja koja potvrđuje tezu da Sloveni najbolje uče jezike, moja koleginica Brazilka sa dečkom i ja. Tokom praznika u Beogradu sam imala nekoliko časova, naučila da čitam, poručim kafu i kažem odakle sam. Već godinama učim španski tako da pisani jezik mogu da razumem kako tako, pogotovu uputstva kako da se spremi neka hrana. Ali to ništa ne pomaže kad treba da se obavi bilo kakva komplikovanija operacija.

Profesorka, pomalo rigidna, misli da svi mi treba da naučimo italijanski, čudi se kako to da neki studenti pohađaju master studije na engleskom, pita me odakle sam.

„Sono Serba, di Belgrado“

I šta se dešava u Srbiji? Što Srbi prave problem oko tog Kosova?

„Queste parte e molto importante per Serbia. Le chiese ....“. Setila sam se crkvi, ali ne i da nam je to 15% teritorije, koje su nama bitni kao i bilo kojoj državi. E, Koštunice gde si sad kad mi trebaš? Rekla bi da je to lažna „paese Kosovo“, ali kao što vidite ne znam kako se kaže „lažno“. Profesorka kaže „Srbi su katolici, zar ne?“. „Ne“. Po sopstvenom priznanju, ne razlikuje Srbe i Hrvate. „Srbi su muslimani?“. „Ne“. Kad smo objasnili ko su ustvari Srbi, eto mene na „srednjem nivou“.

Čitamo tekst, razumem 60%, radimo gramatiku, znam članove. Množinu nikad nisam radila, ali ajde da pogađam po zvučnosti i nije loše ispalo. Prezent kako tako, a prošlo vreme sam skroz isfolirala po ugledu na španski. Učenje jezika deduktivnom metodom, nije to loše uopšte.

A presto.

predizborna panika

Prvenstveno zbog boje kože a onda i inspirativne retorike, Barak Obama podseća mnoge Amerikance na Martina Luthera Kinga. Zbog toga što on sam predstavlja ogromnu promenu, upoređuju ga sa Kenedijevima. Pre nekoliko dana pojavili su se članci u američkim novinama o tome koliko Obamini glasači brinu za njegovu bezbednost, ne zaboravimo svi malopre spomenuti su ubijeni.

U međuvremenu panika raste u izbornom štabu Hilari Klinton. Malo pre ključnih izbora u državama Teksas i Ohajo, Hilari je promenila menadžera svoje kampanje, što bi trebalo da nagovesti kolika panika i dezorjentisanost vlada u njenom štabu. Jednog dana će se pisati knjige o ovoj kampanji, a za sada možemo se podsetiti filma Election Alexandra Payna i povući pararele između lika koji igra Reese Witherspoon i Klintonove.

Najava da će se nezavisni kandidat Ralph Nader ponovo kandidovati, ukazuje da je i američka služba izvukla nekog Paroškog, Marina Grubora ili Jugoslava Dobričanina iz rukava, sada kada im je to potrebno.

divan pogled

Tesko ćete u Firenci naći sobu sa pogledom. Za to se treba popeti na Piazzale Michelangelo.

Arhitekta iz 19.veka Giusepe Poggi je želeo da se na ovom mini trgu nalaze najpoznatije reprodukcije Mikelanđelovih skulptura, ali je na kraju mora da prizna da je sudbina ove piazze da ostane "samo običan kafe restoran". Ali pogled je i dalje spektakularan.

Neizbežna siva ekonomija. Ali ako vas policija uhvati sa lažnom Gucci ili Armani torbom, vi ćete platiti kaznu od više stotina ili hiljada evra, a ne lik koji vam je prodao.

halo kralju, gde si?

Maja i Jovana iz Borche/Bataje nisu doshle u grad da kradu, one su doshle da brane Kosovo. Ali kad su videle kako 300 hiljada ljudi krade, setile su se da su siromashne, pa su krenule da hvataju sve sto bi im do ruku doshlo.

Ovaj klip snimljen mobilnim telefonom i okachen na youtube je za kratko vreme postigao gledanost za kojom sve televizije zude. Nijedna televizija ovo ne bi mogla da snimi, i zbog potencijalnog napada huligana, a i zbog toga sto se ove dve devojke ne bi ovako ponashale. Jasno ja da one nisu bile svesne da za nekoliko sati cela Srbija che da ih gleda.

Nekoliko stvari su mi zanimljive u vezi ovog snimka i njegovih posledica:

• Devojke mozda nisu previshe bistre, ali znaju sta je krizni PR. Iako time rizikuju da ih policija nadje (mada kakve stvari se ovde tolerishu, u ochima javnosti/drzave/policije kradja nije nishta) one zovu televiziju i prezentuju svoju prichu u kojoj je glavna stavka “nismo samo mi, nego 300 hiljada”, sto je broj koji obe ponavljaju
• Ne mogu da ocenim koliko imaju godina, verovatno su rane 20-te u pitanju, ali i tako mlade su izgleda uslovljene na govor “zamene teza” – nismo samo mi, nego su i drugi. To sto smo krale znachi da smo siromashne. Ok je krasti, samo ne ubiti.
• Na forumima i po komentarima, na njih je osuta nevidjena paljba (daleko od toga da to ne zasluzuju), kako su kurve, sponzorushe, glupe krave, treba sa Cecom cheliju da dele i ostalo. Zanimljivo je kako za one koji pale ambasadu postoji doza opravdanja (Amerikanci su nam uzeli Kosovo, ovo su zasluzili) a ne i za dve nesrechnice koje imaju dovoljno da se izblajhaju kose i utegnu dupeta, ali verovatno ne onoliko koliko bi htele. Ne onoliko koliko misle da zasluzuju. Kombinacija izostanka vaspitanja i atmosfere opste nemashtine radja ovakve nesrechnice. Kad sam videla snimak po prvi put, pomislila sam da ih treba odrati od batina, ali sad kad ih vidim kako nemushto ponavljaju tri rechenice, pokushavajuchi da se opravdaju pred sobom, pomalo mi ih je zao. Mada, mogle su da vrate stvari i da to pokazu pred kamerama.

naš čovek luciano

Neću da pričam o humanizmu (čitaj nepostojanju fokusa i sadržaja) i renesansi (čitaj dezorganizaciji) italijanskog obrazovanja. Evo jedan svetli primer. Kurs se zove Communication as Strategy. Drži ga profesor političkih nauka. Kreće od premise da konflikt kao koncept nije nužno negativan, jer sa jedne strane pojačava konkurenciju (ekonomija ili sport), a sa druge kao u staroj Grčkoj to je poreklo bilo kakve političke moći. Znači politički realista. Kako rat i to ko dobija u njemu znači u današnjem svetu, ilustruje time ko su danas stalni članovi Saveta bezbednosti sve države pobednice u ratu (drugi svetski). A šta se dešava sa onima koji izgube rat – pa “evo vidite Srbiju”. Italija je danas priznala nezavisno Kosovo. Pre predavanja nama, Luciano je držao predavanje studentima političkih nauka, koji uglavnom ne shvataju zašto Srbija polaže pravo na tu teritoriju. Bez obzira na izbegavanja institucije kao što je Savet bezbednosti. Pošto je ovo kurs koji se bavi komunikacijama, priča o tome kako se stvara politička podrška za rat. NATO bombardovanje kao primer. Nigde objavljen rat, “humanitarna intervencija”, i javnost koja nije ni svesna da je ratovala sa suverenom zemljom na evropskom kontinentu. I to je rat koji je Srbija izgubila. A račun joj je ispostavljen pre 4 dana. Hvala bogu zavšismo sa Srbijom, Luciano kaže evo uzmte Kašmir, Pakistan i Indiju (imamo četvoro Indijaca u grupi, nijednog Pakistanca). Indijac koji inače slabo progovara, a i kad to uradi slabo šta razumeš od jakog akcenta, neće da uzme taj primer, nego recimo Tibet. Kineskinja, koja je inače i novinar, kad joj profesor kaže postoje ljudi čija je to zemlja koji su proterani, ona pita “What kind of people?”. Svi umiru od smeha. Priznaje da ne zna ništa o Tibetu, ali da u Kini važi nepisano pravilo da ono što je stekao tvoj deda ili otac, ti ne smeš da izgubiš. Luciano je pita da li misli da je moguće da i ljudi sa druge strane imaju to pravilo.

Ovaj čovek nema neku skrivenu strategiju, posle sam ga googlovala, vidim radio je u OEBSu u Bosni posle Dejtonskog sporazuma i napisao je knjigu o Kosovu koja se zove Kosovo Quagmire, Conflicts Scenarios and Methods for Resolution. Deluje dosta razumno, čak i na našoj strani, prosto prati situaciju od prenošenja moždi kneza Lazara (ovo se može smatrati kao odličan primer političkog PR-a i rebrandinga jednog komuniste u zakletog nacionalistu) do današnjeg dana. Za Beograd kaže da je kao i svaki evropski grad, dok je Kosovo “cradle of organized crime”. Ali nažalost ako je gledamo komunikacije kao tržište, Srbija trenutno nema šta da proda.

Da li nam trebaju prijatelji koji će da nas tresnu u facu (njihovim shvatanjem) realnosti ili razni karijeristi ili wanna-be nezavisni intelektualci, alterglobalisti koji će na našoj nesreći da grade jedinstvenu političku poziciju?

Dok sam se vraćala sa fakulteta, zvoni mi telefon, beogradski broj. “Stojim blizu B92, gde je gomila huligana, koji hoće da upadnu u zgradu, hiljadu policajaca ih sprečava”.

Gde je policija sad? Ona koja je bila strah i trepet na istom tom Kosovu, ista ta koja je mlatila studente i građane? Dosta saopštenja i osuda, koliko je ovih maloumnika uhapšeno? DSS i radikali pokazuju razumevanje sa ljude koji pljačkaju i napadaju policiju. DS ne može da stoji na istoj bini sa njima i da bespomoćno poziva na prekid nasilja.

nepriznavanje

Dok čekamo šta će reći EU, Savet bezbednosti i pojedinačne države po pitanju Kosova, evo šta kažu drugari juche na Facebooku. A da nisu iz Srbije. Ruskinja koja živi u Njujorku - Julia is betting agaist an irredentist serbia attacking kosovo.

Holandjanin, chest gost Beograda, bio na jednom predavanju u domu Narodne skupštine, hteo da malo zadrema, ali nije mogao od brade Predraga Markovića (šta bi sa tim čovekom – mislila da treba organizovati jednu umetiničko-diverzantsku akciju… otmemo Peđu, obrijemo ga, to snimimo, napravimo video rad, pošaljemo na Venecijansko bijenale, sa stejtmentom o građansko terorističkoj intervenciji koja se reflektuje na konstrukciju identiteta na polju prelamanja javnog i privatnog prostora). Odaljih se od teme.

Elem Koen reads the news.. drinks coffee.. thinks about Kosovo.. and takes another zip.

U šoku sam zbog uništavanja Beograda, kako to može da radi neko kome je to rodni grad. Gomila maloumnika, koji su sinoć kamenovali policiju, kojoj inače na utakmicama viču “Idite na Kosovo!”. Šta će Koštunica reći na to, kao i na fizički napad na Čedu Jovanovića? Jel mislite da će Srbi na severu da se pridruže Srbiji? Da li će EU da pogleda na drugu stranu u tom slučaju, kao i da zaboravi na R. Mladića? Koje je to udruženje Aktivni centar i zašto su se tek sad aktivirali?

Odličan tekst u mojoj omiljenoj novini. Guardijanov novinar ga započinje sa “Kosovo is waking up from its 24-hour independence party this morning with an almighty hangover, a lot of problems and no one else left to blame for them.”

Pisala sam moje eseje za londonski faks jutros do 6. Pijem kafu sad. Dobro jutro.

evropsko obrazovanje

Sinoć sam se namučila sa tekstom jednog nemačkog profesora, koji je inače i smislio koncept ovog Mastera. Da li je profesor mislio da je njegov engleski dovoljno dobar pa je direktno pisao na jeziku, kojim očigledno dovoljno ne vlada da bi pisao akademski tekst ili je u pitanju prevodilac neznalica (mada ne verujem da je katastrofa tekst delo bilo koga ko bi se nazvao profesionalcem, kao da je dao svojoj sestričini koja eto mlada pa mora da zna engleski) u svakom slučaju, to je sramota. Nije u pitanju beletristika domaćeg izdavača privatnika, koji pored tog biznisa, drži i lanac pržionica kafe i školu sa kursevima za kompjutere, pa ga zabole za prevod, a mi kao čitaoci možemo da batalimo knjigu, ovo mora da se pročita, da bi se nešto napisalo na osnovu toga.

Prošle nedelje je počeo semestar u Italiji. Profesor je svima podelio uvodno predavanje, a onda ceremonijalno pročitao svih 15 strana u dosta usporenom tempu. Rano je da se donose bilo kakvi zaključci, ali ne mogu da se otmem utisku da je ovo svetlosnim miljama daleko od mojih engleskih profesora, koji su za svako predavanje imali plan, Power Point prezentaciju, često sa umetnutim video klipovima radi ilustracije, a svaki seminar se snimao pa se posle podcast postavljao na Internet. Pa zar nismo studenti medija i komunikacija?

Prethodna tri dana, lepa i šarmantna profesorka nam je držala nekakve radionice na svom relativno ograničenom engleskom. Ali bila je zabavna i vidi se da se trudila. Da li da nam malo da na značaju ili je to istina, ali evo šta ona kaže o svojim italijanskim studentima.

Umesto tri godine, oni studiraju u proseku 6 (koliko je Firenca udaljena od “Bolonje”), većina ne zna engleski (to sam čak i ja potvrdila u praksi), mnogi ljudi žive sa roditeljima do 30-te ili 40-te (znači Srbija je u Evropi već), a prošle godine imali su 8 mesta za Erazmus razmenu sa Barselonom, ali niko nije otišao jer ne zna jezik.

Ovo nije pohvala našem sistemu, gde su zanimljivi profesori i dobro organizovani kursevi izuzetak, a ne pravilo. Mi treba to da menjamo, ne zato što nam je to naređeno iz Brisela, nego zato što ako bi ljudi studirali 3 godine, završili bi osnovne studije sa 21 ili 22 godine, magistrirali sa 24 i do 30 godine imali sasvim izgrađenu karijeru. Ali to bi značilo da neki predmeti bi morali da se samoukinu, tj. profesori bi bili primorani da izbace nešto suvišno, a jel mi stvarno mislimo da su oni u stanju da to urade ili da će ih sadašnji ministar, koga više zanima da se bavi očuvanjem kosovskih božura, nego sopstvenim poslom, da to predloži?

in vino veritas

Tri vrste vina iz Toskane, jedno sa Sicilije, uz objašnjenja odakle su konkretno, kako na ukus utiče vetar, količina sunca i tlo, šta treba jesti uz njih i slično. Prosciutto crudo, pekorino sir (i u starijoj i u mlađoj varjanti), salame i mortadele. Ko bi rekao da će mi se dopasti jedna uštogljeno snobovska aktivnost kao što je wine tasting. La vita e bella.

zbunjena

Sinoć sam terala prijateljicu da čita vesti da mi objasni da li treba da se nerviram ili ne. I danas to ne znam. Jer vama ovo oko ‘jedinstvene državne politike’ ne deluje kao da je Tadić (ojačan sa 2,3 miliona glasova) pristao na ucenu čoveka koji nikada ne bi bio ponovo premijer, da mu taj isti Tadić nije to dopustio, a ovaj za uzvrat uz pomoć nekog JULovca organizuje ponovne izbore u selu u kome glasa 300 ljudi i onemogućava mu da preuzme svoju funkciju? Ok, pripreme oko toga šta da se radi ako Kosovo proglasi nezavisnost, a EU priča?

Ja nemam ni jedan razlog da želim da ova zemlja bude još manja (jadnija) nego što jeste. To što se u ovom slučaju gazi međunarodno pravo je samo indikacija koliko smo nebitni, koliko su svi naši ’državni projekti’ doživeli poraz. Ali zbog ovog odugovlačenja vlasti da se bavi ljudima i njihovim egzistencijalnim problemima (i pri tom mislim na i one ljude koje žive u južnom Kosovu, koji nemaju rasistu Marka Jakšića da im pravi paralelne institucije), ja ispade da želim da Albanci zasviraju tu odu radosti koju usrdno vežbaju da da se ova žurka završi pa da vidimo ko je koliko dužan. Prosečan Albanac će se suočiti sa činjenicom (sa kojom su se susreli i drugi ex-jugoslovenski narodi) da se državnost ne maže na hleb i da ta novonastala država je leglo kriminala i korupcije. A ništa se neće promeniti ni u životu prosečnog Srbina – ako nema posao, neće ga imati ni tada, ako nema zdravstveno osiguranje takođe, ako treba da vraća kredit, to će mu i dalje biti omča oko vrata. Ne živimo više u socijalizmu, to što berza u kontinuitetu pada je odraz naše posustale ekonomije. I to nisu samo pare stranaca, koji su došli da iskoriste našu jeftinu radnu snagu, to će se odnositi i na akcije kompanije za koje su svi veoma rado stali u red da ih besplatno dobiju.

„Zbijanje redova“ na koje se pozivamo sada nema nikakvog smisla, sem ako nećete da se hvatate oružja. Da pojedinačno svakom Albancu vaspitno pokažete da će mu biti bolje u stanju „manje od autonomije, a više od nezavisnosti“, iako nikad nije glasao na izborima za organe vlasti države Srbije, decu nikad nije slao u školu sa Srbima (Srbi prepodne, Albanci popodne u školu), godinama odbija da govori zvaničnim jezikom, a njegova deca ga i verovatno ne znaju. Ne likujem ja sad kako sam pametna, niti čak mislim da je za ovo kriv Koštunica. Ovo je rezultat godina pogrešne politike, i onoga koji je umro blaženo u snu i sad leži pod lipom i upropastio nam je pola života možemo da krivimo i za to. Pošto mrzim to vraćanja u 1945., Berlinski kongres, prvi srpski ustanak, ne bi išla dalje od ovoga, mada sam sigurna da ima šta da se kaže i za vreme pre 1990.

Upoznala sam nekoliko Albanaca. Ili ne znaju srpski (onda pričamo na engleskom – na srpskom možeš da prođeš u Bugarskoj, Makedoniji ili čak Sloveniji) ili neće da ga pričaju. Time si ti ni kriv ni dužan stavljen u poziciju zlog Srbina i moraš da se braniš. Što nema smisla, tako da tu nikada ne dođe ni do kakve komunikacije.

Pre dve nedelje, bila je ovde u Firenci žurka. Pola su bili Hrvati, a pola Srbi. Sve mladi, većina se i ne seća Jugoslavije, jer su se rodili samo par godine pre rata. Nije bilo ju-nostalgičarske muzike. Ali ljude povezuje to što pričaju isti jezik, imaju sličan smisao za humor, mnogi od njih žive zajedno i pomažu se u zemlji koja im je strana.

Jer moguće zamisliti sličnu situaciju sa Albancima? Za mladog Srbina (sem ako nije u nekog organizaciji koja se bavi ljudskim pravima i putuje okolo), Albanac je potpuni stranac. I pre nego što se to dvoje sretnu na nekoj žurci, napiju zajedno i ispričaju šale koje će oboje razmeti, nema komunikacije. Iako mislim da treba održati izložbu mladih prištinskih umetnika, u ovakvim uslovima ne vidim kako ona može da doprinese stvaranju bilo kakvog realnog dijaloga između nas.

Inače ovu sliku sam skinula sa bloga jedne Svetlane, koja je ikonopisac i bloger i koja brani Kosovo iz dalekog Vankuvera, pišući na savršenom engleskom o Pirovoj Tadićevoj pobedi i tome kako to neće doneti dobro nikome, najmanje Srbima sa Kosova. Slika se zove „No to Muslim Terrorist“, što valjda znači da su pravoslavni teroristi to nikom smetalo ne bi. Ili ja greshim?

ostavite komentar

Uglavnom ostavljam komentare na blogovima i kad se slazem (“vau sto si super”) i kad se ne slazem, ali se trudim da ne budem bezobrazna.

Mnoge blogere sam upoznala bash preko komentara.

Jedno vreme sam postovala na forumu Popboksa, ali sam shvatila da mi je blogovanje draze, prvo vishe ucestvujesh u samom sadrzaju, a onda i ima neki uticaj odlozenog dejstva. Dok forum valjda treba da pratish ko televiziju, a ko danas ima vremena za televiziju.

Ali ustvari koje je funkcija komentara? Da izrazish mishljenje? Moje mishljenje vredi koliko i svachije. Radi grupisanja istomishljenika? Priznajem da nekad ostavljam komentare zato sto se apsolutno ne slazem sa nekakvom vechinom koja se vech formirala. Pa smatram da je dobro da postoji pisani dokaz da svi ljudi prosto ne misle tako. Kad gledate televiziju koliko puta vam se dogodilo da naglas komentarishete. Nekoliko puta dnevno verovatno. Ostaviti komentar je sublimacija usputne svakodnevne aktivnosti.

U poslednje vreme kad chitam vesti sa sajtova B92, Blica ili Politike, ponekad bacim pogled na komentare. Rezultat je porazavajuchi. Prvo moram da razgranichim da ljudi koji komentarishu blogove ili ucestvuju na raznim forumima su uglavnom specijalizovani, ako ne i pripadnici nekakve potkulture, iako che mnogi odbiti tu klasifikaciju. U odnosu na njih ljudi koji komentarishu vesti deluju (ne postoji nachin da saznamo) kao obichni ljudi koji izrazavaju svoju podrsku, neslaganje ili zabrinutost.

Ono sto je zabrinjavajuche je sto mnogi komentari deluju kao tok svesti pijanog rodjaka na sred porodichne slave. Nema pochetka, ni sazetosti. Kreche se od 45-te, stvaranja Jugoslavije, 500 godina pod Turcima, Tita ili Slobe i onda kreche taj naboj osechanja, koji je vishe zabrinjavajuchi nego chitljiv.

Vlada Arsenijevic je u danashnjoj Politici posvetio kolumnu toj temi. On pokushava da skicira tog zamishljenog komentatora.

Ево његовог профила: закочен у свом некрофилском односу према трулом лешу „боље” прошлости или, пак, сав предат неизлечивом и мрачном националном јалу, он је суморан, параноичан, несклон било каквој објективној критици, непријатељ сваког индивидуализма, силно заљубљен у колективне „вредности” попут вере или нације, лажно благоглагољив и лак на аористу или пак брутално неписмен и немушт, нејасан самом себи колико и свима осталима, неповерљив према спољном свету који не познаје, па стога даје себи за право да га беспоштедно демонизује и/или омаловажава, нескривени националиста и религиозни фундаменталиста, хомофоб а неретко и мизогин и расиста, неспособан за садашњост па стога и окренут против ње, неповратно замагљене свести од свих тих националних митова толико пута подгреваних да су се досад већ скврчили ко трипут препечена кајгана...

Uzasno je pogreshno misliti da onaj ko komentarishe je prosechni citalac ili gradjanin. Uglavnom on je boljestojechi gradjanin sa stalnim pristupom internetu (posao ili kucha), sto ne garantuje da racionalan ili bolje obrazovan.

Sa druge strane, kad nesto napishete i postavite to u javnu sferu, koliko god ona bila mala, onda morate biti spremni na svakakve komentare i kritike.

grupisanje

Facebook je proslogodishnji net fenomen i vechina nas ili vechina nashih prijatelja ima tamo svoje profile. Globalno gledano obzirom da je zasnovan na principu mreze (profili su nevidljivi ljudima koje niste odobrili kao svoje prijatelje) i zapocheo je svoj vrtoglavi uspon na univerzitetima i firmama, kao nachin da ljudi koji su inache geografski mobilni ostanu u kontaktu. Nametljive aplikacije su doshle kasnije. Istrazivanja pokazuju da korisnici Facebooka su najverovatnije visoko obrazovani i imaju solidna primanja. Na drugoj strani MySpace je privukao mladju populaciju i razlichite socijalne slojeve i etnicke grupe.



Samim tim ne mozemo uzeti Facebook kao indikator dogadjanja u drustvu. Ali oni ljudi koji "su tamo" veoma brzo reaguju na dogadjanja u drustvu. Tako da nije chudno da vidite da vashi prijatelji pristupaju grupama koje za cilj imaju hejtovanje srpskog Premijera Vojislava Kostunice.
Tako da imamo grupu Kostunica i Ilic - impotentni mamlazi (13 clanova), grupa Sta radi Kostunica u nedelju - ili Pala vlada ima jednog clana vishe, a grupa Vojislav Kostunica - srpski izdajnik ima 183 clana. Grupa Kostunice odlazi ima 208 clanova, a najbrojnija sa 275 clanova je grupa Kladim se da postoji 2,3 miliona ljudi kojima je Kostunice pun njeznik.

A gde su Kostunichni fanovi - pa na Facebooku isto. Postoji grupa koja se zove We Like Charles De Gaule and People Like Him, i u nju se treba uclaniti ako se volite Putina, grckog premijera Kostasa Karamanlisa, Juana Perona iz Argentine, brachu Kachinski iz Poljske, Zak Siraka i nasheg Voju K. Za sada ova grupa ima 24 clana. Njega naravno voli i Omladina DSSa, svih 55 clanova.

dza ili bu

Upravo sam na jednom od blogova na sajtu B92 prochitala pretpostavljam skrachenu verziju sporazuma koji treba da potpishemo. Gde se ovde spominje Kosovo i nezavisnost koju bi prvo Srbija priznala? Ajde neko ko je upucheniji da nam to lepo objasni.

Kostunica neche da potpishe sporazum u kome se pretpostavlja liberalizacija viznog rezima, konachno posle 18 godina, kao i usechce srpskih studenata u Erazmus Mundus programima. Posto sam sama Erazmus Mundus stipendista (znachi plachena sam da je reklamiram), iz mog 4 mesechnog iskustva studiranja na ovom programu, mislim da studenti iz nashe zemlje apsolutno zasluzuju da vishe ucestvuju, ne samo zbog toga sto nam je standard takav da onemoguchuje studiranje u inostranstvu, uchenje jezika ili bilo kakvo usavrshavanje pa je to potrebno to stimulisati, nego zbog toga sto i pored nashih relativno nefunkcionalnih fakulteta, diplomci ipak poseduju neku sirinu obrazovanja i veoma lako mogu da se uklope u ovaj sistem, bash zbog toga sto su svesni sta im studiranje u Srbiji omoguchuje, a sta im uskrachuje. Iskustvo studiranja u dve zemlje, sa ljudima iz najrazlichitijih krajeva sveta koji su stipendisti, plus studenti koji studiraju na lokalnim fakultetima, je neprocenjivo i nesto shto bi svakom pozelela.

Kada smo raspravljali prethodnih par nedelja o tome da li treba glasati za Tadica i tome koliko nas je razocharao time sto je kohabitira sa Kostunicom na stetu svih nas, ono sto mu mnogi zameraju (pa i ja) je to sto je pored toga sto je imao vishe glasova, dozvolio Kostunici da bude premijer i da se njegova vlada ne razlikuje od one koja je preuzela vlast 2004. Sto se mene tiche, trebao je da kaze “Ako ne prihvatas uslove, novi izbori”. E sad znam mnoge koji su to tumachili Tadicevim pragmatizmom ili time sto je EU smatrala da je to stabilnije reshenje. Ista EU koja sad odlaze potpisivanje provizornog sporazuma, zbog politicke krize.

U ovom trenutnku Tadic ima najvechi legitimitet i ne sme da odustane od ove priche. On je dobio izbore na temu EU, i drzavotvornog stava po pitanju Kosova (sta god mislili bilo bi chudno da predsednik drzave kaze da je ok da se jedan deo zemlje ocepi). Ako treba novi izbori, onda mora da udari na prichu “Kostunica je bombash samoubica, koji sve nas vodi sa sobom” ili “Kostunica samouvodi sankcije”. Pa da vidimo na chemu smo.

music_jan08

Novi ponedeljak, nove pobede. Jel ste odahnuli ili vam je svejedno?

U svakom sluchaju danas je super utorak i mora da se radi.

Odluchila sam se malo posvetim muzici na blogu, nazalost (ili na srechu) ne slusham onoliko muzike koliko nekada, pa che ovaj pregled biti na mesechnom nivou.

Rebel Star – So (Label Star) Sta se desi kad vojvodjani krenu put Britanije, a onda usput skrenu negde levo od Albukerkija. Sjajan album, tihi favorit 2007. Mozete ga besplatno skinuti.

Goribor – Goribor (Automatic) – Ovo je glasni favorit prethodne godine. Ljudima smeta hajp koji se stvorio oko ovog benda iz Bora, ali istini za volju kao i u sluchaju bilo kog domacheg benda mogli ste da ga chujete samo ako bi se potrudili. Mene ova plocha uzasno podescha na roman Marka Vidojkovicha Kandze, nekako deli tu ogoljenu estetiku turobne svakodnevice, takozvani “sarma realizam”. Kombinacija trip hopa i bluesa, stihovi koji udaraju direktno u utrobu – efekat je neshto izmedju odbojnosti (bezizlanost narkomanije) i neverovatnog razumevanja (“moja majka brine sto nemam penziono osiguranje). U svakom sluchaju ne moze se biti ravnodushan.

Jens Lekman – Night Falls Over Kortedala (Secretly Canadian) – Jens vishe nije melanholichan, postao je veseo i (ponekad nategnutno) duhovit. Sad kad Magnetic Fields ne valjaju, Jens zauzima njihovo mesto.

Nada Surf - Lucky (Barsuk) Power pop u veoma solidnom izdanju. To su one pesme koje ustvari nikom ne trebaju, a bez njih zivot bi bio taaako dosadan.

The Magnetic Fields – Distortion (Nonesuch) - Stephin Merritt je veliki autor. Pa chovek je napravio 69 odlichnih pop pesama. Ali ovoga puta se preigrao, u zelji da zvuchi tvrdje, ceo album je pun nekakvih nakaradnih efekata, valjda da dosegne naslov albuma, a njegov inache monotoni glas, chini stvar josh groom.

Inache skapirala sam da ako mi se ne svidja album, sto posto che briljirati na Pitchforku, i to je i ovde sluchaj.

I’m Not There_OST (Sony) – Najbolji soundtrack u prethodnoj godini. Bob Dylan u izvodjenju indi zvezda (Sonic Youth, Karen O, Yo La Tengo) i Americana dugoprugasha (Calexico, Willie Nelson).

Holly Fuck – s/t (Dependant Music) – post rock, improvizacija iz Kanade. Slichno Do Make Say Think. Odlichan album.

Midnight Juggernauts – Dystopia (Siberia/Intertia) Australijski synth pop bend. Veselo i potpuno neopterechujuche. Podsechaju na francuski Phoenix.

The Field – From Here We Go Sublime (Kompakt) – Elektronika, repeticija, odlichno ide uz uchenje ili neku zahtevniju mentalnu aktivnost.

Otkrila sam super muzicki blog Sad Songs for Dirty Lovers, stalno se updatuje, imate linkove za skidanje i novih i starih albuma. Inache ovo je i ime jednog albuma moje voljene grupe The National.

Inache ne mogu da nadjem novu Cat Power za skidanje, nema je na Soulseeku, a na ovim downloaderskim blogovima, ako je neko pisao o albumu, u komenatrima se pojavljuje neko ko se potpisuje kao Web Sheriff, koji se vlasniku bloga zahvaljuje u ime Matador Recordsa zato sto nije okachio album. Strange.

2700 down, 2300 to go

Mislim na moj esej o deci i digitalnim medijima. Odluglovlachila sam momenat pochetka pisanja koliko god je to bilo moguche, a kad sam krenula juche posle nisam iz kuche izashla.

Ne bi izashla ni danas, da ne moram da podnesem dokumenta za italijanski famozni permesso di soggiorno, tj. dozvolu boravka. Iz pricha sam saznala, to nikad niko nije dobio, barem ovu novu digitalnu varjantu, nego je dovoljno samo da imash papir da si dokumenta podneo. Italijanska birokratija je nadaleko poznata kao potpuno nefunkcionalna, sto se vishe pojachava kad si stranac i ne znash kome da se obratish, a chim se spomene ta dozvola, nekako ljudi automatski pomisle da hochesh da se preselish. Ne, nechu da zivim u Italiji, ne samo zbog permessa, hochu da odradim mojih 5-6 meseci i da se vratim u zemlju u kojoj birokratija vlada, ali …. (barem znam kome pare da tutnem).

Sinoch sam pretresala tu prichu sa mojom gazdaricom, koja kaze da nema shanse da tu karticu ikada dobijem. Italija trenutno nema vladu. Berluskoni se sprema za povratak. Ono sto meni nije bilo jasno je kako neko ko je izabran dva puta za premijera moze da se kandiduje po trechi put. Kako neko ko je vlasnik mnogih medija, fudbalskog kluba i chega sve ne, moze da ima javnu funkciju. Pri tom zemlja je u EU.

Andjela kaze da se uzasno stidi sto ljudi znaju Italiju samo po stalnoj promeni vlada i djubretu koje se valjda po ulicama Napulja i preti da pojede grad. Dok se smenjuju desne i (nesposobne) leve vlade, ne rade sudovi kako treba, recimo ako hochete da se razvedete treba vam 5 do 6 godina. Jel to bolje ili situacija u kojoj hochete da se razvedete, a i dalje zivite u istom stanu? Stid je zdravo osechanje, ali ne treba da to glorifikovati.

Ali ko je meni kriv sto chitam blogove glasacha LDP u kome oni deklarativno izjavljuju da neche da glasaju za Tadicha. Ne mislim da che svi tako postupiti, evo i Biki S. ima racionalno objashnjenje. Ali ako blogujesh i sedish na netu, glasao si za LDP, 100% si iz Beograda i tesko da si radnicka klasa. Ti bi samo da ostanesh chist. Pa i Cheda kaze “prljave su mi ruke, savest mi je chista”. Svi znamo ko josh neche da glasa.