premotavanje

Priznajem ulenjila sam se. Ili odsustvo sa blog(ova) potvrđuje tezu da je količina vremena provedena na internetu u direktnoj vezi sa smanjenim aktivnostima u društvenom životu. Prijalo je manuti se kompjutera i viđati se sa prijateljima po raznim beogradskim okupljalištima. Manje je prijatno rasčišćavati kuću, iako za to postoji vredan razlog, život u dvoje zar nije pravo vreme za to? Pritom nađu se tu svakavi artefakti po fiokama, koje niko nije otvarao godinama.








Ma koliko ja se narogušila na teze tipa „MySpace mi je pokvario dete“, „pao godinu na fakultetu zbog interneta“ ili „forumaši nemaju devojke“, u slučaju 14 meseci studiranja u inostranstvu, količina blogovanja (čitanja i pisanja) je recipročna nedostatku pravih prijatelja. Koga sam nervirala sa temama „super mesta za izlazak u Londonu/ pročitala sam jutros u Guardianu/koncerti na kojima sam bila/klopa koju sam jela u Italji, pa zalivala Chiantijem“, rest easy, od sada pa nadalje teme su lokalne. Da budem preciznija, pišu se iz lokalnog konteksta.




Ponedeljak nije dobar dan za izlaženje, ali je pravo vreme za promociju knjige Borisa Dežulovića Christkind. Jedan od najboljih hrvatskih pisaca i najduhovitijih kolumnista, a i naš sugrađanin (Srbi pojedite se živi, em su Hrvati trenutno bolji pisci, em su došli da nam to natrljaju na nos) je upriličio predstavljanje svog prvog romana, koji je u matičnoj državi ovenčan priznanjem knjiga godine u izboru dnevnika Jutarnji list. Srpski izdavač je ogranak VBZ-a, gde je urednik Vladimir Arsenijević i ja sam očekivala zabavnu promociju u kafiću Bitefa, a ne književno veče na sceni ovog pozorišta sa dvojicom mrsomuda iz Betona, kao voditeljima programa. „Od odličnog novinara, dobismo solidnog pisca“, reče jedan tokom regularnih višeminutnih solilokvija. Možda su dvojica kritičara imali dobre namere, ali nisu imali nikakav koncept, ugušili su Dežulovića svojim opservacijama koje ni posle nekoliko minuta nisu pokazivale tendenciju da poprime formu pitanja. Bilo kakvog, ne mora da bude zanimljivo. Neko posle upita zašto je kod Hrvata bolji prijem pisaca srednje generacije među čitaocima i medijima. Nek se prisete FAK-a (Festivala A književnosti), koji je u direktnom, neformalnom pristupu uspeo da približi dobre knjige ljudima. Pre nekoliko dana, Christkind je u Beogradu dobio književno veče u domu kulture cirka 1976. umesto spektakularne promocije koja je najavljena.

Inače Christkind je roman malog obima, Back to the Future teme u austrijskoj zabiti, koja otvara suštinska moralna pitanja onog trenutka kada shvatite kakav je zadatak zbog kog se jedan splitski knjižar se vratio u prošlost. Čini se da je pisac hteo da izbegne skorašnje ratne priče koje obeležavaju njegov dalji književni rad, ali sam Dežulović tvrdi da i ovde priča priču o nama tokom 90-ih, o poreklu zla u ljudima, opštem kukavičluku da mu se suprotstavimo i herojstvu običnih ljudi, koji svakim danom pomalo spašavaju ovaj svet, u nedostatku nekakve Bruce Willisovske figure, koja bi jednim potezom to uradila.

Veče nije bilo uzaludno potrošeno, ovu knjigu od sada pozajmljujem uz depozit od hiljadu dinara i ostavljanje lične karte, tako da vam se isplati da nabavite sopstveni primerak.



****

Poznanici me pitaju da li se nešto promenilo u Beogradu. Bila sam ovde pre tri meseca, teško da se nešto suštinski da promeniti u tom periodu. Sem beogradskih kafića, koji se gase i izniču novi čak i u ovom kratkom periodu. Koliko dugo dajete Supermarketu? Ogroman prostor na uglu Strahinjića Bana i Višnjićeve, moderno dizajniran, koji je istovremeno restoran, kafe i prodavnica knjiga iz oblasti dizajna, skupih vina i super minimalističke garderobe. Jednom rečju skup. Jelo sa piletinom, azijskog ukusa je košta preko 1000 dinara. Nema domaćeg piva. A čaša vina je 250 dinara. Ne navijam ja da se ovakvo mesto ugasi, samo bi volela da mogu da ga priuštim.


*****

Ovog četvrtka Popboks web magazin je proslavio četiri godine postojanja u klubu Hector u Skadarliji (bivša Džungla). Prva stvar koju sam uradila kad sam diplomirala je da sam napisala svoj prvi tekst za Popboks. Tri godine je malo prerano za presabiranje ove vrste, zar ne? Ovde prekidam.



U nekakvim internim Popboks raspravama stalno se postavlja pitanje da li nam treba popularna kultura, da li postoji scena u Srbiji, koliko nas ima koji hoćemo da idemo na koncerte i gledamo filmove u bioskopima. Procene idu od super pozitivnih (hiljade ljudi koji idu na Exit, sve više koncerata stranih bendova u Srbiji, neki od njih veoma aktuelni) do hvatanja za glavu od očaja (Huper više ne izlazi, slabo ko kupuje originalna domaća izdanja, na koncertima manjih bendova pola publike ulazi na spisak i slično). Ko neće da razbija glavu ovim nek dođe večeras u Brod. To je malo mesto, ali je uvek puno. I muzika je sjajna. Jedino što ljudi neće baš da igraju. Ljubaznošću DJ tima Sinking hearts, moja prijateljica i ja ćemo to pokušati da promenimo koliko već od pola deset večeras.

balkanska noć

U subotu prepodne zabavljala sam se čitajući post Dimitrija Vojnova i reakcije na njega na Citymagazine blogu, povodom koncerta grupe Vrelo, tj. slabog odziva publike da vidi bend, koji van granica Srbije samo skuplja pohvale. Svi znamo da to nije dovoljno za kuću. Za Grand generaciju, Vrelo devojčice koje izgledaju kao skupina navijačica, koje umesto tima za koji navijaju, pevaju dodolske pesme, sa precizno odrađenim nastupom i hard gitarskom podrškom, ovo je previše alternativno. Za beogradskog indi snoba, ovo je previše narodski.

Uveče se zaputismo, šarena ekipa zaista, po pozivu prijatelja Engleza u klub u istočnom Londonu na Balkan Night. Odmah da priznam sve. Da postoje kriterijumi za beogradskog indi snoba, ja ih verovatno ispunjavam većinu. Ali ne mogu da odolim da gledam kako stranci reaguju na balkanski miš-maš (Srbija, Bugarska, Makedonija, sve ujedinjeni braćom Ciganima – to su oni što ne bi ste želeli da vam se dosele u zgradu, ali mogu da vam sviraju na ispraćaju u vojsku ili slično). Istina, zanimljivije je otići u klub koji čak nije ni zvanično registrovan (daju se takozvane donacije za pivo, jer nemaju kasu), izgleda kao ogromni umetnički studio na dva sprata (sa ćilimima, kaučevima, šarenim jastucima i ogromnim crtežima na zidu) u dodgy kraju Londona, gde se muvaju hipsteri, koji se oblače kao Cigani, a DJ na balkanskoj večeri je verovatno iz Japana, nego u Guču. Ali koliko beogradskih snobova je stvarno bilo u Guči (dobilo sunčanicu, pojelo pljeskavicu, vozilo se na ringišpilu, a posle lepo bacilo peglu na poljančetu)?



meni ovo zvuči kao balkan klecmer mix



put u Makedoniju

gomora, ili šta sve možeš da uradiš pre 30-te

Ohrabrena sa nekoliko časova italijanskog i znanjem španskog, htela sam da gledam film na italijanskom u bioskopu, znači bez titlova, da je italijanski film, a ne nadsinhronizovan. Ovog proleća dok sam bila u Firenci, prvi film koji sam gledala u bioskopu je bio Gomora, u režiji Matea Garronea, na osnovu istoimene knjige novinara Roberta Saviana.

A onda je krenuo film, a glumci su počeli da pričaju sa napolitanskim akcentom, koji čak ni sami Italijani ne mogu da razumeju. Moj prvi film u italijanskom bioskopu je imao prevod.

Pre nekoliko dana, Gomora je pokupila silne nagrade na Evropskim filmskim nagradama, a već je viđen kao moguci dobitnik Oskara za film na stranom jeziku.



Film o mafiji u Napulju (poznatoj pod imenom Kamora ili Sistem) je sve sem klasičan film o mafiji, koje gledaju mladi, neiskusni kriminalci, koji misle da onog trenutka kada ih pravi mafijaši private, život će biti kao Scarface. Nekoliko priča, koje nisu povezane, ali svuda se može videti otrovan trag Kamore u svakodnevnom životu junaka filma. Pun sivila i otuđenosti, film je sniman na lokacijama koje koristi napuljska mafija, koje mnogim zapadnim gledaocima ne liče na Italiju (jer je Italija po definicija lepa, a ne proctor ispunjen polu-završenim kućama, napuštenim plažama i deponijama punim toksičnog otpada), već više liči na neku bivšu sovjetsku republiku.
Već decenijama, Italija se bezuspešno bori protiv mafije. Renesansa u italijanskoj kinematografiji je obeležena suočavanjem sa sadašnjim problemima, ali i prošlošću. Slično Gomori, koja je prikazana ovog proleća u Kanu u zvaničnoj konkurenciji, tamo je prikazan film Il Divo (Div) o životu Guilia Androttija, koji je bio italijanski premijer sedam puta, a devedestih je optužen za korupciju i veze sa mafijom, što na kraju nikad nije dokazano, a u međuvremenu je izabran za doživotnog senatora, što mu je dalo imunitet od daljeg gonjenja.

Posle šokantnih ubistava sudija Falconea i Borselina 1992., kao i ubistava nekoliko novinara, baviti se mafijom, bilo sudskim putem ili kroz medije je delovalo kao nemoguća misija. Upornost mladnog novinara Roberta Saviana, je pretvorila knjigu, koju je napisao na osnovu istraživačkih tekstova objavljenih u La Repubblici i magazinu L’espresso, u najveći italijanski bestselter ikada. A onda i sjajno prihvaćen film.

Po cenu slobode samog autora. Ono što mene lično oduševljava je što Saviano nema ni 30 godina, a već je toliko toga uradio i trenutno je prisiljen da živi pod stalnom pretnjom, jer su mafijaški bosovi iz zatvora poručili da će biti ubijen pre božića. Saviano nema stalnu adresu, konstantno je okružen sa pet telohranitelja. Ova knjiga koja je pohvaljena zbog zanimljive mešavine fikcije i činjenica, od strane pisaca kao što je Umberto Eko, dok je samom Savianu savet kako da se nosi sa situacijom dao Salman Rushdie, koji je bio u istoj ovakvoj situaciji pre 20 godina.

shoreditch twat

U Londonu, hipsteri izlaze i žive (ako to mogu da priušte) u delu istočnog Londona koji se zove Shoreditch. Na izložbi časopisa, Shoreditch Twat, galerija je prepuna momaka sa lažnim naočarima, uskim pantalonama i špicastim cipelama, devojkama obučenim u karirane košulje, sa plastičnim nakitom. Da ih pitate da li se smatraju hipsterima, uvredili bi se.

Ko su hipsteri i da li ih ima i u našoj sredini, možete otkriti u novom časopisu pod nazivom White City. I da mi kažete kako časopis izgleda.

blowing whistles

Blowing Whistles je drama Matthewa Todda, urednika časopisa Attitude, o krizi gay veze, koja kulminira na desetogodišnjicu pojavom treće osobe. Jamie i Nigel žive zajedno, oboje imaju respektabilne poslove, fine prijatelje sa kojima prave zabavne večere. Žive u Londonu, gde su izvesni tabui razbijeni i može se reći da imaju sve što im treba. Pravi trenutak za preispitivanja, nesigurnosti, strah od starenja i pokušaja nekakve otvorene veze.

Za jednog od njih barem. Nigel slobodno vreme provodi na gay forumu, tražeći interesantne momke za neobavezni seks. Nailazi na Marka, 17-ogodišnjeg mladića iz Krojdona, koga je otac izbacio iz kuće, kad je saznao da mu je sin homoseksualac, trenutno radi u restoranu, hoće da postane chef, a i tamo nikom nije rekao, jer se plaši njihove reakcije. Mark voli muškarce, ali ne zove sebe gay osobom, jer će se oženiti jednog dana, za razliku od ljudi kod kojih ide na grupnjak, koji su „mnogo stari“ i otelovljavaju svaki gay stereotip (na pitanje koju muziku hoće da sluša, Mark traži Kanye Westa ili Snoop Dogga, samo ne Kylie, Girls Aloud, Britney ili pesme iz mjuzikla). Možda zbog teme, deluje kao da je predstava provokativna, ali suštinski, ovo je tipična drama bazirana da verbalnom humoru, ironiji, gay verzija predstave Bliže (Closer) Patricka Marbera.

Tema starenja i lojalnosti jednoj osobi, se prelama kroz istoriju gay pokreta. Naslov aludira na zviždaljke sa gay parada, žal za nekadašnjim političkim značajem takvih događanja i neznanja ljudi koji su mlađi šta je diskriminacija i strah. Jamie spominje Stonewall incident krajem sedamdesetih u Njujorku, na šta ga mladić gleda bledo, pokušava da mu objasni jezikom koje će razumeti.

„You know gays gathered to mourn the death of Judy Garland...

„Who?“

„Dorothy from the Wizard of Oz and then the police raided the place, but that night gays fought back. Then here, Margaret ..... the wicked witch of the West, tried to introduce the ban on gay people and she was oppossed by ..... Gandalf“.

Stonewall je stvarni događaj, koji je inspirisao pokret u Britaniji na čijem je čelu i danas Ian McKellen. Interesantno je da je McKellen sam bio u publici i na ovo spominjanje, publika je glasno pokazala oduševljenje na trenutak prekinuvši predstavu. Englezi su inače neformalni u pozorištu, uvek postoji bar, ponekad i u samoj sali, pije se tokom predstave, u pauzi jedu sladoled.

Posle predstave, razmišljam ko od glumaca se deklarisao kao gay. Ovde dosta njih pored McKellena, koji je napravio karijeru u Holivudu, pojavljujući se u akcionim filmovima (Gospodar prstenova, X Men), a smatra se jednim od najpriznatijih glumaca koji tumače uloge u Šekspirovim predstavama (prošle godine je bio Kralj Lir u produkciji Royal Shakespeare Company, tu je i Derek Jacobi, isto poznati pozorišni glumac, koji je igrao u Gladijatoru, Dead Again sa Kennethom Branom i u BBC-ijevoj seriji I, Claudius; Steven Fry je poznat po Crnoj guji, filmovima kao što su Wilde, gde glumi Oscara Wildea, Gosford Park, V for Vendetta, kao voditelj raznih dokumentarnih programa na BBC-u (poslednja Fry in America) i pisac nekoliko bestselera; Simon Callow je takođe pozorišni glumac, igrao je u filmovima kao što su Four Weddings and A Funeral i A Room With A View. Najpoznatiji gay glumac u Britaniji je Rupert Everett.

Amerika je daleko konzervativnija, retko koji glumac će priznati da voli osobe istog pola. Tom Cruise će vas tužiti sudu i tražiti odštetu, ako ga to pitate. Pada mi na pamet Neil Patrick Harris (doktor tinejdžer iz serije Dr. Doogie Hauser, danas poznat po seriji How I Met Your Mother) ili jedan iz serije Gray’s Anatomy. Čini se da je za ženu to sigurnije, mada je Jodie Foster čekala godinama. Komičarka Ellen je prva koja je iskoristila pravo na brak (dok je to moglo u Kaliforniji), a nedavno je i Cynthia Nixon, Miranda iz Sex and the City „izašla iz ormana“.

Šta god mislili o filmu Brokeback Mountain on je razbio nekakve stereotipe da gay muškarci moraju da budu opsednuti modom i sličnim trivijalnim stvarima. Pitanje je da li bi bio toliko popularan da dvojica glavnih glumaca nisu dva zgodna hetero tipa?

Sve srećne porodice liče jedna na drugu, svaka nesrećna porodica je nesrećna na svoj način

Priznajem namučila sam se čitajući knjigu iz koje je ovaj citat. Verovatno kao i mnogi kada čitaju srednjoškolsku lektiru, ruske klasike (Tihi Don, anyone). Pre nego što krenem sa reminiscencijama vezanim za ovu temu (NATO me je sprečio da čitam Dostojevskog), da se vratim na ono što želim da podelim.

Kapiram značaj ruske književnosti, ali se kod mene lično nikad nije visoko kotirala, sem ovog citata koji opisuje čitav žanr bilo književnosti, bilo filmova o porodicima koje se raspadaju i ponovo sastavljaju. Što manje više može biti svaka porodica.



Dve knjige o porodicama, po više od 500 strana, pravo uživanje za pročitati. Slične su strukture, autori koriste savremene junake da bi kopali duboko po njihovim korenima – kod Miljenka Jergovića je to čitav proctor bivše Jugoslavije, čitava galerija suludih likova, koji mi služe da vas sprovede kroz mnoge turbulentne događaje od počevši Turaka, Franje Josifa, prvog i drugog svetskog rata, bratstva i jedinstva i granatiranja Dubrovnika, koji je centralna lokacija ovog romana. Srećnom, ništa od ovoga ne nosi prednost u odnosu na Jergoviće šarolike junake. Dvore od oraha ne treba čitati kao knjigu koja će vam objasniti zašto se desilo, ono što se desilo, već zašto nam je svakodnevni, obični život takav kakav jeste – banalan, prepun pogrešnih izbora, nerazumevanja sa najbližima i ljubavi prema njima. Ako ne verujete meni, ovo kaže Teofil: “Jergovićeva knjiga, prava "romančina" od skoro 700 stranica "Dvori od oraha", ne ni "matura" ni "diploma" nego bogami "doktorat" iz umeća pravljenja Klasične Velike Književnosti”.

Zadie Smith je glas savremene Britanije, rasno i etnički raznolike, čitajući White Teeth, shvatam da nikad nisam naišla na bolji opis Londona, kako on izgleda danas. Sa jedne strane je Bengali poreklo jedne porodice sa naglaskom na pradedu, junaka nekakave pobude protiv Engleza, čiju ulogu niko od istoričara nije veličao kao njegov naslednik, otac porodice, koji pogubljen u mitomaniji i nesnađen u Engleskoj, od lažnog herojstva svog pretka će skovati ideal zbog koga će zamalo izgubiti svoju porodicu.
A sa druge strane mešoviti brak tipičnog (pomalo beskrvnog) Engleza i Jamajčanke. Devojčica meleskinja koja bi sve dala da ima ravnu kosu, manje grudi i manju zadnjicu, intelektualnu porodicu i ljubav sina druge porodice, koji od tipičnog tinejdž bunta i ljubavi prema filmovima kao što su Godfather ili Goodfellas, Bruce Springsteenu i Public Enemyju, će polako skliznuti u grupu mladih muslimanskih fundamentalista, koji dele pamflete o dekadentnosti zapada po naseljima u severnom Londonu. Njegov brat blizanac, koga je otac poslao u Bangladeš, jer je predosećao da će mu Engleska pokvariti sinove, barem da neko bude kao pradeda, da bi se on vratio kao veći Englez nego što je bio – racionalan, obrazovan, sekularnih shvatanja, na očigled razočaranog oca, koji shvata da je “izgubio” oba sina.
Smithova ni kog neće zaobići, ni sulude jamajčanske Jehovine svedoke, licemerje doseljenika sa indijskog podkontinenta, koji su puni kritike prema zemlji u kojoj ne mogu bolje od konobara, vlasnika mesare ili bakalnice, gde ih niko ne prepoznaje (“fuck off Paki and go back home”), a da nikada se nisu vratili tamo gde se znaju prave vrednosti ili jedva prikriveni rasizam i neznanje intelektualne, levičarske, new-age engleske porodice. Istovremeno, ona sve njih voli, njihovu “odveć ljudsku” nesavršenost.

Čujem da u Beogradu pada sneg, znači evo izbora, čaj i ćebence. I sreća, sreća, radost.
Mene čeka On Beauty, od iste autorke.

la hypocrisie*

Pre neki dan sam dobila poziv za Facebook grupu “Protiv ulaska Srbije u EU”, što je skroz legitimno, ljudi prave grupe za sve i svašta. Sem da mi poziv nije poslao momak koga sam nedavno upoznala, mladi Srbin, koji od svoje 2. godine živi u Engleskoj, trenutno pohađa Oxford i piše statuse na FCB na francuskom ponekad. Upoznali smo se na nekom predavanju, na kome se nismo složili o preambuli Ustava (Srbija država Srba/Srbija država građana Srbije), posle čega je on zaključio da imamo različita mišljenja jer on nikad realno nije živeo u Srbiji. Pored ignorantskog nacionalizma, učesnici ove grupe se takmiče ko je veći anti-semita, jer ako niste znali EU je jevrejska tvorevina. To što je nastala dogovorom posleratne Francuske i Nemačke, nema nikakve veze.

E ovako – kad moj mladi prijatelj spali svoj britanski pasoš i vrati se u Srbiju, ja ću se učlaniti u ovu grupu svim srcem.


Ali nije to jedina grupa koja mi je privukla pažnju, evo mladi hejtuju Vuka Jeremića u grupi “Prevrće mi se stomak od Vuka Jeremića”. Meni je Vuk J. izrazito nesimpatičan, ne znam da li dovoljno da budem član ove grupe, a i inače mislim da grupe ničemu ne služe, sem zbrajanju redova “evo toliko nas ima”. Ministar pati od sindroma “dete sa kravatom”, verovatno je uvek bio predsednik odeljenske zajednice, jer to voli fotelju i funkciju, a Srbija je savršena zemlja za ljude koji diplomiraju i istog trenutka postanu savetnici ministara ili premijera.



Samo vidite Bojana Krišta, pre nego što je sebi isplatio 11 hiljada evra u bonusima, na mestu direktora Aerodroma, bio je direktor Lutrije Srbije. Istina svi su igrali Loto jedno vreme, ali se sećam oglasa u magazinu Status, gde ga pozivaju da plati oglase koje je ovaj časopis objavio (ovo se često dešava, ali retko ko to pretvara u anti-kampanju). Završio London School of Economics i odmah postao savetnik Miroljuba Labusa, koji je bio potpredsednik Vlade Srbije u to vreme. Onda Galenika, Lutrija Srbije, ostalo je istorija. Ova dva slučaja nam daju precizan recept za uspeh: bogati roditelji + politički oportunizam. Kako u Srbiji, tako i svuda. Samo kod nas u ekstremnijoj varjanti – ja čekam 21-ogodišnjeg zamenika ministra. Ili ministra, zašto da ne, nek dete uči. Istovremeno, zbog slične situacije (korupcija koja cveta nesmetano u kombinaciji sa organizovanim kriminalom), Bugari su kažnjeni sa ukidanjem 200 miliona evra od strane Evropske unije. Da dodam, lako je podviknuti Bugarima, ko bi to uradio sa Italijanima, koji u kontinuitetu krše gomilu evropskih propisa, nikad se nisu izborili sa korupcijom i organizovanim kriminalom. Zato ćemo mi da čekamo u hodniku EU godinama, dok tamo žurka traje i traje, a nas niko da pozove konačno.

Tadić je pobedio sa ovom listom na izborima iz dva razloga – približavanje EU i strah od radikala. Kao što vidimo, sem podele mesta po partijskom ključu i oživljavanja SPS-a, ova Vlada se ne može ni čim pohvaliti niti reći da se približila EU ni 10 koraka. A radikali, su se raspali, multiplikovali, i to neće proći kao razlog ni na jednim sledećim izborima kada god oni bili raspisani.



____________________
* ne pričam francuski, slobodno me ispravite ako sam pogrešila, online rečnik je kriv.

cold war modern

Cold War Modern je izložba o dizajnu za vreme hladnog rata u V&A muzeju u Londonu.

Od američkog paviljona na svetskoj izložbi u Moskvi, sa sve kuhinjom, replikama supermarketa i proizvoda u njemu, italijanske Vespe, arhitekture Oscara Niemeyera, sputnika, filmova kao što su Solaris, Dr. Strangelove ili 2001: Space Odyssey, do plastičnih objekata, futurističkog nameštaja i odeće sa metalnim oklopima.



Pored objekata iz Rusije, Poljske, tadašnje Čehoslovačke, koje predstavljaju modernizam iza gvozdene zavese, “naš” predstavnik je auto-put Bratstva i jedinstva, koji je dizajnirala zagrebačka grupa arhitekti pod nazivom EXAT 51.



Šezdesetih i sedamdesetih, 21. vek je delovao daleko, to je bila budućnost kojoj su se svi nadali. Za koju su mislili da je počela rušenjem Berlinskog zida.

U romanu Zadie Smith White Teeth, koju trenutno čitam, postoji scena u kojoj dve porodice jedna poreklom iz Bangladeša i druga britansko-jamajčanska sede ispred televizora, ne mogu da se dogovore da li da gledaju istorijski događaj ili kvizove i zabavni program. Kćerka kaže da ovo moraju da gledaju, jer ljudi su se izborili za slobodu “That after years under the dark cloud of Eastern communism, they are coming into the light of Western democracy united” she said. “I just think democracy is man’s greatest invention”.
Alsana, who felt personally that Clara’s child was becoming impossibly pompous these days, held up the head of a Jamaican fried fish in protest. “No dearie. Don’t make that mistake. Potato peeler is man’s greatest invention. That or Poop-a-Scoop (prim.prev.instrument za skupljanje izmeta kućnih ljubamca).”



Činjenica da se danas jedna strana gomila balističke raketne bacače po bivšim zemljama istočnog bloka, dok druga truje bivše špijune po Londonu, nam govori koliko smo daleko od kraja hladnog rata. I samo neka ostane hladan, mnogi misle. Dvadeset i prvi vek je započeo aktima terorizma, pretnjom od ekološke katastrofe, a kakvo je stanje na berzi pitanje je ko će sutra izaći kao nova super sila.



Danas je prestala proizvodnja automobila koji nosi ime države koja već dugo ne postoji. Ideja da je tu bilo sve moguće proizvesti, pa i ekonomični auto za gradsku vožnju (pa čak ga i izvesti) je takođe poražena. Yugo je i dalje tu među nama, ali posle izvesnog vremena i on će kod nas izazivati mešavinu sete, izneverenih očekivanja i simpatije, poput mnogih predmeta sa izložbe Cold War Modern.

opšta multiplikacija

Kada jedan blog prestane biti dovoljan? Moguć odgovor "kad nemaš društveni život".

//going international//

Okružena strancima na studijama, ponekad neko spomene da ima blog, „imam i ja“, ali ne možete da ga pročitate. Popkitchen.com je engleska, unapređenija verzija ovog bloga, sa sličnom tematikom, možda malo više priče o tezi koju pišem i manje ličan.



//ćao, ovo je City//

Ivan Bevc jedan od najaktivnijih srpskih blogera je odlučio da put the money, where his mouth is i da pokrene magazin koji će se baviti dešavanjima u gradu. Zakačiću decembarski broj, tako da više o tome tad. Do tada, ljudi koji su se manje više linkovali i do sada, pišu povremeno za ovaj blog.



//brazilska pozajmica//

Moj prijatelj koji u Sao Paolu drži sajt posvećen gastronomiji, restoranima i receptima, se zainteresovao za ime popkitchen i pomislio da će moći nešto da uradi sa njim. On actually očekuje da zaradi na tome. Blog je na španskom i portugalskom, ja pišem na engleskom.

sramota

Privučena fotografijama Kate Winslet koja izgleda kao Catherine Daneuve u Belle Du Jour, kupila sam novembarski Vanity Fair. Ali nije Katino golo dupe jedino što seva u ovom časopisu. Jedan od naslova The Rambo of the Balkans. A unutra priča o Ramušu Haradinaju naslovljena The House of War.

Njegova biografija, put posle oslobađajuće presude iz Amsterdama, preko Beča do Kosova, pevanje i pucanje, fascinacija albanskom krvnom osvetom, detalji borbe kao u akcionom filmu, problematična ličnost samog Haradinaja i sumorna svakodnevica Kosova. Da ti se utroba prevrne.

O tome više, kao i slike ovde.