mrs. dalloway...

...said she would buy the flowers herself. Popkitchen se seta po Bloomsberriju, razmislja o buducnosti, sedi u parku na Russel Squareu i chita Guardian.

Kad stigne bombarduje svoje prijatelje e-mail impresijama iz Londona. A to su manje vishe svi citaoci ovog blog pisanija.

Sad zuri u Oxford street da stane u red za Primark britanski ekvivalent Terranove po cenama, ali mnogo gotivniji.

Bye!!!

school's out forever

Ili matura u Srbiji. Nostalgija je potpuni gubitak vremena. Još uzaludnija stvar od toga je mišljenje da je nekada “u naše vreme” sve bilo bolje, pristojnije i lepše. Ma bilo je isto ovako, možda i gore … Sticajem okolnosti sam zavirila u život današnjih tinejdžera pre neki dan i bila skoro ponukana da izjavim da je možda stvarno nekada bilo bolje, ali sam se zaustavila na vreme i skapirala da je njima super, ma koliko ja danas u to ne mogu da se uživim. Činjenica da je jedna reč mog zvaničnog zanimanja profesor treba da me upozori da ni ne pokušavam. Živim u ulici gde se nalazi jedna gimnazija, tokom velikog odmora ne možete da uđete u prodavnicu ili lokalni kafić od napucanih tinejdžerki, a pred školom se zaustavljaju motori i fensi kola. U petak je bio poslednji dan škole, maturanti su organizovali nekakvo ozvučenje tako da nije moglo da se živi od turbo folk hitova (prepoznala sam i Džeja u jednoj od pesama, majku zar nisu odmakli malo, to je bio hit u mojoj osnovnoj školi) i raznih eurotrash (tbc, tbc, tbc…) ritmova. Celo dvorište je bazdelo na pivo, momci su pevali sve pesme navijačkim horskim stilom, njihove drugarice se uvijale ko da su na takmičenju za Zvezdu Granda. Nekoliko policajaca se tuda muvalo, gledali da klinci ne naprave neko sranje, pošto su dvojica rasturila neki hidrant i bili spremni da organizuju grupno kupanje i miss mokre majice u školskom dvorištu.

Posle toga otišla sam da se vidim sa jednom drugaricom kojoj je radno mesto pored osnovne škole. Slika ista, nema alkohola, ali su četrnestogodišnjaci izneli muzički stub napolje, zagrlili se i pevaju.

Jedna od najizlizanijih fora vezana za maturu je da je sama proslava “jedno od najlepših večeri u vašem životu”. Pre jedno od najsmešnijih. Lakirane frizure, odela koja vise, previše šminke, ne zna se koje više go, a manje obučen – pevaljka ili drugarice maturantkinje. Evo kako to rade u pravom getu.

Zato sam bila prisiljena da se podsetim “kako je to bilo u moje vreme”. Po cenu da zvučim ko moja baka, koju je taj događaj zatekao za vreme okupacije, poslednji dan škole se pogodio sa krajem bombardovanja tako da nije bilo glamura ili trubačkih orkestara. Pet godina mature smo slavili. Na splavu koji je kasnije postao Povetarac. Pošto sam ja dežurni drkadžija i pametnjaković smatrala sam da je potpuno besmisleno organizovati proslavu kad niko nije završio fakultet, a kamoli se udao, razveo, oćelavio, ugojio, krenuo sa prvim estetskim operacijama, otvorio firmu, bankrotirao, proneverio neke pare, uzeo da vadi slike iz novčanika svoje troje preslatke, ali pomalo debele dece … U čemu je poenta okupljanja ljudi koji su prestali da se druže, ako ne da vide gde je ko dogurao u životu. Ali naša petogodišnjica nije bila bez svojih svetlih momenata, stvarno je bilo prijatno iznenađenje videti neke ljude, manje više su se svi pojavili, đuskali su celo veče, bile su i karaoke (momenat za zaboraviti – drugarica koja inače živi u Nemačkoj izvodi “Moj Beograde” od Cece). Jedna od onih žurki na kojoj se svi opuste i potpuno izgube, prognoziram da ćemo za 10 godina stići i do “O mladosti” momenta.

Najbolja prošlost je ona koja se nikad nije dogodila. Ili se dogodila nekom drugom. U to ime tri sjajna filma sa temom mature za tematski filmski marathon.

Say Anything



Dazed and Confused

Rushmore

378

U napadu mazohizma sam malopre otisla na web stranice Pressa i Kurira da vidim kako su preneli vest o jucerasnjoj presudi. Pored standardne agencijske vesti i reakcija, oba ova tabloida su se skoncentrisala na sukob koji je izbegnut ispred sudnice. Aktivisti su opisani kao rulja, koja samo sto nije rastrgla jadne porodice ovih kriminalaca. Nigde nije spomenuto da su porodice izasle sa citanja presude, iako ih je sudija upozorila da ne smeju to da rade. Obezbedjenje nije poslusalo sudiju, a u tom trenutku u sudnici su sedeli clanovi sadasnje vlade i Boris Tadic. Neki novinari su posle komentarisali da je to obezbedjenje vec pokazivalo simpatije ka porodicama optuzenih (sad i osudjenih), uvodeci ih preko reda i na sporedne ulaze. Ono sto meni nije jasno je kako je dozvoljeno da Legija slusa samo ono sto hoce, niko ne ocekuje da se taj monstrum pokaje, ali prisustvovanje obrazlozenju presude je jedini nacin da se tako neko suoci sa onim sto je uradio. I tu nema izbora, to je po sili zakona, kao i sluzenje kazne u zatvoru. Isto vazi i za njihove porodice i pristalice. U svom karakteristicnom maniru divljenja ka paravojnim formacijama, kriminalnim grupama, teoriji zavere, kvazi kodeksima koji vaze medju tim bandama, novinari (cuj novinari) ova dva tabloida opisuju poglede koji su razmenjivali Legija i Jovanovic u toku citanja presude, njihov “zabole me ona stvar” stav prema celoj stvari i prezir koji pokazuju prema zrtvi, njegovoj porodici, sudu i celoj ovoj drzavi.

To su iste novine koje nas ubedjuju da su nam najveci problem Djeliceve akcije i kako je Jelasic kupio vilu na Dedinju, jer im je glavni cilj da budu PR agencija Legije i slicnih, i da svaki cas izdaju saopstenja istog, da li ce da pobegne iz zatvora (on bi mogao, ali nece), o cemu se radi u njegovim knjigama i sta ce da se desi kad on konacno progovori.

Njima je dato pravo da prave skandale, opstrukcije, kampanje po novinama, ali ne moraju da odslusaju sat i po vremena sve za sta su krivi. Zakon radi kad treba policija da te maltretira, legitimize ili mlati po demonstracijama. Ali kada treba da sprece tucu ili pokazu da nesto ne sme da se radi … koordinacija nije bas najbolja. Sto me podseti, jednom sam prisustvovala predavanju bivseg ministra policije Dusana Mihajlovica, ne pitaj zasto, anyways taj covek je nevidjeni demagog, on je trebalo da prica o reformi policije i povezivanju sa evropskim strukturama, a krenuo je od pada Berlinskog zida, a zavrsio sa tim kako je mislio da policija treba da pomaze gradjanima, samo sto nije rekao da skida macke sa drveta. Doveo je neka tri lika u odelima, jedan je sedeo pored njega i skenirao nas studente valjda da spreci moguce diverzije, a drugi je neki junosa iz stranke koji je profi snimao predavanje, trazeci najbolji ugao. Mihajlovic je zavlacio sat vremena, da ne bi morao da ogovora na pitanja, u tome je ekspert, pa covek je napisao 2 ili 3 toma od po 1000 strana memoara, sve od svojih izvidjackih dana pa do Lutre. Naravno tu se nasao dezurni smartass, koji je podigao ruku istog trenutka kad je chief Wigam prestao da prica. Pitam ga ja, to je bilo par dana posle paljenja dzamije ne u njegovom mandate, ali ipak, kako je moguce da policija koja je mlatila sve sto joj dodje pod ruku, bila spremna da krene na sve one ljude 5.oktobra, je odjednom tako pacifikovana da ne reaguje na navijace, sitne kriminalce i provokatore. E on meni kaze “Vi bi ste koleginice nekoga da bijete”. A onda krene da zavlaci sa pricom o prijateljski nastrojenom policajcu.

Ovo pisem tokom radnog vremena, zato nema srpskih slova.

sa druge strane ogledala

Producenti Losta su obećali showdown u poslednoj epizodi treće sezone jedne od najboljih serija ikada. Šta vas više zanima: sta se desilo John Locku ili kome Jack ustvari kaže “Volim te”? Promo trailer epizode Through the Looking Glass se može pogledati ovde.

Lost je serija na koju najviše utiču gledaoci. Neki likovi su nestali, neki (polovični) odgovori su ponuđeni, isključivo zahvaljući angažovanju nerdova. Činjenica da je kraj serije overen će doprineti održavanju gledanosti, kao i pratećeg nivoa suspense-a. Kraj će definitivno razočarati, obrni – okreni. Da li zbog velikog emotivnog ulaganja gledalaca, koji svi imaju svoju teoriju za koju se nadaju da će biti potvrđena ili zbog što je kraj.

Rory Gilmore je konačno diplomirala i otišla u svet. Au revoir, Gilmore. Moram da nađem nove najbolje drugarice i izvor utehe i topline. I smeha i brzog govora naravno.

Jedan momak smatra da moja dnevna soba donosi sreću Liverpoolu. Ja samo rasklonim lomljive stvari da bi on mogao da se baca i skače okolo u slučaju trijumfa voljenog kluba. Ja se povučem da ne kvarim auru sreće. You’ll never walk alone.

Jedna od komentatorki prethodnog posta je savršeno dijagnozirala situaciju u kojoj bivši (zaraćeni) susedi sada galantno daju poene jedni drugima na Evroviziji. Sa time se slaže i komentator New York Timesa:

But Serbia was the overwhelming beneficiary of the system, receiving the top score of 12 points from every other member of the former Yugoslavia — Bosnia-Herzegovina, Croatia, Macedonia, Montenegro and Slovenia — suggesting that memories of war and ethnic cleansing can be set aside with surprising ease when it comes to the serious business of winning a singing contest. It’s hard to say whether the 60 points that the former Yugoslavia effectively gave to itself altered the final result, but an enterprising Irishman suggested that if all the Irish counties were allowed to secede, they would be unstoppable.

To što je inače profesor sociologije na Kolumbiji, ovog baticu nije lišilo tipično snishodljivih komentara. Njegovi favoriti su Britanija i Švedska. Naravno. Inače, trebalo bi da se malo više posveti fenomenu “drugosti”. Ovo je poslednji osvrt na Evroviziju obećavam. Šta da radim kad se ta sa jedne strane anahrona i prevaziđena priredba, a sa druge manifestacija slavljenja različitosti (Evropska unija i wanna-be jadnici, gays and straights) ispostavila kao super poligon na kome se susreću politika, pop fenomenologija i skandal, što su glavne preokupacije u pop kuhinji.

Nešto što nema veze sa tričarijama i pop trivijom koje ja shvatam jako ozbiljno, što se vidi iz priloženog. U ovom trenutku u jednoj sudnici nedaleko odavde u toku je još jedan svojevrstan showdown, koji će pokazati kakav je odnos ove države prema pravdi i istini. To nije pitanje kako će se zvati neka ulica, da li vam je neki političar bio simpatičan, da li je bio pošten ili lopov, to je pitanje da li ćemo prihvatiti zločin ili ga osuditi i kazniti. Dok sam ovo kucala, na radiju sam čula da je stigla presuda po kojoj će junaci tabloida, nepismeni pisci, za neke heroji, a inače zločinci i ubice provesti 40 godina u zatvoru.

othersi

Da mi je neko rekao da ću ja da branim koncept Evrovizije, smejala bi mu se u lice. I još da će to potpaliti gotovo nepostojeći patriotizam. Ali Englezi još jednom potvrđuju da ispod uzdržanog stiff upper lip stava su imperijalističke svinje, sudeći po ovoj vesti sa BBC-a.

Ukratko, u engleskom parlamentu jedan poslanik je pokrenuo pitanje legitimnosti glasanja tokom izbora za pesmu Evrovizije, jer je primetio da bivše jugoslovenske i sovjetske republike glasaju jedne za druge. I time je Engleska oštećena. A što onda niste poslali Morrisseya?

Stvaranje blokova je očigledno, kao i da te zemlje ozbiljno shvataju ovo takmičenje, u njega investiraju mnogo emocija i to im služi kao dokaz nacionalnog ponosa. Dok u zapadnoj Evropi to je više trash parada, koja se gleda kao što se gleda Veliki brat, svi to rade, ali samo da bi videli o čemu se radi, da bi to sutra komentarisali u kancelariji. Da li Engleskoj, koja ima fantastičnu muzičku scenu i industriju, koja zarađuje milijarde funti godišnje, stvarno treba još i pobeda na stupidnom takmičenju kao što je Evrovizija? Odgovor je da - očigledno jednom kolonista, uvek kolonista.

Trebalo bi ozbiljno izanalizirati takozvano stvaranje blokova – Srbiji su 12 poena dale Hrvatska i Bosna, koja nas je tužila Međunarodnom sudu pravde za genocide, a druga se razmišlja da li to da uradi. Finske poene nam je sredio Ollie Rehn sto posto. Austrijanci, to je sve dijaspora. Ukrajinci i Rusi isto tako glasaju jedni za druge, a onda jedni drugima isključuju gasovode.

Ovu tiradu nije stvarno inspirisala Evrovizija. Moja priča o vizama za Evropsku Uniju je ista kao i mnoge druge. Juče sam zvala da se raspitam o dobijanju vize za Italiju i ko zna - zna, svi termini do avgusta su zauzeti – ili Srbi putuju ko ludi, ili ovo je još jedna instanca na kojoj se iskazuje nadmoć. Prvo se zove nekakav 041 broj i pre nego što se javi ljubazna operaterka (inače kolaboracionista fašista) saznate da ovaj poziv košta 21 dinar. O istom trošku možete nekoga poniziti i zaraditi. I kad ja pitam da li onda mogu da zakažem za avgust razgovor za vizu, dobijem odgovor da ne mogu, jer su termini za taj mesec nisu otvoreni. A na pitanje kada će biti “ne mogu da vam dam tu informaciju, moraćete da zovete”. Taksimetar kuca.

Setila sam se onih careva, mislim da je jedan od njih u organizaciji Exit-a, kojima je pala na pamet ideja o konkursu za priče iz reda za vizu. Sedeli su NGO likovi jedno veče i razmišljali kako da izmuzu još para od saveta Evrope, Evropske komisije, Ollie Rehna-a ili tako nekog. Pa ajde da jednu krajnje ponižavajuću stvar unovče, plus omaste se za putovanje kad taj pobednik bude išao u Brisel, Strazbur ili gde god mu dozvole. Ili akcija gde se studentima sa prosekom 9,00 daju pare i šengenska viza da bi malo videli sveta. Jer ako imaš prosek 7,8 onda nisi vredan Evrope. I glasaj za radikale. Oni će ti reći da si super i da nigde ne treba da ideš. Jer ti treba neviđena samosvest i samokontrola da to ne bi uradio.

Ne znam kako kod vas, ali sve ovo u meni budi jednog malog Velju Ilića koji bi da se prodere “Nabijem vas sve …”.

life in pictures

Koga je stvarno briga za Tomu, Voju i Borisa posle zakasnele prvoaprilske šale od prošle nedelje? Čisto da se zna glasala sam za Koštunicu ispostavilo se, verovatno ste i vi, ako niste to uradili namerno ili prosto dali glas Čedi, onda stvarno možete da likujete u narednom periodu i da mislite da ste bili u pravu.

Još pride ne mogu da podnesem Van Gogh, taj nivo pretencioznosti i kvazi-metafizike, negde kao kod Nevernih beba, ali tamo gde NB ciljaju na pravoslavlje, Đule van gog je new age lider “sve je kolo sve se okreće u krug” i takva sranja, gde i pored solidne inteligencije ne mogu da skapiram o čemu se radi u njihovim pesmama. Ako ima i nešto za skapirati. E pored skupštine i Evrovizije, ove nedelje se nije moglo pobeći od Đuleta. Ali najbolji momenat, čak i pomalo simpatičan je trenutak kada gledaoci glasaju u “Utisku nedelje”, gde je gost bio Tadić i gde je pokušavano da se nađe odgovor na pitanje ako je Jočić cool danas, što nije bio cool pre tri meseca, a podloga je pesma Van Goga gde ide onaj stih “Ovde se ne zna ko je ko, šta je šta” – jeftina simbolika, ali očigledno pogađa.

Inače moja teorija da je Evroviziju namestio Ollie Rehn totalno radi, juče se čovek pojavio, komentarisao novu pro-reformsku vladu (čiju polovinu čine isti oni ultra-nacionalisti od prošle nedelje kojima se malo igralo žmurke), najavu viznih olakšica i onako sa osmehom rekao da sad počinje novo poglavlje za Srbiju, eto vidite šta je bilo u subotu u Helsinkiju. Ja sam tu videla da je kao namignuo, tipa e sad će te lakše da svarite predlog onog drugog Finca.

Poslednji put da mi je Evrovizija značila nešto je onog dana kada se moji roditelji nisu odvajali od tadašnje nezavisne televizije Studio B i gledali ceo dan ono makljanje po centru grada, vodene topove i Vukov govor sa Narodnog pozorišta. Kapirala sam da su oni koji tamo gutaju šmrk i suzavac “naši”, ali me je isto tako zanimalo da li će mi dati uveče da gledam prenos pesme Evrovizije, to je vreme kad nije bilo televizora u svakoj sobi. To veče su Bebi Dol i W-Ice đuskali uz “Brazil” (što je inače super pesma po Evrovizijskim standardima, utire put današnjem kempu i eskapizmu, pogotovu ovih jadnih post-komunističkih zemalja koje ne mogu da naprave gay paradu u svojoj zemlji pa onda to urade na takmičenju za pesmu Evrovizije uz sav glitz and glamour), a pravi tenkovi su išli ulicama.

Baviti se kvalitetom pesama i značajem ovog takmičenja, a da to nije klasičan guilty pleasure u obilju evro-trasha je besmisleno. Isto koliko i trubiti po celu noć i sav jad i frustraciju života u Srbiji zameniti za trenutak nacionalnog ponosa, koji nam je doneo uspeh nekog sportiste ili pevača, ali ne mogu da ne kažem da mi nije drago zbog te pobede. Ako treba ljudi da polude, onda je ok ako je to zbog pesme koja se inače čula juče sa svakog ugla: u prodavnici gde kupujem hleb, od klinaca iz obližnje gimnazije (jedna grlata navijačka verzija) ili sa svakog TV kanala. Sledeće godine je gej parada u našem gradu.

Za mene lično je jedna od najvećih stvari prošle nedelje to što sam kupila super baletanke u kojima udobno mogu da đuskam dok slušam Feist.

Slede slike koje prikazuju šta sam radila, dok nisam aktivno blogovala:

Pričala o umetnosti.



Pravila večere sa prijateljima. Ali da budem iskrena, ovo nisam pravila ja. Kod mene je gotovo isto ukusno, ali nikada ovako profi servirano .




Išla u prirodu. Supernatural festival. Deca, psi, ljudi koji sede na travi i muzika. Ostala samo da slušam Pionir 10. Malo se razočarala. Ne znam da li je pevač bio nervozan ili možda pijan, ali između pesma je samo psovao. Već su mi ljudi prigovarali da očekujem od muzičara da budu intelektualci. Ne, ne očekujem. Ali očekujem da budu relativno profesionalni. Pogotovu ako nisu više toliki klinci pa da im je trema. Inače bend zvuči solidno, ali to mi je pokvarilo utisak. Mislim da deci na slici nije smetalo čika na bini koji sedi svira gitaru i psuje.



Uživala u odličnom muzičkom izboru dragih ljudi.

Novi omiljeni bend je The National, a to znam pošto im skidam tekstove pesama sa neta, to znači da sam se opasno zagrejala, ne znam da li mi se više sviđa novi album The Boxer (verovatno da pošto ima više klavira) ili prethodni Alligator. O njima više drugi put.

Interpol izdaje novi album Our Love to Admire na moj rođendan. To je znak, što bi oni skloni astrologiji, mogli da kažu. Do tada, ili nekog pristojnog leaka, može se poslušati prvi singl The Heinrich Maneuver.

Večeras je poslednja epizoda ove sezone Gilmore Girls, moguće i poslednja ikada. Osećam se kao kada prijatelji mi kažu da se sele u inostranstvo. Tu su i dalje se volimo, ali to nije to.

Upravo je izabrana Vlada. Odoh da spavam.

serbia the wierd

Vikend - vreme za komtemplaciju i regeneraciju. Nove ideje. Jedna od njih - popkitchen putuje po Srbiji, pronalazi lokale sa čudnim imenima, enterijerom, zanimljivom klopom, slika restorane, piše o hrani, preporučuje i na kraju izlazi jedan super autentičan vodič kako se zabaviti po našoj lepoj Srbijici, a pritom i brk omastiti. Ceh bi moglo da plati Ministarstvo trgovine i turizma.

Primer broj 1: mešavina carstva boga Posejdona i pravoslavne mistike (obrati pažnju na raspeća), plus slike mrtve prirode. Neko je platio da bi mu restoran izgledao ovako.






A šta bi ovo trebalo da predstavlja? Medejinu kosu, my guess.

Mesto se inače zove Nacionalna kuća i tamo smo klopali zlatiborsku lepinju sa kajmakom.

Sledeći put pravac Mala Švedska.

music and lyrics

Za totalnu preporuku - Music and Lyrics (domaći naslov Pesma za tebe), eighties pop (Pop Goes My Heart), helanke, sintisajzeri, naivnost Drew Barrymore i samoironičan humor Hugh Granta, kome je ovo prvi dobar film posle Four Weddings and a Funeral i About a Boy (antologijsko objašnjenje gađenja koje oseća glavni junak kad vidi klinca i njegovu mamu kako zatvorenih očiju pevaju Killing Me Softly. Inače u knjizi klinac počinje da sluša Nirvanu da bi postao cool, u filmu to je Mystical sa Shake Your Ass, kolika je to velika razlika očigledno je, morala sam da pitam mlađeg brata ko to izvodi, jedno je klasik, drugo one hit wonder). Pokušala sam da gledam Nothing Hill, ali se nikad nisam makla od onoga kad Hugh prospe sok po poprsju Julije Roberts … čitava premisa da je ona svetski poznata zvezda koju je moguće sresti na ulicama Londona mi je totalno klimava. Sa druge strane, imali smo Roman Holiday, tu prava princeza hoda španskim trgom, ali Audrey i Julija nisu za poređenje.



Posle duge digresije, vraćam se na temu romantične komedije, koja je zabavna, a ne vređa inteligenciju, likovi su obučeni po poslednjoj modi i stanovi su im gotivni, znači product placement radi, publika se smeje i svi srećni. Što bi i trebalo da bude efekat svake uspešne pop pesme (barem nam tako film kaže). Ne da ćemo to naučiti iz filma, pošto pesme su daleko od antologijskih, ali su pristojne, kao i Grantovo pevanje. U publici je sedelo puno tinejdžera, koji su pljeskali kad se momak i devojka poljube. Za savršenu pop pesmu, preporučujem koncert Ken Stringfellowa danas kasnije u Living Roomu. Nažalost, ja neću prisustvovati, moram da malo odem iz grada, isključim telefon i zaboravim da proveravam mail.
Chrisa i Carlu sam večeras gledala po treći put, prvi put u akustičnoj varjanti. Oni očigledno imaju specijalnu vezu sa ljudima u Beogradu, jer svaki put sviraju po dva bisa, ljudi znaju pesme i veoma toplo reaguju. Devojčica ispred mene govori “jao kako je on sladak”, ne baš ono što bi ja rekla za dobrodržećeg Eckmana, ali može da prođe. Carla ima sjajan glas i pojavu, ali svaki put je potpuno smešno obučena. U nekoliko pesama večaras je svirala sintisajzer sa jednim prstom, dečiju varjantu, onaj kakav su komšije imale i ja htela da posedujem, bez obzira što sam već imala klavir. Ono što mi je smeta na svakom koncertu, a to je da ljudi ne prestaju da pričaju, i večeras se ponavlja, ali Chris E. neće da trpi sranja, opominje ljude da izađu napolje ako su već u fazonu da pričaju. Danas sam po prvi put slušala njihov album, koji se zove Fly High Brave Dreamers. Za Walkabouts i njihove članove bi rekla svašta pre nego da su optimistični, pesme o bolu i gubitku su mi svedoci. Tako dostojanstveno i zvuči njihova izvedba te pesme, koju spontano nastavljaju u Heroes Davida Bowie-a, gde “we could be heroes just for one day”, nema naznake pobede, to je više sarkazam jednog lepog gubitnika. Kada Chris i Carla pevaju There is A Light That Never Goes Out nema sumnje da je ta pesma govori o smrti. Svirali su još neke stvari sa novog albuma, plus Take Me i Jack Candy, što je više nego dovoljno za mene.

zamislite...

Da u životu možete da prisustvujete samo jednom koncertu? “. Ne pada mi na pament. Čak i da je to taj poslednji koncert u mom životu, to neće biti Red Hot Chili Peppers.

sister morphine

Kćerka autrougarske markize i engleskog oficira, originalna muza i grupi devojka, Ofelija i ‘pali anđeo’, žena na čijem telu i duši je utisnuta istorija rock n’rolla, koja uspešno interpretira pesme i Rolling Stonesa,Bob Dylana, Kurta Weila i PJ Harvey, danas baka i uspešna glumica večeras otvara svoju evropsku turneju koncertom u Budimpešti. S'obzirom da ovo pišem, jasno je da nisam tamo.

Za utehu Before the Poison. Forever Faithful.