Wednesday, March 21, 2007

music and lyrics


Za totalnu preporuku - Music and Lyrics (domaći naslov Pesma za tebe), eighties pop (Pop Goes My Heart), helanke, sintisajzeri, naivnost Drew Barrymore i samoironičan humor Hugh Granta, kome je ovo prvi dobar film posle Four Weddings and a Funeral i About a Boy (antologijsko objašnjenje gađenja koje oseća glavni junak kad vidi klinca i njegovu mamu kako zatvorenih očiju pevaju Killing Me Softly. Inače u knjizi klinac počinje da sluša Nirvanu da bi postao cool, u filmu to je Mystical sa Shake Your Ass, kolika je to velika razlika očigledno je, morala sam da pitam mlađeg brata ko to izvodi, jedno je klasik, drugo one hit wonder). Pokušala sam da gledam Nothing Hill, ali se nikad nisam makla od onoga kad Hugh prospe sok po poprsju Julije Roberts … čitava premisa da je ona svetski poznata zvezda koju je moguće sresti na ulicama Londona mi je totalno klimava. Sa druge strane, imali smo Roman Holiday, tu prava princeza hoda španskim trgom, ali Audrey i Julija nisu za poređenje.



Posle duge digresije, vraćam se na temu romantične komedije, koja je zabavna, a ne vređa inteligenciju, likovi su obučeni po poslednjoj modi i stanovi su im gotivni, znači product placement radi, publika se smeje i svi srećni. Što bi i trebalo da bude efekat svake uspešne pop pesme (barem nam tako film kaže). Ne da ćemo to naučiti iz filma, pošto pesme su daleko od antologijskih, ali su pristojne, kao i Grantovo pevanje. U publici je sedelo puno tinejdžera, koji su pljeskali kad se momak i devojka poljube. Za savršenu pop pesmu, preporučujem koncert Ken Stringfellowa danas kasnije u Living Roomu. Nažalost, ja neću prisustvovati, moram da malo odem iz grada, isključim telefon i zaboravim da proveravam mail.
Chrisa i Carlu sam večeras gledala po treći put, prvi put u akustičnoj varjanti. Oni očigledno imaju specijalnu vezu sa ljudima u Beogradu, jer svaki put sviraju po dva bisa, ljudi znaju pesme i veoma toplo reaguju. Devojčica ispred mene govori “jao kako je on sladak”, ne baš ono što bi ja rekla za dobrodržećeg Eckmana, ali može da prođe. Carla ima sjajan glas i pojavu, ali svaki put je potpuno smešno obučena. U nekoliko pesama večaras je svirala sintisajzer sa jednim prstom, dečiju varjantu, onaj kakav su komšije imale i ja htela da posedujem, bez obzira što sam već imala klavir. Ono što mi je smeta na svakom koncertu, a to je da ljudi ne prestaju da pričaju, i večeras se ponavlja, ali Chris E. neće da trpi sranja, opominje ljude da izađu napolje ako su već u fazonu da pričaju.
Danas sam po prvi put slušala njihov album, koji se zove Fly High Brave Dreamers. Za Walkabouts i njihove članove bi rekla svašta pre nego da su optimistični, pesme o bolu i gubitku su mi svedoci. Tako dostojanstveno i zvuči njihova izvedba te pesme, koju spontano nastavljaju u Heroes Davida Bowie-a, gde “we could be heroes just for one day”, nema naznake pobede, to je više sarkazam jednog lepog gubitnika. Kada Chris i Carla pevaju There is A Light That Never Goes Out nema sumnje da je ta pesma govori o smrti. Svirali su još neke stvari sa novog albuma, plus Take Me i Jack Candy, što je više nego dovoljno za mene.

3 comments:

Anonymous said...

Pa, nije te sramota kaz'ti da si imala klavir?!?!? Ua, burzoazijo! Eto zasto su kapitalisti izmislili sintisajzer... I onda je sve otislo u persun.

GT

ocean hillside said...

Hej J, super ti je comment za cert! Was penniless, am sorry now....nadam se da si na planini do sada...kisses

Jelena said...

Ok, tvoju preporuku uzimam za ozbiljno, i definitivno odvlachim coktajuceg Dushana u bioskop. Ili rom com ili Dzafar Panahi koji je dobio 4 od 5 zvezdica u Njujorkeru (siguran znak da je ozbiljno angazovan i ozbiljno dosadan)

LinkWithin

Related Posts with Thumbnails