life in pictures

Koga je stvarno briga za Tomu, Voju i Borisa posle zakasnele prvoaprilske šale od prošle nedelje? Čisto da se zna glasala sam za Koštunicu ispostavilo se, verovatno ste i vi, ako niste to uradili namerno ili prosto dali glas Čedi, onda stvarno možete da likujete u narednom periodu i da mislite da ste bili u pravu.

Još pride ne mogu da podnesem Van Gogh, taj nivo pretencioznosti i kvazi-metafizike, negde kao kod Nevernih beba, ali tamo gde NB ciljaju na pravoslavlje, Đule van gog je new age lider “sve je kolo sve se okreće u krug” i takva sranja, gde i pored solidne inteligencije ne mogu da skapiram o čemu se radi u njihovim pesmama. Ako ima i nešto za skapirati. E pored skupštine i Evrovizije, ove nedelje se nije moglo pobeći od Đuleta. Ali najbolji momenat, čak i pomalo simpatičan je trenutak kada gledaoci glasaju u “Utisku nedelje”, gde je gost bio Tadić i gde je pokušavano da se nađe odgovor na pitanje ako je Jočić cool danas, što nije bio cool pre tri meseca, a podloga je pesma Van Goga gde ide onaj stih “Ovde se ne zna ko je ko, šta je šta” – jeftina simbolika, ali očigledno pogađa.

Inače moja teorija da je Evroviziju namestio Ollie Rehn totalno radi, juče se čovek pojavio, komentarisao novu pro-reformsku vladu (čiju polovinu čine isti oni ultra-nacionalisti od prošle nedelje kojima se malo igralo žmurke), najavu viznih olakšica i onako sa osmehom rekao da sad počinje novo poglavlje za Srbiju, eto vidite šta je bilo u subotu u Helsinkiju. Ja sam tu videla da je kao namignuo, tipa e sad će te lakše da svarite predlog onog drugog Finca.

Poslednji put da mi je Evrovizija značila nešto je onog dana kada se moji roditelji nisu odvajali od tadašnje nezavisne televizije Studio B i gledali ceo dan ono makljanje po centru grada, vodene topove i Vukov govor sa Narodnog pozorišta. Kapirala sam da su oni koji tamo gutaju šmrk i suzavac “naši”, ali me je isto tako zanimalo da li će mi dati uveče da gledam prenos pesme Evrovizije, to je vreme kad nije bilo televizora u svakoj sobi. To veče su Bebi Dol i W-Ice đuskali uz “Brazil” (što je inače super pesma po Evrovizijskim standardima, utire put današnjem kempu i eskapizmu, pogotovu ovih jadnih post-komunističkih zemalja koje ne mogu da naprave gay paradu u svojoj zemlji pa onda to urade na takmičenju za pesmu Evrovizije uz sav glitz and glamour), a pravi tenkovi su išli ulicama.

Baviti se kvalitetom pesama i značajem ovog takmičenja, a da to nije klasičan guilty pleasure u obilju evro-trasha je besmisleno. Isto koliko i trubiti po celu noć i sav jad i frustraciju života u Srbiji zameniti za trenutak nacionalnog ponosa, koji nam je doneo uspeh nekog sportiste ili pevača, ali ne mogu da ne kažem da mi nije drago zbog te pobede. Ako treba ljudi da polude, onda je ok ako je to zbog pesme koja se inače čula juče sa svakog ugla: u prodavnici gde kupujem hleb, od klinaca iz obližnje gimnazije (jedna grlata navijačka verzija) ili sa svakog TV kanala. Sledeće godine je gej parada u našem gradu.

Za mene lično je jedna od najvećih stvari prošle nedelje to što sam kupila super baletanke u kojima udobno mogu da đuskam dok slušam Feist.

Slede slike koje prikazuju šta sam radila, dok nisam aktivno blogovala:

Pričala o umetnosti.



Pravila večere sa prijateljima. Ali da budem iskrena, ovo nisam pravila ja. Kod mene je gotovo isto ukusno, ali nikada ovako profi servirano .




Išla u prirodu. Supernatural festival. Deca, psi, ljudi koji sede na travi i muzika. Ostala samo da slušam Pionir 10. Malo se razočarala. Ne znam da li je pevač bio nervozan ili možda pijan, ali između pesma je samo psovao. Već su mi ljudi prigovarali da očekujem od muzičara da budu intelektualci. Ne, ne očekujem. Ali očekujem da budu relativno profesionalni. Pogotovu ako nisu više toliki klinci pa da im je trema. Inače bend zvuči solidno, ali to mi je pokvarilo utisak. Mislim da deci na slici nije smetalo čika na bini koji sedi svira gitaru i psuje.



Uživala u odličnom muzičkom izboru dragih ljudi.

Novi omiljeni bend je The National, a to znam pošto im skidam tekstove pesama sa neta, to znači da sam se opasno zagrejala, ne znam da li mi se više sviđa novi album The Boxer (verovatno da pošto ima više klavira) ili prethodni Alligator. O njima više drugi put.

Interpol izdaje novi album Our Love to Admire na moj rođendan. To je znak, što bi oni skloni astrologiji, mogli da kažu. Do tada, ili nekog pristojnog leaka, može se poslušati prvi singl The Heinrich Maneuver.

Večeras je poslednja epizoda ove sezone Gilmore Girls, moguće i poslednja ikada. Osećam se kao kada prijatelji mi kažu da se sele u inostranstvo. Tu su i dalje se volimo, ali to nije to.

Upravo je izabrana Vlada. Odoh da spavam.