in the room where you sleep

Gledala sam Half-Nelson pre neki dan. Kakav fenomenalan film, onako jeftin i jednostavan, pomisliš ovo je toliko lako da bi ja mogla da snimim ovakav, ali nikad neću. Možda zato što je teško da nađeš Broken Social Scene da urade muziku za film.

Ne samo da je Ryan Gosling odličan glumac i pravi macan, on ima bend. I ja sam pomislila - Jared Leto u 30 Seconds to Mars ili bend Kianu Reevsa koji ima "dog" u svom nazivu (nije Dog Man Star, to je album od Suede, ali neki pas jeste).


Dead Man's Bones nisu šminkerski emo-hard rock-maroon 5 sranje, to je koncept.
Ryan i njegov najbolji prijatelj Zach Schields su shvatili da ne samo da su im muzički ukusi slični, već da dele pasiju prema jeftinom zombi hororu i pričama o kućama koje su opseli duhovi. Prvo su krenuli da prave mjzikl na temu zombi ljubavne priče, ali kako to niko nije hteo da finansira, snimili su album.

Dead Man's Bones se drže low-fi estetike, ni Ryan ni Zach nisu bog zna kakvi muzičari, navodno su počeli da sviraju kad su odlučili da prave bend. Sve pesme su snimili iz najviše tri pokušaja, a na albumu im pomaže u kreiranju te retro-bizar atmosfere, pored šlagerskog Goslingovog glasa, dečiji hor.



Pitchfork im je dao 7,1. Što je dobro, ako su poslednjem albumu The National dali 8,7, a Interpolu 4,6.

Pomalo Arcade Fire iz "Funeral" faze, pomalo Beckov šmek, seksi bariton Elvis meets Johny Cash glas i horor filmovi B produkcije.






Pop trivia: Ryan je deo poslednje generacije Mickey Mouse cluba, čiji članovi su mega popularni B.Spears, C.Aguilera i J.Timberlake.

Ryanov profil u New York magazinu.

hit nedelje - hauschka

Hauschka je pijanista Volker Bertelmann, čija muzika je dokaz da eksperimentalno ne mora da isključuje melodično. Ko nije bio u Reksu da čuje njegov nastup prošle nedelje ima šta i da žali. Njegov pristup sviranju klavira je nastojanje da iz jednog instrumenta izvuče što je više moguće različitih zvukova, tako da se slušaocu čini da čuje dobro usvirani orkestar. On to postiže tako što u sam klavir postavlja različite predmete, koji daju potpuno neverovatne zvukove.





Pri tome je jako ljubazan i pažljiv prema publici, sa kojom je ostao da razgovara posle koncerta. Prilažem dokaz.

modern family

Posle prve epizode serije "Modern Family" pomislila sam ovo nije za mene, ovo je za onaj narod koji ne zna šta će sa decom, ako im ne radi igraonica i za keve, koje tortu za rođendan naručuju od keteringa. Tri porodice (povezane, ali ja to nisam skapirala u toj epizodi), od toga jednu čini gay par sa usvojenom kineskom bebom, su mi delovale užasno usiljeno, sa svim mogućim stereotipima i humoru koji se bazira na "modernosti" vremena - zaštiti stvari u stanu, kako se beba ne bi povredila, dečijim ajpodima i blekberijima i slično.

Ali posle par epizoda (nisam odustala, zgodno je da gledaš dok nešto jedeš, svaka epizoda traje 20 minuta), humor koji je zasnovan na različitim temperamentima i karakterima junaka je preovladao. U epizodi koju sam gledala danas, se pojavljuje Edward Norton u cameo ulozi, nisam mogla da nađem Youtube klip, ali izdržite do osme epizode ... ima i pevanja.

Nisu Simpsonovi, ali "Modern Family" su na putu da budu najvoljenija američka porodica.
Kalvinisti su ih već osudili, pošto šire gay propagandu. Dovoljna preporuka.




Ed Norton nije jedina zvezda koja se pojavljuje.

wishlist #1: blue valentine

Ako u filmu igraju Ryan Gosling i Michelle Williams, a muziku je pisao Grizzly Bear, to mora da je neki Sundance indie filmić.

Ali ako je film bio prikazan u Kanu, svi hvale način na koji je priča montirana - raspad braka je predstavljen kao rešavanje misterije i malo mu je falilo da dobije ozloglašeni NC-17 rejting zbog, kako Wikipedia kaže "intenzivno emotivne scene seksa", možda imamo "Scenes from a Marriage" za našu generaciju.

U svakom slučaju, ja bih da gledam.

lenghts of love

Ne smatram sebe muzičkim kritičarom, mada postoje solidni razlozi za tvdnju da sam upravo to.
Mešavina faktografije, radoznalosti i trivije, mogućnost pravljenja analogije, (nepotrebna) potreba da kažeš šta misliš uvek i svuda, mislim da je to u pitanju. Tolerancija i razumevanje, kao kod NGO aktiviste – mrzim taj žanr, ali mogu da objasnim zašto je to važan album, makar mi ništa ne značio u životu.

Ali ne umem da objasnim zašto je Intepol moj omiljeni bend. On se jednostavno meni obraća, to je najviše što mogu da kažem na tu temu. Što ne znači da znam o čemu se radi u njihovim pesmama. O komplikovanim ženama? O opijatima? O ženama i opijatima istovremeno?


Zato ne mogu da vam dam prikaz koncerta Interpola u Beču prošlog četvrtka. To je kao da vam dajem prikaz dobrog seksa.

you wear those shoes like a dove

Iako sa dobrim argumentima, kolega Fridom tvrdi da Intepol ne treba da sviraju uživo, da ih je najbolje konzumirati u tami sopstvene sobe, ne slažem se. „She found a lonely sound“ kaže Paul. On ne može da zamisli koliko sam srećna.

Specijal Noći veštica, snimak koncerta.

greenberg

Greenberg je tipičan njujorški film, ali snimljen u Los Angelesu.

Greenberg je moderna verzija Cassavetasovog Minnie and Moskovitz.

Ben Stiller nije duhovit. LA nije sunčan, već je jesen. Stiller pokušava da svuda stigne peške.

James Murphy iz LCD Soundsystem je radio muziku, ali u jednom momentu ćete čuti ovu stvar od Galaxie 500.

ima nade

Deca iz vrtića "Nada Purić". Moj vrtić.

pop cooking#3 – gurmani iz radničke klase

Ko prati ovaj blog (ne znam koliko vas je ostalo) zna da ovo nije moj dnevnik. Tako da dva meseca unazad, svašta se izdešavalo, ali ko zna zna.



Hrana, naravno, me vraća nazad. Kad preporučujem neki sajt, volim da kažem kako sam ja dospela tamo. Moram da se otresem te manične potrebe da stavljam reference svuda. Na zanimljive stvari na netu se prosto ... nailazi.

Setih se. Gledala sam kako Sophie Dahl (nekadašnja manekenka zanosnih oblina) pravi neke poslastice, pa me je zanimalo da vidim da li ima neka video instrukcija za pravljenje španske tortilje. Ko nije probao, to nije lepinja, kako kod nas zovu ono u šta umotaju pljeskavicu. To je neka vrsta omleta sa krompirom, koja se jede hladna, ko slani kolač. Tapas da budem precizna. Zvuči jednostavno, probala da napravim iz bez recepta, oslanjajući se na instikt, još kad sam prvi put bila u Španiji 2002. I nikad mi nije uspelo. Moglo je da se klopa, ali to nije bilo to. Da ne objašnjavam evo recepta ovde.



Ono što mi je privuklo pažnju je da ovo nije kućni video, nego pokušaj malkice ozbiljnije produkcije. U pitanju je web emisija Working Class Foodies, koja se emituje na sajtu Hungry Nation (poznat logo, a?), koji okuplja nekoliko blogera, koji svoje recepte dele u pisanoj i video formi.



Working Class Foodies su brat i sestra sa Floride koji trenutno žive u Njujorku i studiraju na Tish School of Arts, lože se na kuvanje i cilj im je prave zdrave obroke od sastojaka sa lokalne pijace za manje od osam dolara. Obzirom na blizinu Kalenić pijace i želju da obnovim jesenje-zimsku garderobu, mislim da će mi recepti Rebece i Maxa postati svakodnevni ritual.

Evo recepta za doručak. Ko nije probao granolu, nek se smeje što postoji recept za doručak. Granola je neka vrsta cruncha u musliju, ali možete da je napravite sami, da bude zdrava i ne previše slatka. Moja kuma kaže da to stalno pravi, ja nisam, ali planiram ovih dana.



Kuvala sam i ja prethodna dva meseca između ostalog. Evo jednog letnjeg recepta, koji bez problema može da se pravi i u drugim godišnjim dobima. Pasta salata sa pinjolima i fetom.


Počnete tako što naberete sveži bosiljak sa terase (leti naravno). Sad ga kupite u Malom Kaleniću ili u Maksiju, gde ga ponekad ima. Ovo ne može da se fejkuje mora bosiljak u listovima, to je osnova salate.


U činiju sipate maslinovo ulje, izgnječite jedan čen belog lika, nasečen na trake sušeni paradajz i crne masline (one pomalo dimljene, što deluju skvrčeno) i iscepkate bosiljak.


Kad se skuva pasta, pomeša se kad se malkice prohladi. Taman da se testenina lepo obloži maslinovim uljem.


Na kraju salati se dodaju pinjoli (koliko sam čula ima u raznim zdrava hrana prodavnicama, ja uzela na pijaci, a pre toga se posvađala sa džukcem koji tvrdi da se to uvozi i za 100 gr traži 300 dinara) i izmrvljena feta.

E to ja zovem never-ending summer u tanjiru.

ready to start

Arcade Fire su mnogoljudni bend iz Montreala, predvođeni bračnim parom Butler-Chassagne, a standardnu postavu upotpunjuju violina i harmonika.

Opsednuti smrću (debi album Funeral), religijom (orgljuje na albumu Neon Bible), Arcade Fire su ovoga puta inspirisani životom u predgrađu.

Na početku karijere su obradili Talking Heads (This must be the place), pevali zajedno sa Bowiejem (Wake Up), a sada su na muzičko-tematskom terenu Bruce Springsteena.

Sve dalje od čudnjikave kanadske postave, a sve bliže stadionskom roku, utisak je koji se nameće posle nekoliko slušanja.





Do zvaničnog izlaska albuma, moguće je strimovati Suburbs na sajtu NPR.

Čovek formerly known as Freedom se izjasio na svom sajtu.

that's why i hold you dear

Posle Lights, singla ispunjenog tenzijom i gitarom koja zvuči preteći, Interpol se vratio svojoj furioznoj formi u pesmi Barricade, u kojoj bubanj vodi priču, a gitare dovode do (orgazmičkog) završetka.
Neki raskid/raspad je u pitanju (I would not leave you without a kiss), obavezno prisustvo životinja (thieves and snakes need home), kao i uvek u stihovima Paul Banksa zajebane stvari su u pitanju.

Uverite se sami:

Interpol - Barricade

Sve ovo puno obećava – sedmi septembar je datum izlaska četvrtog albuma, koji nema nikakav poseban naslov već se zove po bendu. Onaj super oštri crno-beli/crveno-beli logo sa Helvetica Neue fontom (nemojte da me držite za reč, na netu tako piše) je zamenio crno-sivi logo, koji više podseća na neki metalski bend, nego na ove minimal Njujorčane. Ali zato će srećnici koji naruče disk unapred, dobiti postere koje je radio Shepherd Fairy.

novo logo koji se raspada

Paul by Shepherd Fairey

Spot za numeru Lights je previše izdizajniran, lezbo Japankice, koje ušmrkavaju beli plamen, devojka koju kupaju i oblače u nekakav kožni kombinezon, više podseća na visokobudžetnu art instalaciju, nego na muzički spot. Riba koja na kraju kreće da bljuje belu tečnost, a sve crno oko nje, jel to neka simbolika overdouza, nemam pojma, ali ovakvo pretenciozno sranje (ok, aj sad da pravimo savremenu umetnost, koja je lepa i ne kaže ništa) ubija pesmu, koja je sama po sebi ubica.

Jel treba da kažem da im je sve oprošteno i da brojim dane do 7.septembra?

bookmark 'em #3

Jedan od mojih omiljenih muzičkih blogova Pretty Much Amazing je pokrenuo mp3 tumblr blog Famous Sounding Words sa koga uglavnom možete da preslušavate nove numere, a neke bogme i da i da skidate.


Hor PS22 Chorus sa Staten Islanda će raznežiti i najgore cinike. Deca pevaju standarni horski repertoar, ali su postali YouTube zvezde zahvaljući izvedbama hitova.

Lady GaGa Just Dance



Phoenix Lisztomania



via Autabout

beogradska scena u new york timesu

Rachel Doyle koja je pisala tekst o noćnom životu u Beogradu, nije fascinirana turbo folkom, igranjem na stolu do zore, ona piše o klubovima (KC Grad, 20/44) i bendovima (Petrol, Svi na pod! i Repetitor), koji su aktuelni za barem jedan deo Beograđana.

Ako ovo ne ubedi Njujorčane da krenu u buljucima ka Beogradu, ništa neće.

skeptici protiv optimista

Šta je posledica Interneta na naše saznajne mogućnosti? Da li nove tehnologije predstavljaju kognitivni višak ili nedostatak? Wall Street Journal je pozvao dva relevatna sagovornika da daju svoje viđenje ovog problema.

Nicholas Carr je poznati web skeptik i autor više knjiga, od koji se poslednja zove The Shallows: What Internet is Doing to Our Brains. On tvrdi da ubrzavanje produkcije i primanja informacija na internetu nas ustvari čini glupljim, a ne pametniji. Njegov esej se zove Does Internet Make You Dumber?

What we seem to be sacrificing in all our surfing and searching is our capacity to engage in the quieter, attentive modes of thought that underpin contemplation, reflection and introspection. The Web never encourages us to slow down. It keeps us in a state of perpetual mental locomotion.

It is revealing, and distressing, to compare the cognitive effects of the Internet with those of an earlier information technology, the printed book. Whereas the Internet scatters our attention, the book focuses it. Unlike the screen, the page promotes contemplativeness.

Sa druge strane, Clay Shirky je veliki web 2.0 optimista, koji slavi mogućnost saradnje na internetu koja nam je dala Wikipediju ili open source softver, a njegova poslednja knjiga se zove Cognitive Surplus.

We are living through a similar explosion of publishing capability today, where digital media link over a billion people into the same network. This linking together in turn lets us tap our cognitive surplus, the trillion hours a year of free time the educated population of the planet has to spend doing things they care about. In the 20th century, the bulk of that time was spent watching television, but our cognitive surplus is so enormous that diverting even a tiny fraction of time from consumption to participation can create enormous positive effects.

Moje mišljenje bi bilo negde između, možda bliže Carrovom stavu. Koliko god da se slažemo sa stavom da je Internet jedna forma kolektivne inteligencije, kao i način mnogo lakšeg organizovanja što bi Shirky tvrdio, njegov stav podrazumeva da sama arhitektura interneta podrazumeva mnogo budalaština, koje eto moramo da selektujemo. Srećni što to radimo sami, a ne neko drugi umesto nas. I koliko god da se slažemo sa demokratizacijom, kao vrhunskim principom u društvu, Shirky se ne bavi stvarnim kognitivnim efektom, koji je poprlično mračan. Internet, kao što Carr tvrdi podrazumeva sposobost multitaskinga, što se vrlo lako prenelo na realan život, prvenstveno posao. Ako ne multitaskuješ, to jest žongliraš deset zadataka istovremeno, onda loše radiš. U savremenom svetu to je očekivano da obavljaš nekoliko zadataka istovremeno. Pogledajte oglase za posao, svi navode potrebu za izvršenjem više zadataka u kratkom vremenskom roku, naravno snalaženje pod pritiskom. Bez upita da li ideja da radiš toliko stvari istovremeno ustvari znači da ni jednu ne radiš kako valja.

Čitanje, ne sadržaja na netu nažalost, već strane na papiru na jedan način predstavlja vrhunski čin intimnosti. Mogućnost čoveka da bude barem neko vreme sam sa svojim mislima. U to ime odjavljujem se, čeka me Aleksandar Hemon.

leo & laura

Leo Martin je pevač pesme Odiseja, koju vole naši roditelji. Ne znam ko stoji iza imena Laura 2000, ali znam da su već remiksovali pesmu Bisere Velentalić Nikada više, koja je bila na soundtracku filma Beogradski fantom.



Očigledno je Laurina misija da skrene pažnju na pomalo zaboravljene bisere jugoslovenske pop muzike.

U neku ruku to je misija Milana SevdahBABY-a. Na albumu koji je pre neki dan okačio na net za skidanje, obradio je pesmu Kim Benda Ljubi me brzo, žurim. Ko je ova funk postava nisam uspela da saznam ni u Enciklopediji ex-Yu Roka Petra Janjatovića. Na blogu Jugozvuk okačene su informacije, ne tako iscrpne, ali barem nešto. Na naslovnoj strani je tip go do pojasa, okružen cicama koje su zaogrnute čaršafima. I sve to 1981. godine.
Svetski osmeh, rekao bi Boban Petrović.



Odlične jazz-funk-soul mikseve ex-jugoslovenske muzike možete naći u emisijama koje se zovu Tetkine radosti, a emituju se na internet radiju Nula iz Slovenije. Savršeni za letnje žurke koje se ne završavaju pre svitanja.

bookmark 'em #2

U Beogradu nema hipstera ili ih ima toliko malo (taman da napune KC Grad) da ih niko još nije provalio kao ozbiljnu publiku ili društvenu grupu. Ali to ne znači da hipsterski humor ne prolazi.

I vaše kuče može biti hipster. Možda jeste ograničeno na teritoriju Bruklina, ali je indi simbolika univerzalna.





via Hipster Puppies

Ona je omiljena umetnica Lady GaGe, a lično više preferira Anthonyia Heggartyja. Poneko, ko bi seo prekoputa nje u MoMi bi počeo da plače. Tome je posvećen Tumbrl blog Marina Abramovic Made Me Cry. Na njemu su postavljene slike ljudi koje je Marina "rasplakala", kao i koliko im je dugo trebalo, tj. koliko su dugo sedeli prekoputa nje.

daily pic#4 - pozdrav iz novog pazara

poziv na protest solidarnosti sa ljudima sa turskog broda

predvodnici

pratioci

prvih pet minuta na arapskom

u međuvremenu Muftija poziva građane da glasaju za njega, pod rednim brojem tri

new york misc.

Ulična instalacija u Williamsburgu

V. u svakom muzeju napravi po sto fotografija

Kraj zabave

Pogled sa Brooklyn Bridgea na Lower Manhattan

The King is dead. Long live the King.

Surfin USA

Aftermath

J. kaže da je ovo replika kombija iz serije Lost

Bar u Williamsburgu

Ne znam čemu ovo služi. Al znam da smo u Njujorku.

Mural Shepherda Fairya u SOHOu

Day 10> Coney Island baby

Kad sam pravila plan šta ću sve da posetim u Njujorku, pitala sam najrazličitije ljude šta bi oni želeli da vide, a da to nije očigledna turistička atrakcija. Moj brat je rekao “slikaj se ispred točka na Coney Islandu”.

spisak rekordera u jedenju hot doga

Jeste da je Eros Ramazzoti tu snimao spot, ali meni je vodilja za ovaj izlet, pesma Coney Island Baby Lou Reeda. On i Laury Anderson ce predvoditi ovogodisnju Mermaid paradu, koja se odrzava na CI.



Metroom se putuje sat vremena. Spremno sam ponela knjigu. Stariji čovek pored mene u vozu mi kaže kako na tim sedištima ima mesta samo za dve osobe, njega i mene, iako mogu još barem dve da sednu na te klupe. V. sluša muziku, dok od mene čovek sa stranim akcentom traži da mu na svakoj stanici kažem koja je sledeća. Nosi odelo, sa džemperom i kravatom ispod, a u jednom trenutku mi pokazuje svoje cipele i kaže “zar nisu dobre”. Između dve stanice, komentariše debelu crnjkinju prekoputa, koja je utegla svojih 100 kila u helanke. “She is so fat, it is terrible”, “You should not talk like that. I don’t want to hear it”, kažem ja. Neprijatno mi je i mislim da ako žena prekoputa čuje polomiće nas oboje sa jednom šakom. On izlazi na Brighton Beach stanici, gde su natpisi na radnjama ispisani na ruskom. Poljak ili Rus, mora da je. Slovenska direktnost. Čak i kad si desetinama milja udaljen od mesta na kome je to društveno prihvaćena stvar.

Coney Island je šetalište pored okeana sa zabavnim parkom, u kome su sve sprave užasno matore, a celim mestom se širi miris pržene hrane. Kao novogodišnji vašar pored mora, sa posetiocima najrazličitijih rasa. Sa jedne strane su ljudi koji žive u radničkim predgrađima Njujorka, sa druge hipster, koje je privukao treš ambijent. Hteli ne hteli to sebi da priznamo, mi smo upravo to, za nas je ovo mala antropoloska ekskurzija.