ministry of food

Jamie Oliver se nameračio da pokrene novu društvenu revoluciju tako što će naterati svoje sunarodnike da se manu masne brze hrane i prihvate kuvanja. U večerašnjoj prvoj epizodi novog serijala Minstry of Food, Jamie ide u Rotheram, grad u Yorkshiru gde je zavšio svoj poslednji serijal u kome je pokušao da promeni hranu koja se služi u školama. I pored pomoći Tonyja Blaira i nacionalne kampanje, ovaj projekat nije prošao bez kontraverzi – nije se dovoljno radilo na edukaciji dece, neka od njih su protestvovala, odbijajući da jedu povrće i voće. I istom mestu odakle počinje svoju kuvarsku revoluciju, jedna gospođa je švercovala hamburgere u školu gladnoj deci. Iako je “hamburger mamu” nazvao idiotom, Jamie započinje ovaj serijal tako što će joj se izviniti i potražiti savet od nje.

Naime, Jamie je osmislio projekat “viralnog kuvanja”, on bi objasnio 10 osnovnih recepata grupi od osam ljudi, koji bi dalje to znanje proneli svako po dvoje novih ljudi. Velika Britanije je jedna od najdebljih nacija u Evropi, sa veoma skupom svežom hranom i bez ikakvog gastronmskog pedigrea. Američki problem zahteva američko rešenje. Televiziju, uplakana priznanja i entuzijazam dostojan jedne Oprah Winfrey. Jamie upoznaje svoje učenike, uglavnom samohrane majke na socijalnoj pomoći koje svoju decu hrane čipsom, čokoladom i doner kebabom. One nikada nisu ništa skuvale, ne znaju čak ni gas na šporetu da uključe. Pored toga, jedva plaćaju račune, ideja da će da kupuju tuna stejkove ili sveže povrće je njima bacanje para. „You are living under a bubble“ kaže „hamburger mama“ Jamieu.




Istina, pored toga što ih je naučio da naprave ćufte u paradajz sosu, Jamie nije zadovoljan kako projekat ide. Kako stvari stoje očekuju ga još veći izazovi u sledećim epizodama.
Veseli kuvar iz Eseksa, koji je od „naked chefa“ postao vitez, je jedan od najuspešnijih TV kuvara. Entuzijasta koji ima dobre namere. Sa druge strane, ne može ne spomenuti da ovo kulinarsko popovanje nije baš zabavno za gledanje. I da u svemu ovome, Jamie ima nekakvu korist za sebe – još jedan šou, još jedna knjiga. A poređenje sebe i nekoga ko je hteo da pravi avion, a svi su mu govorili „ma lud si niko neće da leti u toj konzervi“, je preterano ipak.

Naslov se oslanja na ministarstvo hrane koje je stvarno postojalo posle II svetskog rata i čiji cilj je bio da racionalizuje i fer podeli hranu, koje tad nije bilo. Kao što znamo, koliko se država trudila da nešto nametne, toliko će se ljudi truditi da se tome opiru.

rock n'roll glorija

Ako mene pitate, biografije ili memoari su najnepotrebniji žanr u literaturi. Ajde vojskovođe, političari ili neko ima nešto suštinski da kaže a da vam se ne ogadi, ali poznate ličnosti i rock n’roll zvezde – to vam samo upopasti nekakav emotivni odnos koji imate prema tom umetniku. Primer za to je autobiografija Salvador Dalija, koji je valjda očekivao da svi popadamo na pod od slobodnih asocijacija, izazvanih „onda sam ja tako šutnuo mlađu sestru po sred lica“. Uslovno rečeno mračna strana umetnika, njihove loše karakterne osobine, infantilnost, razmaženost i sebičnost, se podrazmevaju i imaju mnogo jači efekat, u nekom simboličkom smislu, ako se posmatraju kao deo paketa, a ne nešto u šta se treba preterano udubljavati. Jednostavnije rečeno, hoću da gledam muzičare na sceni, a ne da pijem kafu sa njima.

Pa zašto sam onda kupila knjigu sećanja Marianne Faitfull? Pogotovu posle lošeg iskustva čitanja autobiografije Peggy Guggenheim, koju je mnogo više zanimalo kako da prošvercuje Pikasa, Braka i Ernsta u Ameriku tokom drugog svetskog rata od nekih tamo logora i progona Jevreja. Marianne Faitfull je jedna od mojih omiljenih pevačica, na 12. mestu na Last.fm-u. Ne mogu da se setim ni kako sam počela da je slušam, mislim znala sam za Jagger aferu, to da se dugo borila protiv heroinske zavisnosti, new wave zvuk albuma Broken English, ali mislim da me je najviše privukla saradnja sa PJ Harvey, Nick Caveom i Damonom Albarnom na albumu Before the Poison. Pa sam onda otkrila neverovatno dobre verzije pesama Kurta Weila pod nazivom 20th Century Blues. Ono što sam saznala o njoj samoj, pored pojavljivanja u filmovima (Intimacy, Marrie Antoanette i Irina Palm) mi je samo potvrđivalo utisak da je ona ustvari druga strana popularne kulture 60-ih, ako je prva strana svirka The Rolling Stonesa na rođendanu Billa Clintona. Neko ko je autentičan, odličnog ukusa da izabere ko sa kim će da sarađuje, pa čak i poročna prošlost u svemu tome ima nekakvo mesto.

Na njenu biografiju pod imenom Faitfull sam naišla u IPSu pre nekoliko godina, ali tad je nisam slušala, a posle mi je bilo baš žao što to nisam kupila. Sad mi je žao što sam Memories, Dreams and Reflections pročitala. Jeste ide brzo, može da se pročita za tri dana i to samo u metrou. Istina ja sam mazohista, ja čitam knjige čak i kad mi se ne sviđaju, tek sam nedavno počela da odustajem od knjiga (čitala sam Portret dame Henry Jamesa kad sam imala 13 godina, iako ništa nisam kapirala, možda tek mi se na 300-oj strani knjiga učinila zanimljivom). Daleko od toga da Marianne nema šta da kaže, u svom životu je upoznala najrazličitije ljude, od beat pesnika, Bob Dylana do Kate Moss (sa kojom ide na žurke kod Dontalle Versace). Izuzetno je načitana, stalno citira pesnike od Ovida do Shellya. I ne nedostaje joj drame u životu nikako – od hapšenja zbog droge sa Rolling Stonesima (za koje kaže da daleko više bila osuđivana od njih), pokušaja samoubistva, overdosea, života u londonskom Sohou kao beskućnik. Ali sa druge strane, i kad oduševljeno priča o svojim prijateljima, ne možete a da ne pomislite i za nju i za mnoge od njih da su i pored lucidnosti, humora, neprilagođenosti i nekonvencionalog odnosa prema stvarima, potpuno nezreli ljudi, koji su ostavili svoju decu (to je i Marianne uradila), uništili živote drugima, pored svojim u stalnoj potrazi za novim iskustvima ili narkomanskim uzbuđenjem. Hoću da kažem da me delo Marianne Faithfull ili Williama Burroughsa (koga spominje u knjizi, kao inspiraciju zašto je prešla na heroin, čak ga i pita da li je bio svestan šta je pisao u svojim knjigama, na šta joj je on rekao „pa Marianne nisi to trebala to tako bukvalno da shvatiš“, a onda nastavio da truća nešto o tome kako svako ima svoj put i mora da ga prati) ne navodi ni na kakve moralizatorske ocene, ali fascinacija slavom, sex, drogom i rock n’rollom, spremnost da se priča o detaljima (u krajnoj liniji ona i od toga živi) mi prosto kvari doživljaj same muzike. Banalizuje stvari. „Prošle godine sam napunila 60 godina i konačno sam odlučila da se manem poroka“, ma ako si dočekala 60. nemoj sad da staješ. I molim te nemoj o tome da pričaš .... ili je to kao rock’n roll verzija magazina o tome „kako žive poznati“.

Ako ništa drugo, Marianne je sama izabrala da priča o svom životu. Ne znam da li je još uvek izašla knjiga Vrati unatrag (početkom septembra sam prošla kroz sve beogradske knjižare sa prijateljicom iz Zagreba u potrazi za njom) o poslednjim godinama Margite Stefanović, klavijaturistikinje Ekatarine Velike, ali već na blogovima se pojavljuju utisci o njoj. Kako stvari stoje tamo, izgleda da knjiga nije o njoj ili o EKV-u, nego o odnosu prema narkomaniji, u kojoj autor pokušava da iskoristi nečiju tragičnu sudbinu u didaktičke svrhe ili da osuđuje njene prijatelje zato što joj nisu dovoljno pomogli. Na ovom blogu pročitajte nekoga ko se ne slaže, a na ovom nekoga ko smatra da je autor uradio pravu stvar.

Čitava stvar je aktuelizovana serijom na RTS-u o Ekatarini Velikoj, čiji je neodvojiv deo posvećen potresnom kraju njenih originalnih članova i smrću Sonje Savić i tabloid komentarima koji su je pratili. Pogotovu se tu pokazala „zla“ anonimnost ljudi koji učestvuju na forumima ili ostavljaju komentare ispod novinskih članaka, osuđujući okolinu, društvo i druge umetnike za licemerje ili nedostatak razumevanja, sa neviđenom samozadovoljnošću ili su puni raznih proverenih informacija. Mene kao nekoga ko voli popularnu kulturu, ko je „konzumira“, bez potreba da se tu nekome pomaže, jer je u to u krajnjoj liniji nemoguće, ne zanima ko je koliko puta bio hapšen zbog droge, šta je radio i čija je to krivica. Moje uživanje je rezultat njihovog rada i talenta, a ne biografije i toga kakav je ko u privatnom životu.

subotom ujutru

information overload

Živimo u visoko medijatizovanom društvu, gde nas informacije čekaju na apsolutno svakom uglu. U Londonu se od toga ne možete odbraniti nikako. Besplatne novine nisu tu da se uzmu sa nekakvog štanda, one vam se uvaljuju, da bi ste odbili morate da stupite u fizički kontakt sa momkom koji ih deli.

Je li vam ikada palo na pamet koliko vesti i medijskih priča isprocesiramo u toku jednog dana? Jedan poznanik mi je rekao da ne može da započne jutro bez 70 novih informacija. Pošto je to bilo prošle godine, ne secam se tachnog broja, možda nije bilo 70, ali preko 50 sigurno. Kad sam malo bolje razmislila, skapirala sam da sam i ja takva, pa ću sada da vam nabrojim sve čega se sećam da sam pročitala ili čula danas.

Rekoh da mi treba više od 45 minuta da stignem do željenog odredišta, znači Guardian i svi njegovi dodaci, sve to može da se pročita. Krećem sa vežbama za memoriju (novine sam bacila u povratku, majke mi ne prepisujem), ne računamo mail, blogove i Facebook.

1. Pokrenuta je procedura zakona koja će omogućiti članovima kraljevske porodice da se žene-udaju za katolike, ili pripadnike druge vere, takođe bez obzira na pol budućeg deteta prestolonaslednika Vilijama ono je budući vladar.

2. Pištolj kojim je ubijen Franc Ferdinad će biti po prvi put izložen u Engleskoj u Imperial War Museumu. Prvi svetski rat je započeo „Serbian nationalist“, an 18-year old Bosnian Serb. E ljudi aman oladite...

3. Film o terotističkoj grupi Baader Mainhof je nemački kandidat za Oskara

4. neki tekst o opadanju evropske levice uoči izbora u Austriji

5. poziv McCaina Obami da otkažu debatu zbog finansijske krize, što je Obama iskoristio da kaže kako budući predsednik mora da se bavi multitaskingom

6. Sarah Palin je na sastanku sa Hamidom Karzaijem, predsednikom Afganistana, nosila minđuše u obliku Aljaske, države u kojoj je guverner. Za Engleze, Obama je već pobedio, njegovu ženu porede sa Jackie O. dok za jadnu Saru kažu da je preuzela modne savete od Britney Spears.

7. Sarah Palin je prisustvovala verskoj službi koja je bila protiv veštičarenja

8. I Timothy Garton Ash jaše na talasu optimizma, uprkos velikoj finansijskoj krizi, on misli da je kranje vreme da se povrati ugled Amerike posle novembarskih izbora

9. tekst o tome kako je Sarah Brown, žena trenutnog premijera, mnogo pristojnije stvorenje od „money grabbing“ Cherrie Blair.

10. biskup od Kanterberija je rekao da je Marx ipak bio pomalo u pravu, komentarišući krizu na svetskim tržištima.

Dalje su tračevi iz besplatnog London Papera, umesto servisnih informacija, ova novina, kao i konkurentski London Lite, samo prate javne ličnosti, čak ne i njih nego gomilu nekakvih britanskih anonimusa, decu poznatih roditelja i slično....

11. Britney takođe pati zbog fin.krize, stavila je kuću na prodaju.
12. Demmie Moore se ugojila.
13. Gde su bila deca poznatih roditelja, Kimberley Stewart, to je valjda Rodova kćerka je pila celo veče sa onim glumcem glavnim iz Entourage-a, on se pokupio, a da nije ponudio da plati račun, ona je ostala sa dugom od 1.500 funti. Nije imala novčanik pri sebi. Life imitates art ili šta već
14. Lindsey Lohan je priznala da je postala lezbejka.
15. ko se kako obukao sinoć i gde možete kupiti isti takav a jeftin autfit....

Na faksu sam završila Convergence Culture Henry Jenkinsa, koji je autoritet za fan kulturu i počela Cybersociety 2.0, koji je malo prevaziđen jer je izašla knjiga 1998. ona ustvari predviđa nastanak socijalnih mreža, ovo 2.0 su stavili valjda da bi ljudi mislili da se knjiga bavi skorašnjim fenomenima, što nije istina ....
U biblioteku je zalutalo neko dete, koje je lutalo između polica, iako bi po godinama trebalo da priča konkretne reči, zabavljalo me je dečijom verzijom nekakvog Sigur Ros jezika. Da me je neko video da je slikam, zavšila bi u policiji sa dosijeom za pedofile, da ne pričam da bi me naglavačke izbacili iz zemlje.



Ispade da sam se jedva setila 15. ko bi rekao mislila sam da ću sigurno dogurati do 50, ako računamo Blic i B92, ajde nek to bude još 10.

O ovome je bilo reči u novinama i uhvatila sam dok sam večerala, dokumentarac nazvan The Virgin Daughters. To je pojava negde u unutrašnjosti Amerike, Kolorado ili tako neka država, gde kćerke „zaveštaju“ svoju nevinost svojim očevima, koji je „čuvaju“ do momenta kada izaberu budućeg muža za svoje princeze. Glavni događaj ovog bizzare festa je Father-Daughter Purity Ball, gde kćerke i očevi govore pred svima koliko vole jedni druge. Podseća na Louis Therouxa, ali fali njegov humor i saosećanje sa kakvim god freakovima da priča. Možda i bolje, pošto ovo uopšte nije smešno...

devojka iz grada

Sonja Savić je preminula sama u jednoj ulici na Vračaru. Slučajno u onoj u kojoj sam provela detinjstvo. Ne verujem u mit o “zlatnim osamdesetim“, iako je to verovatno najznačajnija dekada u ovdašnjoj popularnoj kulturi i ako je ona imala svoju ikonu to je sigurno Sonja Savić. Ono posle, šta god da je u pitanju, nesnalaženje, odbačenost, usamljenost, nerazumevanje je bilo i tužno i odbojno nažalost. Da li je bila toliko iskrena, toliko neprilagođena, željna da kaže ono što je zamislila, a da je nije nalazila plodno tle za to, njeno pojavljivanje u poslednjih deset godina je izazivalo ili nelagodu ili razne komentare. Poslednje što sam gledala je uloga u Rodama, žena živi na kraju sela, brani puškom ono što je njeno, da bi na kraju sve izgubila od grubijana i zlikovaca. Sa ove tačke potresno.

Ja bi da je se sećam kao „it“ devojke novog talasa u spotu njenog zemljaka.

Sa dve mačke na zapadu

Acton Town je na zapadu Londona, recimo na pola puta od mesta na kome sam živela prošle godine do Heathrowa. Treća zona. Eto ode moj noćni život…Čuj noćni život, a ko će tezu da piše. Pola sata metroom do faksa, za dva dana ću da pročitam Dežulovićevog Christkinda. Sa kućom su došle i dve mace, sa kojima živim u kohabitaciji, ne diraju one mene, ne diram ni ja njih. A da ne pričam kako ih uopšte ne razlikujem. Jedna spava na stepeništu ispod moje sobe. Ceo kraj je skroz halal, kao što i slike demonstriraju.

from here to ....

hockey mom

Kolokvijalni jezik u Americi ima neviđenu potrebu za pravljenjem svakakvih konstrukcija koje bi objasnile svakodnevne fenomene. Tako i u ozbiljnim novinama za domaćicu, ženu posvećenu deci, koja kuva ručkove, vozi mini-vanom decu na sportske treninge, može se pročitati da je ona „typical soccer mom“. Kandidat za podpredsednika Republikanske stranke u Americi, Sarah Palin je nazvana tipičnom „hockey mom“, pošto valjda na Aljasci je teško igrati fudbal.
Nije bilo žene o kojoj se više pisalo prethodne nedelje u osvit republikanske konvencije, njene i McCainove zvanične kandidature, vesti o iznenadnoj trudnoći njene maloletne kćerke, slike iz perioda kad je bila navijačica u srednjoj školi, nadimku Sarah Baracuda sa koledža, stavovi o nezavisnosti Aljaske i eksploataciji nafte.

U zavisnosti koje su novine u pitanju, ja sam pratila uglavnom NY Times, ocene variraju – od toga da je njega kandidatura nepromišljena od strane Republikanske stranke, da je izabrana samo zato što je žena, uprkos drugačijim preferencama samog McCaina, da će njena mladost i energija nadomestiti McCainovih 72 godine, ali da ona ima još manje iskustva od Obame. Do prošle godine, nikad nije putovala van Amerike, a i tada je samo posetila američke trupe u Iraku i Kuvajtu. U britanskom Economistu, jetko primećuju da je ona „žena niotkuda“.

Znači, Sarah Palin je ono što mi Evropljani zamišljamo kao tipičnu Amerikanku – slabo stoji sa geografijom (to će da uči u hodu), bolje pristaje na rodeu ili roštilju sa gomilom dece nego u muzeju na primer, veruje u ispravnost nošenja oružja, moli se bogu za još više novca i ne veruje u slobodan izbor žene po pitanju sopstvenog tela. I to je ono što nju preporučuje za kandidaturu – njen stav o pitanju abortusa. Najmoćnija nacija na svetu koja odlučuje od Kosova, Južne Osetije pa sve do Pakistana, će izabrati svog predsednika na osnovu koliko je zatucan. Porazno, ali potpuno očekivano.

Glavna preporuka za Sarah Palin je što je opasna konzervativka, ne veruje u obrazovanje o seksu, već samo u apstinenciju – porodica i deca su u Americi su legitimni deo kampanje, sad kada je otkriveno da će postati baba sa 44 godine, jer je njena maloletna kćerka trudna, poziva se na pravo o privatnosti i moli štampu da poštedi njenu porodicu.

O tome šta menja izbor „crnje“ ili „cice“ na novembarskim izborima, Kosovu, bogomdanoj naciji i ostalom, vodi se jako zanimljiva diskusija ovde.

U medjuvremenu, Oprah, koja je vech javno iskazala svoju podrsku Obami, je odbila da intervjuishe Saru.

wikinomics

Wikinomics - Winning With The Enterprise 2.0

From: mqaissaunee, 1 year ago

Wikinomics - Winning With The Enterprise 2.0

View SlideShare presentation or Upload your own. (tags: enterprise2.0 web2.0)

Don Tapscott's June 20th presentation from the Enterprise 2.0 conference.



SlideShare Link

Koliko god me odbijale knjige koje pokušavaju da objašnjavaju savremene trendove u biznisu, pri tom obećavajući kako ako samo ovo pročitaš, ne da ćeš skapirati o čemu se radi, nego čak i neke pare zaraditi, Wikinomics sam odlučila da pročitam, pošto knjiga sa podnaslovom How Mass Collaboration Changes Everything pretenduje da objasni i uspon društvenih medija i kako princip po kom oni funkcionišu može da doprinese širim promenama, svesna da će samo olako preći preko suštinskih pitanja. To jest pitanja koja mene zanimaju, a to bi prvenstveno bilo pitanje šta učešće donosi samim korisnicima raznih web 2.0 platformi.


Ali ajde od početka da krenem. Autori (Don Tapscott i Anthony Williams) koriste platforme kao što su Wikipedia, del.ic.ous ili Facebook da objasne, kako ekonomija koja bi bila zasnovana na principima na kojima ove aplikacije funkcionišu (a to su otvorenost, saradnja sa drugima, slobodna razmena i globalna orjentisanost) uvodi novi način proizvodnje, koji će potpuno da zaseni organizaciju poslovanja multinacionalnih korporacija, zbog decentralizacije i procesa inovacije i istraživanja, odlučivanja i same proizvodnje, koje sve omogućavaju nove internet tehnologije.


Kada govori o klasičnim firmama kao što su Boing, IBM ili P&G, tj. kompanijama koje prodaju nekakav proizvod u fizičkom obliku i inovacijama kojima su one poboljšale svoje funkcionisanje – recimo saradnja IBM i Linux zajednice koja je dovela do Apache servera, stavljanje dosadašnjeg istraživanja na mrežu u slučaju Procter and Gamble-a koje je licenci patenata koje u firmi niko nije koristio i dodatne dobiti ili konstrukcije novog aviona Dreamliner 787 u kome su firme podizvođači same učestvovale u dizajnu i testiranju delova, kao i njihovoj proizvodnji jer je Boing shvatio da je to isplativije nego da oni sami sve smisle, jasno je da ovi principi imaju svoju svrhu. A ona je u svim ovim slučajevima, pored inovacije veći profit.


Ali kada slavi društvene mreže, mash-up tehnologije i kulturu učešća (participation culture) koja je zaslužna za Wikipediju ili YouTube, Tapscott i Williams pomalo gube fokus, tj. ne ulaze u istraživanje motiva ljudi da se nakače na net i svojim trudom doprinose njegovom sadašnjem izgledu. Jasno je da pisanje blogova, kačenje slika, video snimaka, pravljenje remiksa ima svrhu za svakog pojedinca, od ubijanja dosade, komuniciranja sa drugima koji slično razmišljaju i nekakvog samoispunjenja, ali kakve su konsekvence za kulturu uopšte takvih praksi i koji su motivi pojedinca da to radi, sa malom ili nikakvom nadoknadom, (ne)svesno jačajući te platforme koje sem bazičnog softwera na tržište ustvari iznose te milione korisnika. Tako Flickr bude prodat Yahoou, a YouTube Googleu za više od milijardu dolara, a vi koji ste svojim učešćem pomogli da oni toliko narastu, ne dobijete ništa.


Malo na talasu tih knjiga koje na zabavan način objašnjavaju ekonomiju, (naslov pozajmljen od knjige Stevena Levita Otkačena ekonomija iliti Freakonomics), autori će na tipično američki način, bombastično najavljivati tektonske promene koje tek treba da se dese u biznisu, sa prikrivenim upozorenjem „ako ne usvojite nov način razmišljanja potonućete“, slično onim motivational speakerima sa raznih konferencija. Koji su po svoj prilici neviđeno iritantni. Ali im treba priznati argumentaciju u prilog slobodnog softwera, pozicije po pitanju autorskih prava, saradnje preko interneta i njenih rezultata.

Moje razmišljanje na spomenute teme, doduše u skroz light varjanti možete pročitati ovde.