surf's up!

indy pop + americana + electro = jane and zoe@brod

Rano jutro i ja se budim, zgutam OJ, uzmem skejt i odem do Venice Beacha da se provozam, onda podmažem dasku, pa na talase, preskočim dve bele i sve vreme pevušim..

We've been on the run
Driving in the sun
Looking out for #1
California here we come..

phantom planet, rogue wave, the thrills, deportees, blink 182, modest mouse, rooney, the beach boys, nada surf, bambi molesters, last shadow puppets, friendly fires, passion pit, florence and the machine, joni mitchell

Vidimo se u petak 12. juna u pabu Brod u Despota Stefana/29. novembra od 8 do 2 ujutru.

Šta sam naučila o tenisu?

Ko se potrudi videce Djokovica kako trenira iza mreze

Priznajem, slabo ja poznajem sport. Pošto pamtim svakava imena, pošto mi je mozak naštelovan na triviju, znam imena raznih sportista, klubove i trenere, ali ne zato što pratim, jer samo mi još jedna stvar za praćenje fali, nego slušam muškarce kako pričaju, pa se to zalepi. To ponekad može biti korisno kasnije. Sa muškarcima naravno. Ali kad sam bila klinka gledajuću Moniku Seleš htela sam da postanem teniserka. Trenirala godinu-dve i to je to. Naravno da sam danas ponosna na naše tenisere, ali prosto nemam živaca za meč u televizijskom prenosu.

Sa druge strane, ja obožavam medije. Pa tako šansa da radim u press centru ATP turnira je ustvari super prilika. Em što sam pogledala dva meča – uživo je sjajno, verujte mi vi kolege laici. Em što sam se družila sa novinarima. Jedan od njih je Vincent Cognet iz francuskog L’Equipa. Francuz koji priča engleski, sluša The Who i raspituje se za beogradske kafane. Ja ne pričam francuski, ali pokušala sam da pročitam ovaj članak koristeću znanje drugih romanskih jezika i čini mi se da je Vincent napravio zanimljivu priču. Sa jedne strane pratio turnir, sa druge zanimao ga je Beograd, srpski mentalitet, reakcije ljudi na turnir.Evo teksta, pod nazivom Bienvenue au Djokovic Open ovde.

you're good but you're a not a jedi yet

Kako se mogu nazvati blogerom, kad pišem jednom u mesec dana?

Stani odmah. Imam dobre vesti. Postala sam master. Magistrirala sam sa temom „Economic Value of User-Generated Content: An investigation into productive practices of users MOG website“, pre dve nedelje na mome home univerzitetu – Universita degli Studi di Firenze. Koga zanima teza malo šire i neki od mojih zaključaka, evo malo na mom engleskom blogu.

Firenca je ista kao i prošle godine, prepuna turista, kao da krize nema. Oni i dalje zuje po gradu, idu po crkvama i galerijama, piju vino u baštama, jedu super klopu u restoranima i imitiraju Italijane kad uveče izađu na aperitivo. Italijani su u bili u šoku zbog stravičnog zemljotresa koji je zadesio pokrajnu Abruzzo.

Čak je glupi klovn ispred Galerije Ufizzi isti kao pre, ako prođem tuda, uhvati zadnje točkove bicikla da ne mogu da okrećem pedale na zadovoljstvo publike koja sedi na stepenicama.



Dok ne počnem da se bavim ozbiljnim stvarima u životu, I am partying like it is 1999.
Bila sam na Handsome Furs, sinoć na Gilesu P. (oduševljenje kad je pustio Seu Jorgea, pesmu „Carolina“), večeras Indi go, a sutra Supernatural.

Šta je moj tata radio za vreme rata?

U prošlonedeljnom broju Vremena, pročitala sam jedan tekst koji me opseda već danima. U pitanju je pozorišna kritika, a predstavu nisam gledala. Ivan Medenica piše o predstavi Bli Jelene Mijović, koja se igra u Atelju 212. Predstavi u kojoj su jedni likovi ovde, a drugi tamo, a niko srećan, on zamera svašta, a posebnu pažnju posvećuje motivu, kako on to zove „vize koje nema“, „univerzalnom tragičkom mehanizmu“, čija pojava i delovanje su jasni sami po sebi.
Između ostalih stvari, Medenica smatra da čekanje „vize-koje-nema“ ne može biti dovoljan simbol života u Srbiji. To treba problematizovati dalje. Do sada se uglavnom slažemo. U tome on koristi slavenkadrakulićevski argument: ako mladi hoće da saznaju zašto nema vize, treba da se suoče sa prošlošću. Ali mi smo tad bili deca... Za Medenicu to je „budalasto-konformistički odgovor“. Pravo pitanje je „Šta si radio za vreme rata tata?“.

Neko ko se bavi teatrom valjda treba da zna, da ta vrsta samoljubive moralizatorske retorike deluje groteskno na sceni, a u životu potpuno neumesno. Ili neukusno. Ili nepristojno.

Zato ja nikad neću pitati mog tatu šta je radio za vreme rata, jer znam šta jedan tata na to može da odgovori. Gledao sam kako da sačuvam svoje dostojanstvo, da preživim i da održim porodicu na okupu u jednom smutljivom vremenu. Gledao sam Dnevnikov dodatak, sa Miodragom Popovim (za koga se na suđenju Petru Lukoviću, ispostavilo da nikada nije bio tamo, al eto dete od 11 godina ga se seća) i utroba mi se prevrtala. Gledao sam zemlju u kojoj sam rođen kako nestaje u krvi, a divljaci kako se šepure gradom, sa zataknutim pištoljem za pojas i ukradenim automobilima. Gledao sam kolege, prijatelje, profesore, kako postaju sve više nacionalisti, a sve manje ljudi.

I nisam bio sam u tome.

Da li bi nešto promenilo da je moj tata postao žena u crnom? Da je otišao na sesiju Beogradskog kruga? Da je pisao pozorišnu kritiku za Politiku? Ne znam. U našoj kući devedesetih nije bilo te novine.

Šta današnja budalasto-komformistička omladina treba da izdrži da bi izveli suočavanje sa kojim ni oni koji nose odgovornost nisu uspeli (hteli) da se iskobeljaju? U sklopu tog (specijalnog) vaspitanja, pored sankcija pod kojima i danas žive isti ti mladi su bili posipani milosrdnim prahom iz vazduha pre 10 godina, ali ni to ih nije opametilo. Zato ih sve treba strpati u isti tor, ma koliko da se razlikuju po mnogim stvarima, pa i po poznavanju nedavne prošlosti i stavu (stidu) prema njoj i preventivno ih politi govnima.

Dosta više tih generalizacija. Ako S.Drakulić ne zna kakav je današnji Beograd i mladi Srbi u njemu, onda bi to pozorišni kritičar morao za zna – deca tajkuna, ratnih huškača, kriminalaca, bivših/sadašnjih SPS-ovaca i zločinaca ne postavljaju sebi nikakva pitanja. Ne čuju sopstvenu svest od Cece koja trešti u klubu ili hausa koji testira amortizere novog Audija A8, poklona od tate. U kafiću u Strahinjića Bana se ne čita Vreme, već Story ili Glorija. Neki od njih imaju višegodišnje vize za studiranje u inostranstvu, sa koga će se vratiti da postanu menadžeri, konsultanti, brokeri, savetnici potpredsednika Vlade i onda će nam konačno objasniti kako je u toj Evropi i uvesti nas tamo. Bez viza.

muzički intermezzo

Dok ja završavam tezu, odlučila sam da podelim sa vama svoju poslednju muzičku fascinaciju. Florence Welch iz Londona, iliti Florence and the Machine, koju je BBC proglasio nadom za 2009. Zaboravite freak folk ovo je prava stvar - pank i folk ukombinovani sa lucidnim tekstovima i upečatljivim glasom. Iz nekog razloga mene Flo podseća na PJ Harvey, iako je Polly bluzerka u duši, a Florence je veseli hipik. Al nisam kod psihijatra da objašnjavam asocijacije. Florence nije izdala album (očekuje se u julu ove godine), skupila sam na jedno mesto par pesma koje cirkulišu po MP3 blogovima.

moj skrpljeni EP:
Florence and the Machine - My Dog Days Are Over
Florence and the Machine - Kiss With a Fist
Florence and the Machine - Hospital Beds (Cold War Kids cover)
Florence and the Machine - Postcards from Italy (Beirut cover)
Florence and the Machine - You got the Love (Candi Staton cover)

I javite mi dal ovo radi. Moj prvi upliv u gusarske vode.

Beppe Severgnini@Belgrado

Beppe Severgnini je poznati italijanski novinar, kolumnista dnevnika Corriere della Sera, dugogodišnji dopisnik britanskog The Economista i autorom nekoliko knjiga koje bez obzira da li se bave snalaženjem Italijana u zapadnom svetu ili objašnjavaju Italiju strancima objedinjuje jedna tema – istraživanje italijanskog identiteta. U sklopu mini istočno-evropske turneje, na kojoj je već obišao Sofiju i Bukurešt, Severgnini je posetio Beograd, popričao sa studentima, profesorima, Italijanima koji rade u Beogradu u Italijanskom kulturnom centru, a dan kasnije održao predavanje na Filološkom fakultetu.

I pored toga što je živeo u Londonu i Vašingtonu, u vreme pada komunizma bio dopisnik iz istočne Evrope (seća se intervjua koji je radio sa Vukom Draškovićem 1991. u hotelu Moskva), Severgnini se najviše bavio svojom domovinom, karakterom svojih sunarodnika, vrhunskim dostignućima koje je ova zemlja ponudila svetu, ali i problemima mentaliteta, koji doprinosieonome što je najveća boljka ove zemlje: korupcija, nepotizam i birokratija. Otpor organizaciji i uvođenju reda, nepoverenje u svaki pokušaj reformacije društva, preveliki uticaj crkve na društvo, a od skora i nalet imigranata su samo neki od problema koji potresaju Italiju. Ali da se Severgnini bavi isključivo opravdanjima, ma koliko duhovit bio, a to sigurno jeste, ljudi bi prestali da čitaju posle prve knjige.

“Your Italy and our Italia are not the same thing” napisao je Beppe Severgninin u engleskom izdanju svoje popularne knjige La Bella Figura: insajderski vodič kroz italijanski um (La Testa Degli Italiani u originalu), isprovociran načinom na koji se o njegovoj domovini piše van nje. I pored miliona turista i italo-entuzijasta koji se svake godine sliju put čizme na Apeninskom polustrvu, ono što danas možete pročitati o la bella paese, Severgnini klasifikuje u dve grupe: ljubavna pisma i dnevničke zabeleške prepune razočarenja, u zavisnosti ko ih ispisuje. Priče od superiornosti italijanske kuhinje i vina, vađnosti porodice i mame sa velikim M dolaze od Amerikanki u četrdesetim, dok izvestaji o korupciji, pronevernim evropskim fondovima i neozbiljnosti političke elite se uglavnom mogu naći u engleskim medijima, čiji autori su sredovečni muskarci, kojima Severgnini priznaje da imaju interesovanje, ali im fali pasija za subjekt o kome pišu. A Italija je nesto sasvim treće – lavirint reći će Severgnini i sa uzbudjenjem krenuti da ga istražuje u knjizi koja je oblikovana kao desetodnevno putovanje, tokom koga će te saznati kako se Italijani ponašaju na aerodromu, plaži, autoputu, gradskom trgu, u restoranu, hotelu, banci ili kod kuće. U tome se vodi mišlju Luigi Barzinija koji kaže “U ovom trenutku biti iskren prema sebi je najveći oblik patriotizma”

moja potpisana kopija knjige La Bella Figura

Od 1998. na sajtu Corriere della Sera, Severgnini piše blog i vodi forum pod nazivom Italians, koji okuplja i Italijane rasute po svetu, koji i imaju dugu tradiciju emigriranja u potrazi za hlebom, ali od nedavno i strance koji u sve većem broju stižu u Italiju, a ovaj forum predstavlja platformu za različite diskusije koje proizlaze iz novonastale situacije.
Istovremeno to je naziv njegove poslednje knjige Italians: Il giro del Mondo in 80 pizze (Italijani: put oko sveta sa 80 pica), koja predstavlja putopis o obilasku sveta tokom koga u bilo kom gradu bi Severgninija sačekali Italijani i pozvali sa njima na picu. U predgovoru knjige Severgnini citira Tomasa Friedmana i njegovu misao o tome kako je globalizacija učinila svet ravnim (The World is Flat), što su Italijani oduvek znali, pa na tu ravnu površinu stavili picu. Beogradsko okupljanje je bilo upriličeno u restoranu Dejana Stankovića, što je naišlo na veliko odobravanje gosta, koji je dugogodišnji navijač Intera, o čemu je i napisao čak tri knjige (Interismi, Altri Interismi, Tripli interismi).

“Italija nije nacija, već iskušenje” (Italia non e una nazione, e una tentazione), jer ona izaziva asocijacije na lepe stvari u životu – muziku, hranu, operu, umetnost, na predavanju na Filološkom fakultetu reći će studentima da se engleski koristi, ali se italijanski voli. Nekoliko stvari važnih za razumevanje italijanskog karaktera počinju na I: ako je verovati Severgniniju Italijani su previše inteligentni za sopstveno dobro, njihov mozak ne prestaje da radi nikad. Na primer, na crveno na semaforu svaki normalan građanin će se zaustaviti (ovde on misli na severnjake u strahu od zakona), dok će Italijan početi da razmišlja o vrsti crvenog koja mu se prikazali i ući će u diskusiju sa njim – to nije stvarno STOP, to je relaciono STOP i ti u tom trenutku treba da odlučiš koliko je ono za tebe obavezujuće. Ili ideologija: političari u Italiji nazivaju jedni druge fašistima i komunistima (zvuči poznato, zar ne); današnja goruća tema imigracije je posledica politike “dobrog srca” levice i “čvrste ruke” desnice, gde ni jedna ni druga strana nije doprinela rešavanju problema. Italijani improvizuju, pred sastanak u Evropskoj komisiji italijanski Ministar će se pripremati u vozilu na putu od aerodroma, čak iako je sastanak najavljen nedeljama unapred, a tema od izuzetne važnosti. Ali prednost Italije je “spremnost da svaku krizu pretvori u slavlje”, zaključuje Severgnini.

Pisanje o nekom kolektivitetu je predstavljalo klizav teren, zbog tendencije autora da pretera dal’ u slavnjenju, dal’ u kritici, a da sve mora da bude generalizovano, jer inače ni nema svrhu, ako se prizna prevelika individualna različitost. Čini se da Severgnini se u tome uspešno snalazi. Poseta Beogradu bi mogla da posluži da neko prevede neku od njegovih knjiga na srpski, a do tada evo snimka u kome Beppe drži predavanje u Londonu.

one man's freedom fighter....

Terorizam radikalno-levičarskih grupa je tema kojom se direktno (Baader-Meinhof Complex) i indirektno (Il Divo) bave dva veoma interesantna filma sa ovogodišnjeg FESTa.

Ovogodišnji nemački kandidat za Oskara, Der Baader Meinhof Komplex prati osnivače ekstremno levičarske grupe od perioda studentskih protesta krajem šezdesetih u zapadnom Berlinu, preko formiranja RAF-a, terorističkih akcija koje su izveli, hapšenja članova, suđenja i samoubistava u zatvoru. U produkciji Bernda Eichingera (koji je takođe producent filma Die Untergang) ovo je najskuplji nemački film ikada, zbog lokacija na kojima je snimljen (Nemačka, Italija, Maroko) i velikog broja statista u scenama demonstracija. Reditelj Uli Edel se koristi dokumentarističkim pristupom, film prati hronološki događaje koji su obeležili najturbulentniji period posleratne Nemačke, TV prilozi iz tog vremena su umetnuti u film da bi mu dali.na verodostojnosti. Najkritikovaniji deo filma se odnosi na prikazane scene nasilja, ali to je i bio suštinski deo rediteljskog postupka – Edelov film je izabran od strane nemačkih obrazovnih institucija kao veran istorijski dokument, jer odbija da učestvuje u glamorizaciji grupe, čiji ideali u početku izazivaju simpatije, ali koja je u svojoj suštini je bila teroristička i ostavila trag od preko 30 ubijenih žrtava. Sam subjekat je naravno prepun kontraverza. I tokom delovanja grupe, a pogotovu posle tragičnog kraja njenih osnivača, RAF ili popularno nazvana grupa Baader Meinhof je bila predmet simpatija levo nastrojene omladine u njihovoj domovini, a i širom sveta, mitologizacije i teorije zavere (sam film nagoveštava da su se članovi grupe pribojavali da će biti ubijeni u zatvoru, ali pošto se završava snimcima otkrića tela u ćelijama, time stavlja tačku na sumnje da u samoubistva, barem što se viđenja autora filma tiče). Nekoliko filmova, ali i pesama pop bendova je posvećeno članovima ove grupe (First We Take Manhattan Leonarda Cohena između ostalih).

Bojazan dece žrtava se sastojao u tome da ako Baadera, Enslinovu i Urlike Meinhof budu igrali popularni nemački glumci, svi odreda zgodni, a nasilje prikazano kao u filmu Boni i Klajd, publika neće moći da odoli identifikaciji sa harizmatičnim teroristima. I tu su delimično bili u pravu, uzimajući u obzir posvećenost ciljevima otpora američkom imperijalizmu, scenama stvarnih događaja iz Vijetnama, apatijom generacije roditelja (istih onih koje optužuju da su dozvolili Hitleru da napravi holokaust, a da nisu postavili pitanje kako je to moguće), malograđanštinom uljuljkanom plodovima posleratnog nemačkog privrednog rasta. Ali film ne propušta šansu da pokaže kako prelaskom sa protesta na akciju, sami učesnici su izgubili ljudskost, time što postaju ubice, oni sami sebe lišavaju mogućnosti saosećanja. Moritz Blaibtreu prikazuje Baadera, više kao trigger happy sociopatu ili James Dean-wanna be neprilagođenog đilkoša, nego kao ideološki osvešćenog borca za pravdu. On vozi brza kradena kola, voli da puca nasumično po autoputu, dok sluša američki rockn’roll, u jednom momentu Gudrun Enslin spominje da ima kćerku negde, ali ništa u filmu nam nije pruženo da bi shvatili njegove motive. Tokom štrajka glađu u jednom od zatvora, Baadera je posetio Jean Paul Sartre (to nije deo filma) i ovo je o njemu kasnije zapisao:

I think that he also hoped that I had come to defend him and his comrades based on the actions they'd taken. He saw that I wasn’t in agreement with them. I came as a man of the Left in sympathy with any Left-wing group in danger; this is an attitude that I think should be generalized. I came so that he could give me his point of view on the struggle they'd conducted. Which he did, by the way. And I hadn’t come to say I was in agreement with him, but simply to learn which of his opinions could be taken up again elsewhere, if we think they were correct, and also to talk about his situation in the prison as a prisoner.

Transformacija Urlike Meinhof od buržujke sa simpatijama prema komunizmu ka ideologu grupe i autoru njihovih proglasa, je data simbolički u formi otvorenog prozora, kroz koji ona iskače u trenutku oslobađanja Baadera od strane članova grupe – sa jedne strane prikazana je kao najsvesnija posledica, jer prethodno bekstvu pita čuvara da li ima ženu i decu, takođe tvrdi da svoju decu nikad ne bi ostavila, da bi skrenula u najžešči ekstremizam, koji se nagoveštava da je rezultat mentalne labilnosti. Detaljnija razrada same psihologije aktera je pretpostavljena obimnoj naraciji.

Čini se da je Edel količinom metaka ispaljenih i krvi potekle uspeo da spreči dalju mitologizaciju članova RAF-a, ali ni osuda nije ono što je želeo da postigne, tako da je sveukupni utisak da ste gledali igrani dokumentarac. Ono što je meni zaparalo uši je korišćenje Blowing In The Wind u odjavnoj špici, Dylan je ikona protesnog pokreta, i blowing in the wind je ironija prema nemogućnosti promena i na neki način mirenje sa tim. Planirane akcije, koje obuhvataju ubistva i nevinih ljudi, su nešto potpuno drugačije.



###

Sa druge strane, Paolo Sorrentino je namerno izbegavao da napravi biografski film, iako je glavni lik filma Il Divo dugovečni italijanski premijer Giulio Andreotti. Fokus filma je poslednji pokušaj Andreottija da se domogne izvršne vlasti, početkom devedesetih i da bude izabran za predsednika republike, što je optužnica za saradnju sa mafijom i učešće u ubistvu jednog novinara, izjalovila. Andreotti, u sjajnoj izvedbi Tonija Servilla, je nalik karikaturi, kao uostalom i gomila sikofanata, koji čine njegovu frakciju hrišćansko-demokratske partije.

Il Divo je serija nekakvih teatralnih prikaza, kojima dominira Andreotti, pogrbljen sa skupljenim rukama ispred tela, monotonim tihim glasom i tonom, koji se kreće od empatičnog (Andreotti brine o siromašnim građanima, svojoj sekretarici, razgovori sa suprugom) do blago sarkastičnog humora. Apsolutna moć, koju je ovaj čovek definitivno imao (tri puta bio premijer, a u međuvremenu uvek ministar) je demonstrirana kroz činjenja njegovih najbližih saradnika, Sorrentino prikazuje Andreottija kao (simpatičnog) čudaka, sa izvesnom dozom sentimentalnosti. Ali ne propušta da pokaže potpuni nedostatak kajanja – Andreotti sa ubeđenjem odbija sve optužbe o saradnji sa mafijom; ako je do tada bio posmatrač dešavanja, matorac koji ne spava, suđenjem kao da dobija novu energiju.
U skladu sa činjenicom da porodica, crkva i mafija su stubovi italijanskog društva, on redovno ide na ispovest, ali ne pokazuje ni trunku kajanja. Zato, reditelj ukršta njegova podsećanja na prošlost sa slikama utamničenog Alda Mora, koga su ubile Crvene brigade, jer je vlada koju je Andreotti predvodio obila da pregovara sa teroristima.

Novinar Mino Pecorelli je došao Morovih pisama iz zatovora u kojima on direktno optužuje Andreottija za sudbinu, koju predoseća da će ga snaći, jer je uveren da njegovo ubistvo politički odgovara Adreottijevoj frakciji. Pecorelli je ubijen od strane mafije, a Andreotti na suđenju označen kao inspirator ubistva. Film i staje u trenutku suđenja, koje će u realnosti potrajati više godina, a presude će biti na kraju odbačene (jer su optužnice zastarele, što je specijalnost sadašnje italijanske Berluskonijeve vlade; on je ovaj statutarni previd iskoristio da bi izbegao sve istrage koje se vode o njegovoj umešanosti u korupciju).

U međuvremenu, Andreotti je dobio titulu doživotnog senatora, što ga oslobađa svih daljih istraga na ovu temu. I dalje je živ (ovde možete videti trenutak gde samo što nije umro pred kamerama pre par meseci tokom intervjua sa nekakvom vedetom novinarstva, koja neviđeno podseća na seks bombu Ornelu Muti).

Čak je film o sebi pogledao. Navodno je bio iznerviran kako je prikazan, ali je i to na kraju sa humorom prihvatio. Iskorišćen je njegov citat u filmu „U Italiji su me optuživali za sve sem za Punske ratove, za koje sam izgleda bio previše mlad“ i kroz priču o jednom trenutku njegove vladavine, Sorrentino pokušava da poveže sve ključne događaje iz italijanske istorije u prethodnih 40 godina – period terorizma Crvenih brigada, suđenja i ubistva sudije Falconea, ubistva poznatih bankara od strane masonske organizacije P2, insinuirajući da je Andreotti američki čovek, koji je sprečio širenje komunizma u Italiju u sklopu Gladio operacije, koju je osmislio NATO; pri tom neispuštajući priliku da napravi upečatljiv portret svog glavnog junaka.

map schmap_london

Ako na svojoj Flickr strani imate licencu “some rights reserved“, velike su šanse da se vaše fotografije sa putovanja nađu u Schmap digitalnom vodiču.

guy fawkes night - vatromet na clapham commonu

saatchi gallery - savremena kineska umetnost

To se desilo sa ove dve fotografije iz Londona. Ovo nije neko dostignuće, ali ipak mi, kao velikom sentimentalisti kad je u pitanju ovaj grad, veoma prija.

like virginity once lost

Gde: Pub Brod, 29. novembra 36
Kad: subota, 21.02.09; 20-02
Šta: Teenage love,teenage angst and everything in between. Songs we loved as teenagers.
A šta to ustvari znači: Lemonheads, Buffalo Tom, Oasis&Blur, Afghan Whigs, The Smiths, Sonic Youth, Pavement, The Replacements, Pixies, Beck and so much more.

još jedan (ogromni) citat

Tu sam. Užurbano pišem tezu. Nisam u stanju da produkujem originalni sadržaj. Jel to uopšte postoji na blogovima ili svi recikliramo?

Kad su mi poslali onu „25 stvari koje ne znate o meni“ zavrzlamu, priznala sam da nikad nisam čitala Dostojevskog. Lista je nažalost duža. Nikad nisam čitala ni Danila Kiša. Sem „Ranih jada“ u prvom srednje. Ništa od dela po koja su ga proslavila. Ispravila sam to prošitavši u januaru „Grobnicu za Borisa Davidoviča“. Sjajna knjiga. Ali to vi već znate, pošto ste je već pročitali. Ovog momenta, pored kreveta stoji „Čas anatomije“. Čitam pred spavanje, ali kad sam pročitala onaj deo o nacionalizmu, to je toliko delovalo aktuelno, nisam mogla da spavam neko vreme. Što samo potvrđuje tezu da je ova boljka neuništiva. Palo mi je na pamet, da je ovaj odlomak neko sigurno rabio i sinoć ga nađem na potpuno očekivanom mestu – ponovo postavljenom sajtu Peščanika. Hvala bogu ne moram da kucam.

O nacionalizmu
21.07.1974.
Nacionalizam je, pre svega, paranoja. Kolektivna i pojedinačna paranoja. Kao kolektivna paranoja, ona je posledica zavisti i straha, a iznad svega posledica gubljenja individualne svesti; te prema tome, kolektivna paranoja i nije ništa drugo od zbir individualnih paranoja doveden do paroksizma. Ako pojedinac, u okviru društvenog projekta, nije u stanju da se "izrazi", ili zato što mu taj društveni projekt ne ide na ruku, ne stimuliše ga kao individuu, ili ga sprečava kao individuu, što će reći ne daje mu da dođe do svog entiteta, on je primoran da svoj entitet traži izvan identiteta i izvan tzv. društvene strukture. Tako on postaje pripadnik jedne slobodnozidarske skupine koja postavlja sebi, bar na izgled, za zadatak i cilj probleme epohalne važnosti: opstanak i prestiž nacije, ili nacija, očuvanje tradicije i nacionalnih svetinja, folklornih, filozofskih, etičkih, književnih itd. Sa teretom takve, tajne, polujavne ili javne misije, N. N. postaje čovek akcije, narodni tribun, privid individuuma. Kad smo ga već sveli na tu meru, na njegovu pravu meru, pošto smo ga izdvojili iz krda, i skinuli ga sa slobodnozidarske lože, u koju se on sam smestio, ili gde su ga drugi smestili, imamo pred sobom individuum bez individualnosti, nacionalistu, rođaka Žila. To je onaj Sartrov Žil, koji je porodična i društvena nula, čija je jedina osobina da ume da prebledi na pomenu jedne jedine teme: Engleza. To bledilo, to drhtanje, ta njegova "tajna" da ume da prebledi na pomen Engleza, to je jedino njegovo društveno biće i to ga čini značajnim, postojećim: nemojte pred njim pominjati engleski čaj, jer će vam svi za stolom početi namigivati, davaće vam znake rukama i nogama, jer Žil je osetljiv na Engleze, zaboga, pa to svi znaju, Žil mrzi Engleze (a voli svoje, Francuze), jednom rečju, Žil je ličnost, on postaje ličnost zahvaljujući engleskom čaju. Ovaj i ovakav portret, primenljiv na sve nacionaliste, može se slobodno, a po ovoj shemi, razviti do kraja: nacionalista je, po pravilu, kao društveno biće, i kao pojedinac, podjednako ništavan. Izvan ovog opredeljenja, on je nula. On je zapostavio porodicu, posao (uglavnom činovnički), literaturu (ako je pisac), društvene funkcije, jer su one suviše sitne u odnosu na njegov mesijanizam. Treba li reći da je on, po opredeljenju, asketa, potencijalni borac, koji čeka svoj čas. Nacionalizam je, da parafraziram Sartrov stav o antisemitizmu, potpun i slobodan izbor, globalan stav koji čovek prihvata ne samo prema drugim nacijama, nego i prema čoveku uopšte, prema istoriji i društvu, to je istovremeno strast i koncepcija sveta. Nacionalista je, po definiciji, ignorant. Nacionalizam je, dakle, linija manjeg otpora, komocija. Nacionalisti je lako, on zna, ili misli da zna, svoje vrednosti, svoje, što će reći nacionalne, što će reći vrednosti nacije kojoj pripada, etičke i političke, a za ostale se ne interesuje, ne interesuju ga, pakao to su drugi (druge nacije, drugo pleme). Njih ne treba ni proveravati. Nacionalista u drugima vidi isključivo sebe - nacionaliste. Pozicija, rekosmo li, komotna. Strah i zavist. Opredeljenje, angažovanje, koje ne iziskuje truda. Ne samo pakao to su drugi, u okviru nacionalnog ključa naravno, nego i: sve što nije moje (srpsko, hrvatsko, francusko...) to mi je strano. Nacionalizam je ideologija banalnosti. Nacionalizam je, uz to, ne samo po etimološkom značenju, još poslednja ideologija i demagogija koja se obraća narodu. Pisci to najbolje znaju. Stoga je pod sumnjom nacionalizma svaki pisac koji deklarativno izjavljuje da piše "iz naroda i za narod", koji svoj individualni glas, tobože potčinjava višim nacionalnim interesima. Nacionalizam je kič: u srpskohrvatskoj varijanti, borba za prevlast oko nacionalnog porekla LICITARSKOG SRCA. Nacionalista, u principu, ne zna ni jedan jezik, niti tzv. varijante, ne poznaje druge kulture (ne tiču ga se). Ali stvar nije tako prosta. Ako zna neki jezik, što će reći da kao intelektualac ima uvid u kulturno nasleđe neke druge nacije, velike ili male, to mu znanje služi samo tome da uspostavlja analogije, na štetu onih drugih, naravno. Kič i folklor, folklorni kič, ako vam se tako više sviđa, nisu ništa drugo do kamuflirani nacionalizam, plodno polje nacionalističke ideologije. Zamah folklorizma, kod nas i u svetu, nije antropološke prirode, nego nacionalističke. Insistiranje na famoznom couleur locale takođe je, ako je izvan umetničkog konteksta (što će reći ako nije u službi umetničke istine), jedan od vidova nacionalizma, prikrivenog. Nacionalizam je, dakle, prevashodno negativitet, nacionalizam je negativna kategorija duha, jer nacionalizam živi na poricanju i od poricanja. Mi nismo ono što su oni. Mi smo pozitivan pol, oni negativan. Naše vrednosti, nacionalne, nacionalističke, imaju funkciju tek u odnosu na nacionalizam onih drugih: mi jesmo nacionalisti, ali oni su to još i više; mi koljemo (kad se mora), ali oni još i više; mi smo pijanci, oni alkoholičari; naša istorija je ispravna samo u odnosu na njihovu, naš je jezik čist samo u odnosu na njihov. Nacionalizam živi od relativizma. Ne postoje opšte vrednosti, estetičke, etičke itd. Postoje samo relativne. I u tom smislu, u prvom redu, nacionalizam jeste nazadnjaštvo. Treba biti bolji samo od svoga brata ili polubrata, ostalo me se i ne tiče. To je ono što smo nazvali strah. Ostali čak imaju pravo da nas dostignu, da nas prestignu, to nas se ne tiče. Ciljevi nacionalizma uvek su dostižni ciljevi, dostižni jer su skromni, skromni jer su podli. Ne skače se, ne baca se kamena s ramena, da bi se dostigao svoj sopstveni maksimum, nego da bi se nadigrali oni, jedini, slični, a tako različni, zbog kojih je igra započeta. Nacionalista se, rekosmo, ne boji nikog, osim svoga brata. Ali od njega se boji strahom egzistencijalnim, patološkim; pobeda izabranog neprijatelja jeste njegov apsolutni poraz, ukidanje njegovog bića. Pošto je strašljivac i nikogović, nacionalista ne ističe sebi više ciljeve. Pobeda nad izabranim neprijateljem, onim drugim, jeste apsolutna pobeda. Stoga je nacionalizam ideja beznađa, ideologija mogućne pobede, zagarantovana pobeda, poraz nikad konačan. Nacionalista se ne boji nikoga, "nikog do boga", a njegov bog jeste bog po njegovoj meri, bledi rođak Žil, negde za nekim drugim stolom, njegov brat rođeni, isto toliko nemoćan koliko i on sam, "ponos porodice", porodični entitet, svesni i organizovani deo porodice i nacije - bledi rođak Džim. Rekli smo, dakle, biti nacionalista znači biti individuum bez obaveze. "To je kukavica koja ne želi da prizna svoj kukavičluk; ubica koji potiskuje svoju naklonost ka ubistvu, nemoćan sasvim da je priguši a koji se, ipak, ne usuđuje da ubije, osim iz potaje ili u anonimnosti gomile; nezadovoljnik koji se ne usuđuje da se pobuni iz straha od konsekvenci svoje pobune" - slika i prilika citiranog Sartrovog antisemite. I odakle, pitamo se, taj kukavičluk, to opredeljenje, taj zamah nacionalizma u naše doba? Pritisnut ideologijama, na marginama društvenih kretanja, zbijen i izgubljen među konfrontiranim ideologijama, nedorastao individualnoj pobuni, jer mu je ona uskraćena, individuum se našao u procepu, u praznini, ne učestvuje u društvenom životu a društveno biće, individualista a individualnost mu uskraćena u ime ideologije, i šta mu preostaje drugo nego da svoje društveno biće traži drugde? Nacionalista je refulirani individualista, nacionalizam je refulirani (kolektivni) izraz tog i takvog individualizma, ideologija i antiideologija...

(1973)

...................

Sinoć su održane Brit nagrade. Pet Shop Boys su dobili nagradu za životno delo i tim povodom su izveli medley svojih najvećih hitova, potpomognuti Brandonom Flowersom iz Killers (na It’s a Sin) i Lady GaGom, koja zvuči kao Indira Radić na West End Girls.