Monday, March 23, 2009

Šta je moj tata radio za vreme rata?

U prošlonedeljnom broju Vremena, pročitala sam jedan tekst koji me opseda već danima. U pitanju je pozorišna kritika, a predstavu nisam gledala. Ivan Medenica piše o predstavi Bli Jelene Mijović, koja se igra u Atelju 212. Predstavi u kojoj su jedni likovi ovde, a drugi tamo, a niko srećan, on zamera svašta, a posebnu pažnju posvećuje motivu, kako on to zove „vize koje nema“, „univerzalnom tragičkom mehanizmu“, čija pojava i delovanje su jasni sami po sebi.
Između ostalih stvari, Medenica smatra da čekanje „vize-koje-nema“ ne može biti dovoljan simbol života u Srbiji. To treba problematizovati dalje. Do sada se uglavnom slažemo. U tome on koristi slavenkadrakulićevski argument: ako mladi hoće da saznaju zašto nema vize, treba da se suoče sa prošlošću. Ali mi smo tad bili deca... Za Medenicu to je „budalasto-konformistički odgovor“. Pravo pitanje je „Šta si radio za vreme rata tata?“.

Neko ko se bavi teatrom valjda treba da zna, da ta vrsta samoljubive moralizatorske retorike deluje groteskno na sceni, a u životu potpuno neumesno. Ili neukusno. Ili nepristojno.

Zato ja nikad neću pitati mog tatu šta je radio za vreme rata, jer znam šta jedan tata na to može da odgovori. Gledao sam kako da sačuvam svoje dostojanstvo, da preživim i da održim porodicu na okupu u jednom smutljivom vremenu. Gledao sam Dnevnikov dodatak, sa Miodragom Popovim (za koga se na suđenju Petru Lukoviću, ispostavilo da nikada nije bio tamo, al eto dete od 11 godina ga se seća) i utroba mi se prevrtala. Gledao sam zemlju u kojoj sam rođen kako nestaje u krvi, a divljaci kako se šepure gradom, sa zataknutim pištoljem za pojas i ukradenim automobilima. Gledao sam kolege, prijatelje, profesore, kako postaju sve više nacionalisti, a sve manje ljudi.

I nisam bio sam u tome.

Da li bi nešto promenilo da je moj tata postao žena u crnom? Da je otišao na sesiju Beogradskog kruga? Da je pisao pozorišnu kritiku za Politiku? Ne znam. U našoj kući devedesetih nije bilo te novine.

Šta današnja budalasto-komformistička omladina treba da izdrži da bi izveli suočavanje sa kojim ni oni koji nose odgovornost nisu uspeli (hteli) da se iskobeljaju? U sklopu tog (specijalnog) vaspitanja, pored sankcija pod kojima i danas žive isti ti mladi su bili posipani milosrdnim prahom iz vazduha pre 10 godina, ali ni to ih nije opametilo. Zato ih sve treba strpati u isti tor, ma koliko da se razlikuju po mnogim stvarima, pa i po poznavanju nedavne prošlosti i stavu (stidu) prema njoj i preventivno ih politi govnima.

Dosta više tih generalizacija. Ako S.Drakulić ne zna kakav je današnji Beograd i mladi Srbi u njemu, onda bi to pozorišni kritičar morao za zna – deca tajkuna, ratnih huškača, kriminalaca, bivših/sadašnjih SPS-ovaca i zločinaca ne postavljaju sebi nikakva pitanja. Ne čuju sopstvenu svest od Cece koja trešti u klubu ili hausa koji testira amortizere novog Audija A8, poklona od tate. U kafiću u Strahinjića Bana se ne čita Vreme, već Story ili Glorija. Neki od njih imaju višegodišnje vize za studiranje u inostranstvu, sa koga će se vratiti da postanu menadžeri, konsultanti, brokeri, savetnici potpredsednika Vlade i onda će nam konačno objasniti kako je u toj Evropi i uvesti nas tamo. Bez viza.

5 comments:

melrose said...

Hi!!! Zagrizena sam ljubiteljica kuhanja i slucajno sam na Flickir-u nasla (fenomenalne) slike za pripremu jagnjece kapame...trag vodi do tvog bloga, ali nisam uspjela da nadjem post o doticnjoj?!? Da li bi ti bilo tesko da mi nekako dobacis link (ili ga samo ostavi ovdje). Hvala!!!

popkitchen said...

Pa nisam pisala o kapami. Zato sto sam koristila recept sa Coolinarke. Generalno kapama je jednostavno jelo, samo malo treba vremena.

http://www.coolinarika.com/recept/jagnjeca-kapama

Anonymous said...

legendaran text...

voleo bih da moze da ga procita s. Drakulic... i to u izdanju politike na istoj strani na kojoj je i ona napisala svoj konfekcijski text...


pozdrav od shotre...

Anonymous said...

odlican tekst!

Shpica said...

Fenomenalan tekst. Skroz mi je zlo od velikih moralizatora. Serem ti se ja na teorijska razmatranja nacionalne krivice, krvi i tla, suochavanja, kolektivne svesti i ostalih smutljivih koncepata. Samo je jedna stvar relevantna za ratne zlochine a to je reforma sudstva. Duboka i korenita, ona koja krece od hodnika Pravnog fakulteta pa na gore. Oni koji u isti lonac turaju vize, moga tatu i generacijske krivice su podpuno jalovi - teorijski i praktichno. Fali im malo Djindjicevske oshtrine da vide problem i skapiraju kako da ga reshe.

Mislim da tekst treba da prevedesh i poshaljesh ovde:
http://www.eurozine.com/comp/drakulic_debate.html

LinkWithin

Related Posts with Thumbnails