Beppe Severgnini je poznati italijanski novinar, kolumnista dnevnika Corriere della Sera, dugogodišnji dopisnik britanskog The Economista i autorom nekoliko knjiga koje bez obzira da li se bave snalaženjem Italijana u zapadnom svetu ili objašnjavaju Italiju strancima objedinjuje jedna tema – istraživanje italijanskog identiteta. U sklopu mini istočno-evropske turneje, na kojoj je već obišao Sofiju i Bukurešt, Severgnini je posetio Beograd, popričao sa studentima, profesorima, Italijanima koji rade u Beogradu u Italijanskom kulturnom centru, a dan kasnije održao predavanje na Filološkom fakultetu.
I pored toga što je živeo u Londonu i Vašingtonu, u vreme pada komunizma bio dopisnik iz istočne Evrope (seća se intervjua koji je radio sa Vukom Draškovićem 1991. u hotelu Moskva), Severgnini se najviše bavio svojom domovinom, karakterom svojih sunarodnika, vrhunskim dostignućima koje je ova zemlja ponudila svetu, ali i problemima mentaliteta, koji doprinosieonome što je najveća boljka ove zemlje: korupcija, nepotizam i birokratija. Otpor organizaciji i uvođenju reda, nepoverenje u svaki pokušaj reformacije društva, preveliki uticaj crkve na društvo, a od skora i nalet imigranata su samo neki od problema koji potresaju Italiju. Ali da se Severgnini bavi isključivo opravdanjima, ma koliko duhovit bio, a to sigurno jeste, ljudi bi prestali da čitaju posle prve knjige.
“Your Italy and our Italia are not the same thing” napisao je Beppe Severgninin u engleskom izdanju svoje popularne knjige La Bella Figura: insajderski vodič kroz italijanski um (La Testa Degli Italiani u originalu), isprovociran načinom na koji se o njegovoj domovini piše van nje. I pored miliona turista i italo-entuzijasta koji se svake godine sliju put čizme na Apeninskom polustrvu, ono što danas možete pročitati o la bella paese, Severgnini klasifikuje u dve grupe: ljubavna pisma i dnevničke zabeleške prepune razočarenja, u zavisnosti ko ih ispisuje. Priče od superiornosti italijanske kuhinje i vina, vađnosti porodice i mame sa velikim M dolaze od Amerikanki u četrdesetim, dok izvestaji o korupciji, pronevernim evropskim fondovima i neozbiljnosti političke elite se uglavnom mogu naći u engleskim medijima, čiji autori su sredovečni muskarci, kojima Severgnini priznaje da imaju interesovanje, ali im fali pasija za subjekt o kome pišu. A Italija je nesto sasvim treće – lavirint reći će Severgnini i sa uzbudjenjem krenuti da ga istražuje u knjizi koja je oblikovana kao desetodnevno putovanje, tokom koga će te saznati kako se Italijani ponašaju na aerodromu, plaži, autoputu, gradskom trgu, u restoranu, hotelu, banci ili kod kuće. U tome se vodi mišlju Luigi Barzinija koji kaže “U ovom trenutku biti iskren prema sebi je najveći oblik patriotizma”
moja potpisana kopija knjige La Bella Figura
Od 1998. na sajtu Corriere della Sera, Severgnini piše blog i vodi forum pod nazivom Italians, koji okuplja i Italijane rasute po svetu, koji i imaju dugu tradiciju emigriranja u potrazi za hlebom, ali od nedavno i strance koji u sve većem broju stižu u Italiju, a ovaj forum predstavlja platformu za različite diskusije koje proizlaze iz novonastale situacije.
Istovremeno to je naziv njegove poslednje knjige Italians: Il giro del Mondo in 80 pizze (Italijani: put oko sveta sa 80 pica), koja predstavlja putopis o obilasku sveta tokom koga u bilo kom gradu bi Severgninija sačekali Italijani i pozvali sa njima na picu. U predgovoru knjige Severgnini citira Tomasa Friedmana i njegovu misao o tome kako je globalizacija učinila svet ravnim (The World is Flat), što su Italijani oduvek znali, pa na tu ravnu površinu stavili picu. Beogradsko okupljanje je bilo upriličeno u restoranu Dejana Stankovića, što je naišlo na veliko odobravanje gosta, koji je dugogodišnji navijač Intera, o čemu je i napisao čak tri knjige (Interismi, Altri Interismi, Tripli interismi).
“Italija nije nacija, već iskušenje” (Italia non e una nazione, e una tentazione), jer ona izaziva asocijacije na lepe stvari u životu – muziku, hranu, operu, umetnost, na predavanju na Filološkom fakultetu reći će studentima da se engleski koristi, ali se italijanski voli. Nekoliko stvari važnih za razumevanje italijanskog karaktera počinju na I: ako je verovati Severgniniju Italijani su previše inteligentni za sopstveno dobro, njihov mozak ne prestaje da radi nikad. Na primer, na crveno na semaforu svaki normalan građanin će se zaustaviti (ovde on misli na severnjake u strahu od zakona), dok će Italijan početi da razmišlja o vrsti crvenog koja mu se prikazali i ući će u diskusiju sa njim – to nije stvarno STOP, to je relaciono STOP i ti u tom trenutku treba da odlučiš koliko je ono za tebe obavezujuće. Ili ideologija: političari u Italiji nazivaju jedni druge fašistima i komunistima (zvuči poznato, zar ne); današnja goruća tema imigracije je posledica politike “dobrog srca” levice i “čvrste ruke” desnice, gde ni jedna ni druga strana nije doprinela rešavanju problema. Italijani improvizuju, pred sastanak u Evropskoj komisiji italijanski Ministar će se pripremati u vozilu na putu od aerodroma, čak iako je sastanak najavljen nedeljama unapred, a tema od izuzetne važnosti. Ali prednost Italije je “spremnost da svaku krizu pretvori u slavlje”, zaključuje Severgnini.
Pisanje o nekom kolektivitetu je predstavljalo klizav teren, zbog tendencije autora da pretera dal’ u slavnjenju, dal’ u kritici, a da sve mora da bude generalizovano, jer inače ni nema svrhu, ako se prizna prevelika individualna različitost. Čini se da Severgnini se u tome uspešno snalazi. Poseta Beogradu bi mogla da posluži da neko prevede neku od njegovih knjiga na srpski, a do tada evo snimka u kome Beppe drži predavanje u Londonu.
I pored toga što je živeo u Londonu i Vašingtonu, u vreme pada komunizma bio dopisnik iz istočne Evrope (seća se intervjua koji je radio sa Vukom Draškovićem 1991. u hotelu Moskva), Severgnini se najviše bavio svojom domovinom, karakterom svojih sunarodnika, vrhunskim dostignućima koje je ova zemlja ponudila svetu, ali i problemima mentaliteta, koji doprinosieonome što je najveća boljka ove zemlje: korupcija, nepotizam i birokratija. Otpor organizaciji i uvođenju reda, nepoverenje u svaki pokušaj reformacije društva, preveliki uticaj crkve na društvo, a od skora i nalet imigranata su samo neki od problema koji potresaju Italiju. Ali da se Severgnini bavi isključivo opravdanjima, ma koliko duhovit bio, a to sigurno jeste, ljudi bi prestali da čitaju posle prve knjige.
“Your Italy and our Italia are not the same thing” napisao je Beppe Severgninin u engleskom izdanju svoje popularne knjige La Bella Figura: insajderski vodič kroz italijanski um (La Testa Degli Italiani u originalu), isprovociran načinom na koji se o njegovoj domovini piše van nje. I pored miliona turista i italo-entuzijasta koji se svake godine sliju put čizme na Apeninskom polustrvu, ono što danas možete pročitati o la bella paese, Severgnini klasifikuje u dve grupe: ljubavna pisma i dnevničke zabeleške prepune razočarenja, u zavisnosti ko ih ispisuje. Priče od superiornosti italijanske kuhinje i vina, vađnosti porodice i mame sa velikim M dolaze od Amerikanki u četrdesetim, dok izvestaji o korupciji, pronevernim evropskim fondovima i neozbiljnosti političke elite se uglavnom mogu naći u engleskim medijima, čiji autori su sredovečni muskarci, kojima Severgnini priznaje da imaju interesovanje, ali im fali pasija za subjekt o kome pišu. A Italija je nesto sasvim treće – lavirint reći će Severgnini i sa uzbudjenjem krenuti da ga istražuje u knjizi koja je oblikovana kao desetodnevno putovanje, tokom koga će te saznati kako se Italijani ponašaju na aerodromu, plaži, autoputu, gradskom trgu, u restoranu, hotelu, banci ili kod kuće. U tome se vodi mišlju Luigi Barzinija koji kaže “U ovom trenutku biti iskren prema sebi je najveći oblik patriotizma”
moja potpisana kopija knjige La Bella Figura
Od 1998. na sajtu Corriere della Sera, Severgnini piše blog i vodi forum pod nazivom Italians, koji okuplja i Italijane rasute po svetu, koji i imaju dugu tradiciju emigriranja u potrazi za hlebom, ali od nedavno i strance koji u sve većem broju stižu u Italiju, a ovaj forum predstavlja platformu za različite diskusije koje proizlaze iz novonastale situacije.
Istovremeno to je naziv njegove poslednje knjige Italians: Il giro del Mondo in 80 pizze (Italijani: put oko sveta sa 80 pica), koja predstavlja putopis o obilasku sveta tokom koga u bilo kom gradu bi Severgninija sačekali Italijani i pozvali sa njima na picu. U predgovoru knjige Severgnini citira Tomasa Friedmana i njegovu misao o tome kako je globalizacija učinila svet ravnim (The World is Flat), što su Italijani oduvek znali, pa na tu ravnu površinu stavili picu. Beogradsko okupljanje je bilo upriličeno u restoranu Dejana Stankovića, što je naišlo na veliko odobravanje gosta, koji je dugogodišnji navijač Intera, o čemu je i napisao čak tri knjige (Interismi, Altri Interismi, Tripli interismi).
“Italija nije nacija, već iskušenje” (Italia non e una nazione, e una tentazione), jer ona izaziva asocijacije na lepe stvari u životu – muziku, hranu, operu, umetnost, na predavanju na Filološkom fakultetu reći će studentima da se engleski koristi, ali se italijanski voli. Nekoliko stvari važnih za razumevanje italijanskog karaktera počinju na I: ako je verovati Severgniniju Italijani su previše inteligentni za sopstveno dobro, njihov mozak ne prestaje da radi nikad. Na primer, na crveno na semaforu svaki normalan građanin će se zaustaviti (ovde on misli na severnjake u strahu od zakona), dok će Italijan početi da razmišlja o vrsti crvenog koja mu se prikazali i ući će u diskusiju sa njim – to nije stvarno STOP, to je relaciono STOP i ti u tom trenutku treba da odlučiš koliko je ono za tebe obavezujuće. Ili ideologija: političari u Italiji nazivaju jedni druge fašistima i komunistima (zvuči poznato, zar ne); današnja goruća tema imigracije je posledica politike “dobrog srca” levice i “čvrste ruke” desnice, gde ni jedna ni druga strana nije doprinela rešavanju problema. Italijani improvizuju, pred sastanak u Evropskoj komisiji italijanski Ministar će se pripremati u vozilu na putu od aerodroma, čak iako je sastanak najavljen nedeljama unapred, a tema od izuzetne važnosti. Ali prednost Italije je “spremnost da svaku krizu pretvori u slavlje”, zaključuje Severgnini.
Pisanje o nekom kolektivitetu je predstavljalo klizav teren, zbog tendencije autora da pretera dal’ u slavnjenju, dal’ u kritici, a da sve mora da bude generalizovano, jer inače ni nema svrhu, ako se prizna prevelika individualna različitost. Čini se da Severgnini se u tome uspešno snalazi. Poseta Beogradu bi mogla da posluži da neko prevede neku od njegovih knjiga na srpski, a do tada evo snimka u kome Beppe drži predavanje u Londonu.
3 comments:
gorepomenuta večera mi se značajno uplela u jučerašnji dan.
jaoj draga,
super su mi ovi likovi o kojima pišeš, samo napred, daj još zanimljivih ljudi!
da li je tvoj primerak knjige na engleskom ili italijanskom? ako je na nasem drugom maternjem, bas bi je rado čitala sad kad zavšrim čelzi. stvarno se ujutru načitam dok se vozim tramom.
@spidloris: o tome cemo citati? ili pricati?
@ocean belle and sebastian fan: grazie mille, cara.
il libro e in inglese.
Post a Comment