Ne mogu da kažem da je film Žene bez muškaraca bio njegov izbor. Jer to je kako mu ime kaže ovo je jedan ženski film. Mada ne sećam se da sam i ja insistirala, tj. nisam imala pojma o čemu se radi. Kako je film malo odmakao, odmah mi je bilo jasno da žena reditelj ima veze sa umetnošću. Mala pretraga je potvrdila da je Shirin Neshat jedna od najpoznatijih svetskih savremenih umetnica, poznata – o iznenađenja – po radovima o ženama u islamskom svetu. Priča prati tri žene različitog porekla i životnih puteva u periodu vojnog puča, koji je rezultirao smenom vlade Muhameda Mosadeka, povodom njegovom odbijanja da dozvoli Britancima da i dalje kontrolišu iransku naftu. Na nagovor Britanaca, inicijalno odbivši ideju, puč su izveli Amerikanci, tako što su izvršili uticaj na tadašnjeg iranskog šaha. S’obzirom da je Mosadek bio školovan na Zapadu i snažno podržavao sekularnu državu, i jedni i drugi su imali vremena da shvate da su se zajebali.
Atmosfera puča je samo pozadina ovog filma, fokus je gorko žensko iskustvo – rigorozna društvena pravila koje nameće islam, nedostatak slobode, nametanje braka ili nesrećan brak. Munis provodi dane zatvorena u kući, slušajući radio, više zabrinuta za sudbinu svoje zemlje, nego za ugovoreni brak u koji je brat prisiljava, Faeze je njena drugarica, poslušna i pobožna, čija želja je da se uda za Munisinog brata. Zarin je prostitutka, a Fakri žena generala, koja beži od njega i kupuje kuću van grada, u kojoj će joj se pridružiti ostale tri žene. Kako one dospevaju tamo, nije ni bitno, jer je gledaocu jasno vrlo brzo, da je rediteljku ne zanimaju pravila naracije, već lepi kadrovi i simbolika koja iz njih izbija. Ali film nije video rad, njega mora da drži nekakva unutrašnja logika priče, koja ovde ne funkcioniše. Video rad/instalacija može da se bavi univerzalnim pitanjem položaja žena u islamu, film mora da se bavi konkretnom ženom. Kome to ne smeta, uživaće u scenama kratkog perioda idile tri žene koje žive u kući van grada, po prvi put u svom životu oslobođena od stega, koje su ih držale u prethodnom životu. Konačan utisak je da su likovi nerazrađeni i da je Neshatova propustila priliku da napravi odličan film.
Italijanski dan je započela Videokratija dokumentarni film Šveđanina italijanskog porekla Erika Gandinija. Prvi njegov film Raja Sarajevo je snimljen 94. tokom opsade ovog grada, a kasniji filmovi su se bavili zatvorom Gvantanamo, opsesijom zapadnog društva kupovinom i potrošnjom, i ubistvom Če Gevare. Videokratija pokušava da ispriča priču o povezanosti medija i politike u Italiji, ne koristeći tipičan dokumentaristički pristup, već selektivno prezentujući zanimljive činjenice, ostavljajući gledaocu da sam sklopi priču u svojoj glavi i donese zaključak. U filmu, Italija je zemlja televizije, kojom dominiraju gola ženska tela, reality show emisije i njeni potrošni junaci. To nameće aktuelnog premijera Silvija Berluskonija kao glavnog junaka, najveće televizijske mreže su u njegovom vlasništvu, slab je na žene, sklon pravljenju glamuroznih zabava u svojoj kući na Sardniji i prijatelj je zvezda. Jedan od njegovih prijatelja je italijanski estradni menadžer koji pred kamerom pušta melodiju svog mobilnog telefona, himnu italijanskih fašista. U maničnoj potrebi da budu poznati, sa jedne strane imamo Rikarda, automehaničara, koji očajnički pokušava da uspe na izborima za sledeću veliku zvezdu prezentujući svoj originalni izraz, mešavinu Ricky Martina i Jean Claude Van Damma, a sa druge Fabrizia Coronu, vlasnika paparazzi agencije, koji pre prodaje indiskretnih snimaka poznatih tračerskim novima, prvi ponudi fotke njenim junacima. Corona je ogoljena slika modernog reality junaka, muška Paris Hilton bez skrupula, nabildovan, zalizane kose, u jednom kadru broji novac koji je dobio pojavljivanjem u jednoj diskoteci., u drugoj parfemom zasipa svoje zmijsko telo dobrih minut i po. Samonazvani Robin Hud, koji uzima od bogataša, ali umesto da da siromašnom, zadržava novac za sebe. Trenutno, optužen za iznudu Corona čeka suđenje. Jedan od interesantnijih dokumentaraca koje sam gledala u poslednje vreme.
Odmah posle toga, krenuo je Veliki san/Il grande sogno, film o studentskoj pobudi 68. u na fakultetima u Rimu. Na početku filma stoji logo produkcijske kuće Mediaset u vlasništvu Berluskonija i odmah je jasno da je ovo lepo upakovana slika revolucionara, svi glumci su super privlačni i već u svojim tridesetim, a glume studentariju, koja posle sukoba sa policijom idu kući mami i tati, ili jede picu sa prijateljima. Ljubavni trougao u filmu podseća na Bertolučijeve Sanjare, što po meni nije dobra referenca, koliko je taj film bio pretenciozan i suštinski isprazan.
O Morfijumu sam pre gledanja čula oprečne ocene, jednu kažu da je uobičajen film o narkomanima, samo smešten na početak 20.veka, samim tim ništa posebno za gledanje, a drugi da je jako dobar film. Moj utisak je da Morfijum je na momente odvratan za gledanje, ali teško se i zaboravlja. Kao da gledamo predstavu po činovima, koji vode kulminaciji, koja ništa dobro neće doneti. Kako se glavni lik kreće da drogira, ne toliko ni radoznalosti, već iz iz čiste dosade, ne bi ovde učitavala neko šire značenje, Rusija pred revoluciju, opšti raspad na vidiku. Moj jedini zaključak je da ne možeš da podneseš tu veličinu i svoje mesto u njoj ako se ne odaš nekom poroku. Dejan Ognjanović je lep tekst napisao na svom blogu, možda vas ipak ubedi da odgledate Morfijum. I da, u filmu Katarina Radivojević pokazuje sise.
Atmosfera puča je samo pozadina ovog filma, fokus je gorko žensko iskustvo – rigorozna društvena pravila koje nameće islam, nedostatak slobode, nametanje braka ili nesrećan brak. Munis provodi dane zatvorena u kući, slušajući radio, više zabrinuta za sudbinu svoje zemlje, nego za ugovoreni brak u koji je brat prisiljava, Faeze je njena drugarica, poslušna i pobožna, čija želja je da se uda za Munisinog brata. Zarin je prostitutka, a Fakri žena generala, koja beži od njega i kupuje kuću van grada, u kojoj će joj se pridružiti ostale tri žene. Kako one dospevaju tamo, nije ni bitno, jer je gledaocu jasno vrlo brzo, da je rediteljku ne zanimaju pravila naracije, već lepi kadrovi i simbolika koja iz njih izbija. Ali film nije video rad, njega mora da drži nekakva unutrašnja logika priče, koja ovde ne funkcioniše. Video rad/instalacija može da se bavi univerzalnim pitanjem položaja žena u islamu, film mora da se bavi konkretnom ženom. Kome to ne smeta, uživaće u scenama kratkog perioda idile tri žene koje žive u kući van grada, po prvi put u svom životu oslobođena od stega, koje su ih držale u prethodnom životu. Konačan utisak je da su likovi nerazrađeni i da je Neshatova propustila priliku da napravi odličan film.
Italijanski dan je započela Videokratija dokumentarni film Šveđanina italijanskog porekla Erika Gandinija. Prvi njegov film Raja Sarajevo je snimljen 94. tokom opsade ovog grada, a kasniji filmovi su se bavili zatvorom Gvantanamo, opsesijom zapadnog društva kupovinom i potrošnjom, i ubistvom Če Gevare. Videokratija pokušava da ispriča priču o povezanosti medija i politike u Italiji, ne koristeći tipičan dokumentaristički pristup, već selektivno prezentujući zanimljive činjenice, ostavljajući gledaocu da sam sklopi priču u svojoj glavi i donese zaključak. U filmu, Italija je zemlja televizije, kojom dominiraju gola ženska tela, reality show emisije i njeni potrošni junaci. To nameće aktuelnog premijera Silvija Berluskonija kao glavnog junaka, najveće televizijske mreže su u njegovom vlasništvu, slab je na žene, sklon pravljenju glamuroznih zabava u svojoj kući na Sardniji i prijatelj je zvezda. Jedan od njegovih prijatelja je italijanski estradni menadžer koji pred kamerom pušta melodiju svog mobilnog telefona, himnu italijanskih fašista. U maničnoj potrebi da budu poznati, sa jedne strane imamo Rikarda, automehaničara, koji očajnički pokušava da uspe na izborima za sledeću veliku zvezdu prezentujući svoj originalni izraz, mešavinu Ricky Martina i Jean Claude Van Damma, a sa druge Fabrizia Coronu, vlasnika paparazzi agencije, koji pre prodaje indiskretnih snimaka poznatih tračerskim novima, prvi ponudi fotke njenim junacima. Corona je ogoljena slika modernog reality junaka, muška Paris Hilton bez skrupula, nabildovan, zalizane kose, u jednom kadru broji novac koji je dobio pojavljivanjem u jednoj diskoteci., u drugoj parfemom zasipa svoje zmijsko telo dobrih minut i po. Samonazvani Robin Hud, koji uzima od bogataša, ali umesto da da siromašnom, zadržava novac za sebe. Trenutno, optužen za iznudu Corona čeka suđenje. Jedan od interesantnijih dokumentaraca koje sam gledala u poslednje vreme.
Odmah posle toga, krenuo je Veliki san/Il grande sogno, film o studentskoj pobudi 68. u na fakultetima u Rimu. Na početku filma stoji logo produkcijske kuće Mediaset u vlasništvu Berluskonija i odmah je jasno da je ovo lepo upakovana slika revolucionara, svi glumci su super privlačni i već u svojim tridesetim, a glume studentariju, koja posle sukoba sa policijom idu kući mami i tati, ili jede picu sa prijateljima. Ljubavni trougao u filmu podseća na Bertolučijeve Sanjare, što po meni nije dobra referenca, koliko je taj film bio pretenciozan i suštinski isprazan.
O Morfijumu sam pre gledanja čula oprečne ocene, jednu kažu da je uobičajen film o narkomanima, samo smešten na početak 20.veka, samim tim ništa posebno za gledanje, a drugi da je jako dobar film. Moj utisak je da Morfijum je na momente odvratan za gledanje, ali teško se i zaboravlja. Kao da gledamo predstavu po činovima, koji vode kulminaciji, koja ništa dobro neće doneti. Kako se glavni lik kreće da drogira, ne toliko ni radoznalosti, već iz iz čiste dosade, ne bi ovde učitavala neko šire značenje, Rusija pred revoluciju, opšti raspad na vidiku. Moj jedini zaključak je da ne možeš da podneseš tu veličinu i svoje mesto u njoj ako se ne odaš nekom poroku. Dejan Ognjanović je lep tekst napisao na svom blogu, možda vas ipak ubedi da odgledate Morfijum. I da, u filmu Katarina Radivojević pokazuje sise.
No comments:
Post a Comment