njegov izbor - part 1

Kako sam sva važna i zauzeta, živim brzo, a hranim se lako, nisam stigla da se bavim programom nedavno završenog Festa. To sam prepustila njemu. I rezultat je jedan stvarno sjajan film, nekoliko solidnih, nijedan potpuni promašaj. Krenimo od početka:



Liban/Lebanon (Samuel Maoz) – autobiografski film o sukobu Izraela i Liban sa početka osamdesetih. Rat nije stvar heroja, nema krupnih reči, izliva patriotizma, ni mudrih starijih oficira, rat je tako banalan i skučen. Sediš u tenku, danima, a oko tebe su ljudi sa kojima deliš dobro i zlo, usrani od panike kao i ti. Obični, nervozni, spremni na svađu, kad se zapuce ko zna kako će reagovati. Spoljni svet se vidi kroz osmatračnicu tenka, čuje se preko telefona odakle stižu kontradiktorne naredbe, koje prenosi manični pukovnik Džamil, jedini profesionalni vojnik, besan što su mu povereni mobilizovani paceri. Moaz je u nekoliko metara kvadratnih sažeo svu teskobu, bezumlje i arbitrarnost rata. Najsličniji njegovim zbunjenim i sa konca pokupljenim junacima, su likovi Dežulovićevog romana Jebo sad hiljadu dinara.

Air Doll (Hirokazu Koreeda) – Japanska usamljenost, prenaseljenost i žene, koje izgledaju ko porcelanske lutke, kojima je nemoguće odrediti godine su neizostavan deo predstave nas zapadnjaka o ovoj dalekoj i egzotičnoj zemlji. Lutka na naduvavanje će nam samo pomoći da ostanemo u uverenju da znamo nešto o Japanu, ako smo čitali Murakamija i gledali ovakve filmove. Otuđenost je strašna stvar, a ljubav sa plastičnom lutkom je bolja nego apstinencija. Jedino što lik plastične lutke ostaje na nivou mirisanja cveća, radovanja jutarnjoj rosi i ponavljanja reči sa začudnim izrazom na licu.
Možda je reditelj želeo da napravi feministički film, u kome sugeriše kako žene žive slobodan život preko dana, kad su same, dok uveče su na raspolaganju svojim muževa/gospodara i njihovog seksualnog raspoloženja. Ali ja nisam sigurna u to, jer sam u jednom momentu zadremala, što doprinosi utisku dosade. Šta kažete na japanski film u kome ljudi pričaju bez prestanka, duhoviti su i nema scena kinky seksa? To bi bilo stvarno revolucionarno.

Metastaze (Branko Šmit) – Hrvatski film o navijačima Dinama i njihovim propalim životima je mogao ladno biti snimljen na Voždovcu ili Rakovici. Četiri prijatelja iz novog Zagreba, koje ujedinjuje fudbalski klub, lokalna birtija i činjenica da su omanuli u svemu što je važno, pa imamo propale brakove, nasilje u porodici, težak alkoholizam, besparicu i život kod roditelja, lečene i nelečene narkomane, tranziciju u kojoj učesnici domobranskog rata ne mogu da se snađu. Metastaze duguju dosta filmovima kao što su Trainsportting i Football Factory. Soundtrack je odgovarajući, čuli smo Majke, čak i deo pesme Sjajne niti, najboljeg srpskog benda Goribor.

nastavlja se ...