Šta je moj tata radio za vreme rata?

U prošlonedeljnom broju Vremena, pročitala sam jedan tekst koji me opseda već danima. U pitanju je pozorišna kritika, a predstavu nisam gledala. Ivan Medenica piše o predstavi Bli Jelene Mijović, koja se igra u Atelju 212. Predstavi u kojoj su jedni likovi ovde, a drugi tamo, a niko srećan, on zamera svašta, a posebnu pažnju posvećuje motivu, kako on to zove „vize koje nema“, „univerzalnom tragičkom mehanizmu“, čija pojava i delovanje su jasni sami po sebi.
Između ostalih stvari, Medenica smatra da čekanje „vize-koje-nema“ ne može biti dovoljan simbol života u Srbiji. To treba problematizovati dalje. Do sada se uglavnom slažemo. U tome on koristi slavenkadrakulićevski argument: ako mladi hoće da saznaju zašto nema vize, treba da se suoče sa prošlošću. Ali mi smo tad bili deca... Za Medenicu to je „budalasto-konformistički odgovor“. Pravo pitanje je „Šta si radio za vreme rata tata?“.

Neko ko se bavi teatrom valjda treba da zna, da ta vrsta samoljubive moralizatorske retorike deluje groteskno na sceni, a u životu potpuno neumesno. Ili neukusno. Ili nepristojno.

Zato ja nikad neću pitati mog tatu šta je radio za vreme rata, jer znam šta jedan tata na to može da odgovori. Gledao sam kako da sačuvam svoje dostojanstvo, da preživim i da održim porodicu na okupu u jednom smutljivom vremenu. Gledao sam Dnevnikov dodatak, sa Miodragom Popovim (za koga se na suđenju Petru Lukoviću, ispostavilo da nikada nije bio tamo, al eto dete od 11 godina ga se seća) i utroba mi se prevrtala. Gledao sam zemlju u kojoj sam rođen kako nestaje u krvi, a divljaci kako se šepure gradom, sa zataknutim pištoljem za pojas i ukradenim automobilima. Gledao sam kolege, prijatelje, profesore, kako postaju sve više nacionalisti, a sve manje ljudi.

I nisam bio sam u tome.

Da li bi nešto promenilo da je moj tata postao žena u crnom? Da je otišao na sesiju Beogradskog kruga? Da je pisao pozorišnu kritiku za Politiku? Ne znam. U našoj kući devedesetih nije bilo te novine.

Šta današnja budalasto-komformistička omladina treba da izdrži da bi izveli suočavanje sa kojim ni oni koji nose odgovornost nisu uspeli (hteli) da se iskobeljaju? U sklopu tog (specijalnog) vaspitanja, pored sankcija pod kojima i danas žive isti ti mladi su bili posipani milosrdnim prahom iz vazduha pre 10 godina, ali ni to ih nije opametilo. Zato ih sve treba strpati u isti tor, ma koliko da se razlikuju po mnogim stvarima, pa i po poznavanju nedavne prošlosti i stavu (stidu) prema njoj i preventivno ih politi govnima.

Dosta više tih generalizacija. Ako S.Drakulić ne zna kakav je današnji Beograd i mladi Srbi u njemu, onda bi to pozorišni kritičar morao za zna – deca tajkuna, ratnih huškača, kriminalaca, bivših/sadašnjih SPS-ovaca i zločinaca ne postavljaju sebi nikakva pitanja. Ne čuju sopstvenu svest od Cece koja trešti u klubu ili hausa koji testira amortizere novog Audija A8, poklona od tate. U kafiću u Strahinjića Bana se ne čita Vreme, već Story ili Glorija. Neki od njih imaju višegodišnje vize za studiranje u inostranstvu, sa koga će se vratiti da postanu menadžeri, konsultanti, brokeri, savetnici potpredsednika Vlade i onda će nam konačno objasniti kako je u toj Evropi i uvesti nas tamo. Bez viza.

muzički intermezzo

Dok ja završavam tezu, odlučila sam da podelim sa vama svoju poslednju muzičku fascinaciju. Florence Welch iz Londona, iliti Florence and the Machine, koju je BBC proglasio nadom za 2009. Zaboravite freak folk ovo je prava stvar - pank i folk ukombinovani sa lucidnim tekstovima i upečatljivim glasom. Iz nekog razloga mene Flo podseća na PJ Harvey, iako je Polly bluzerka u duši, a Florence je veseli hipik. Al nisam kod psihijatra da objašnjavam asocijacije. Florence nije izdala album (očekuje se u julu ove godine), skupila sam na jedno mesto par pesma koje cirkulišu po MP3 blogovima.

moj skrpljeni EP:
Florence and the Machine - My Dog Days Are Over
Florence and the Machine - Kiss With a Fist
Florence and the Machine - Hospital Beds (Cold War Kids cover)
Florence and the Machine - Postcards from Italy (Beirut cover)
Florence and the Machine - You got the Love (Candi Staton cover)

I javite mi dal ovo radi. Moj prvi upliv u gusarske vode.

Beppe Severgnini@Belgrado

Beppe Severgnini je poznati italijanski novinar, kolumnista dnevnika Corriere della Sera, dugogodišnji dopisnik britanskog The Economista i autorom nekoliko knjiga koje bez obzira da li se bave snalaženjem Italijana u zapadnom svetu ili objašnjavaju Italiju strancima objedinjuje jedna tema – istraživanje italijanskog identiteta. U sklopu mini istočno-evropske turneje, na kojoj je već obišao Sofiju i Bukurešt, Severgnini je posetio Beograd, popričao sa studentima, profesorima, Italijanima koji rade u Beogradu u Italijanskom kulturnom centru, a dan kasnije održao predavanje na Filološkom fakultetu.

I pored toga što je živeo u Londonu i Vašingtonu, u vreme pada komunizma bio dopisnik iz istočne Evrope (seća se intervjua koji je radio sa Vukom Draškovićem 1991. u hotelu Moskva), Severgnini se najviše bavio svojom domovinom, karakterom svojih sunarodnika, vrhunskim dostignućima koje je ova zemlja ponudila svetu, ali i problemima mentaliteta, koji doprinosieonome što je najveća boljka ove zemlje: korupcija, nepotizam i birokratija. Otpor organizaciji i uvođenju reda, nepoverenje u svaki pokušaj reformacije društva, preveliki uticaj crkve na društvo, a od skora i nalet imigranata su samo neki od problema koji potresaju Italiju. Ali da se Severgnini bavi isključivo opravdanjima, ma koliko duhovit bio, a to sigurno jeste, ljudi bi prestali da čitaju posle prve knjige.

“Your Italy and our Italia are not the same thing” napisao je Beppe Severgninin u engleskom izdanju svoje popularne knjige La Bella Figura: insajderski vodič kroz italijanski um (La Testa Degli Italiani u originalu), isprovociran načinom na koji se o njegovoj domovini piše van nje. I pored miliona turista i italo-entuzijasta koji se svake godine sliju put čizme na Apeninskom polustrvu, ono što danas možete pročitati o la bella paese, Severgnini klasifikuje u dve grupe: ljubavna pisma i dnevničke zabeleške prepune razočarenja, u zavisnosti ko ih ispisuje. Priče od superiornosti italijanske kuhinje i vina, vađnosti porodice i mame sa velikim M dolaze od Amerikanki u četrdesetim, dok izvestaji o korupciji, pronevernim evropskim fondovima i neozbiljnosti političke elite se uglavnom mogu naći u engleskim medijima, čiji autori su sredovečni muskarci, kojima Severgnini priznaje da imaju interesovanje, ali im fali pasija za subjekt o kome pišu. A Italija je nesto sasvim treće – lavirint reći će Severgnini i sa uzbudjenjem krenuti da ga istražuje u knjizi koja je oblikovana kao desetodnevno putovanje, tokom koga će te saznati kako se Italijani ponašaju na aerodromu, plaži, autoputu, gradskom trgu, u restoranu, hotelu, banci ili kod kuće. U tome se vodi mišlju Luigi Barzinija koji kaže “U ovom trenutku biti iskren prema sebi je najveći oblik patriotizma”

moja potpisana kopija knjige La Bella Figura

Od 1998. na sajtu Corriere della Sera, Severgnini piše blog i vodi forum pod nazivom Italians, koji okuplja i Italijane rasute po svetu, koji i imaju dugu tradiciju emigriranja u potrazi za hlebom, ali od nedavno i strance koji u sve većem broju stižu u Italiju, a ovaj forum predstavlja platformu za različite diskusije koje proizlaze iz novonastale situacije.
Istovremeno to je naziv njegove poslednje knjige Italians: Il giro del Mondo in 80 pizze (Italijani: put oko sveta sa 80 pica), koja predstavlja putopis o obilasku sveta tokom koga u bilo kom gradu bi Severgninija sačekali Italijani i pozvali sa njima na picu. U predgovoru knjige Severgnini citira Tomasa Friedmana i njegovu misao o tome kako je globalizacija učinila svet ravnim (The World is Flat), što su Italijani oduvek znali, pa na tu ravnu površinu stavili picu. Beogradsko okupljanje je bilo upriličeno u restoranu Dejana Stankovića, što je naišlo na veliko odobravanje gosta, koji je dugogodišnji navijač Intera, o čemu je i napisao čak tri knjige (Interismi, Altri Interismi, Tripli interismi).

“Italija nije nacija, već iskušenje” (Italia non e una nazione, e una tentazione), jer ona izaziva asocijacije na lepe stvari u životu – muziku, hranu, operu, umetnost, na predavanju na Filološkom fakultetu reći će studentima da se engleski koristi, ali se italijanski voli. Nekoliko stvari važnih za razumevanje italijanskog karaktera počinju na I: ako je verovati Severgniniju Italijani su previše inteligentni za sopstveno dobro, njihov mozak ne prestaje da radi nikad. Na primer, na crveno na semaforu svaki normalan građanin će se zaustaviti (ovde on misli na severnjake u strahu od zakona), dok će Italijan početi da razmišlja o vrsti crvenog koja mu se prikazali i ući će u diskusiju sa njim – to nije stvarno STOP, to je relaciono STOP i ti u tom trenutku treba da odlučiš koliko je ono za tebe obavezujuće. Ili ideologija: političari u Italiji nazivaju jedni druge fašistima i komunistima (zvuči poznato, zar ne); današnja goruća tema imigracije je posledica politike “dobrog srca” levice i “čvrste ruke” desnice, gde ni jedna ni druga strana nije doprinela rešavanju problema. Italijani improvizuju, pred sastanak u Evropskoj komisiji italijanski Ministar će se pripremati u vozilu na putu od aerodroma, čak iako je sastanak najavljen nedeljama unapred, a tema od izuzetne važnosti. Ali prednost Italije je “spremnost da svaku krizu pretvori u slavlje”, zaključuje Severgnini.

Pisanje o nekom kolektivitetu je predstavljalo klizav teren, zbog tendencije autora da pretera dal’ u slavnjenju, dal’ u kritici, a da sve mora da bude generalizovano, jer inače ni nema svrhu, ako se prizna prevelika individualna različitost. Čini se da Severgnini se u tome uspešno snalazi. Poseta Beogradu bi mogla da posluži da neko prevede neku od njegovih knjiga na srpski, a do tada evo snimka u kome Beppe drži predavanje u Londonu.

one man's freedom fighter....

Terorizam radikalno-levičarskih grupa je tema kojom se direktno (Baader-Meinhof Complex) i indirektno (Il Divo) bave dva veoma interesantna filma sa ovogodišnjeg FESTa.

Ovogodišnji nemački kandidat za Oskara, Der Baader Meinhof Komplex prati osnivače ekstremno levičarske grupe od perioda studentskih protesta krajem šezdesetih u zapadnom Berlinu, preko formiranja RAF-a, terorističkih akcija koje su izveli, hapšenja članova, suđenja i samoubistava u zatvoru. U produkciji Bernda Eichingera (koji je takođe producent filma Die Untergang) ovo je najskuplji nemački film ikada, zbog lokacija na kojima je snimljen (Nemačka, Italija, Maroko) i velikog broja statista u scenama demonstracija. Reditelj Uli Edel se koristi dokumentarističkim pristupom, film prati hronološki događaje koji su obeležili najturbulentniji period posleratne Nemačke, TV prilozi iz tog vremena su umetnuti u film da bi mu dali.na verodostojnosti. Najkritikovaniji deo filma se odnosi na prikazane scene nasilja, ali to je i bio suštinski deo rediteljskog postupka – Edelov film je izabran od strane nemačkih obrazovnih institucija kao veran istorijski dokument, jer odbija da učestvuje u glamorizaciji grupe, čiji ideali u početku izazivaju simpatije, ali koja je u svojoj suštini je bila teroristička i ostavila trag od preko 30 ubijenih žrtava. Sam subjekat je naravno prepun kontraverza. I tokom delovanja grupe, a pogotovu posle tragičnog kraja njenih osnivača, RAF ili popularno nazvana grupa Baader Meinhof je bila predmet simpatija levo nastrojene omladine u njihovoj domovini, a i širom sveta, mitologizacije i teorije zavere (sam film nagoveštava da su se članovi grupe pribojavali da će biti ubijeni u zatvoru, ali pošto se završava snimcima otkrića tela u ćelijama, time stavlja tačku na sumnje da u samoubistva, barem što se viđenja autora filma tiče). Nekoliko filmova, ali i pesama pop bendova je posvećeno članovima ove grupe (First We Take Manhattan Leonarda Cohena između ostalih).

Bojazan dece žrtava se sastojao u tome da ako Baadera, Enslinovu i Urlike Meinhof budu igrali popularni nemački glumci, svi odreda zgodni, a nasilje prikazano kao u filmu Boni i Klajd, publika neće moći da odoli identifikaciji sa harizmatičnim teroristima. I tu su delimično bili u pravu, uzimajući u obzir posvećenost ciljevima otpora američkom imperijalizmu, scenama stvarnih događaja iz Vijetnama, apatijom generacije roditelja (istih onih koje optužuju da su dozvolili Hitleru da napravi holokaust, a da nisu postavili pitanje kako je to moguće), malograđanštinom uljuljkanom plodovima posleratnog nemačkog privrednog rasta. Ali film ne propušta šansu da pokaže kako prelaskom sa protesta na akciju, sami učesnici su izgubili ljudskost, time što postaju ubice, oni sami sebe lišavaju mogućnosti saosećanja. Moritz Blaibtreu prikazuje Baadera, više kao trigger happy sociopatu ili James Dean-wanna be neprilagođenog đilkoša, nego kao ideološki osvešćenog borca za pravdu. On vozi brza kradena kola, voli da puca nasumično po autoputu, dok sluša američki rockn’roll, u jednom momentu Gudrun Enslin spominje da ima kćerku negde, ali ništa u filmu nam nije pruženo da bi shvatili njegove motive. Tokom štrajka glađu u jednom od zatvora, Baadera je posetio Jean Paul Sartre (to nije deo filma) i ovo je o njemu kasnije zapisao:

I think that he also hoped that I had come to defend him and his comrades based on the actions they'd taken. He saw that I wasn’t in agreement with them. I came as a man of the Left in sympathy with any Left-wing group in danger; this is an attitude that I think should be generalized. I came so that he could give me his point of view on the struggle they'd conducted. Which he did, by the way. And I hadn’t come to say I was in agreement with him, but simply to learn which of his opinions could be taken up again elsewhere, if we think they were correct, and also to talk about his situation in the prison as a prisoner.

Transformacija Urlike Meinhof od buržujke sa simpatijama prema komunizmu ka ideologu grupe i autoru njihovih proglasa, je data simbolički u formi otvorenog prozora, kroz koji ona iskače u trenutku oslobađanja Baadera od strane članova grupe – sa jedne strane prikazana je kao najsvesnija posledica, jer prethodno bekstvu pita čuvara da li ima ženu i decu, takođe tvrdi da svoju decu nikad ne bi ostavila, da bi skrenula u najžešči ekstremizam, koji se nagoveštava da je rezultat mentalne labilnosti. Detaljnija razrada same psihologije aktera je pretpostavljena obimnoj naraciji.

Čini se da je Edel količinom metaka ispaljenih i krvi potekle uspeo da spreči dalju mitologizaciju članova RAF-a, ali ni osuda nije ono što je želeo da postigne, tako da je sveukupni utisak da ste gledali igrani dokumentarac. Ono što je meni zaparalo uši je korišćenje Blowing In The Wind u odjavnoj špici, Dylan je ikona protesnog pokreta, i blowing in the wind je ironija prema nemogućnosti promena i na neki način mirenje sa tim. Planirane akcije, koje obuhvataju ubistva i nevinih ljudi, su nešto potpuno drugačije.



###

Sa druge strane, Paolo Sorrentino je namerno izbegavao da napravi biografski film, iako je glavni lik filma Il Divo dugovečni italijanski premijer Giulio Andreotti. Fokus filma je poslednji pokušaj Andreottija da se domogne izvršne vlasti, početkom devedesetih i da bude izabran za predsednika republike, što je optužnica za saradnju sa mafijom i učešće u ubistvu jednog novinara, izjalovila. Andreotti, u sjajnoj izvedbi Tonija Servilla, je nalik karikaturi, kao uostalom i gomila sikofanata, koji čine njegovu frakciju hrišćansko-demokratske partije.

Il Divo je serija nekakvih teatralnih prikaza, kojima dominira Andreotti, pogrbljen sa skupljenim rukama ispred tela, monotonim tihim glasom i tonom, koji se kreće od empatičnog (Andreotti brine o siromašnim građanima, svojoj sekretarici, razgovori sa suprugom) do blago sarkastičnog humora. Apsolutna moć, koju je ovaj čovek definitivno imao (tri puta bio premijer, a u međuvremenu uvek ministar) je demonstrirana kroz činjenja njegovih najbližih saradnika, Sorrentino prikazuje Andreottija kao (simpatičnog) čudaka, sa izvesnom dozom sentimentalnosti. Ali ne propušta da pokaže potpuni nedostatak kajanja – Andreotti sa ubeđenjem odbija sve optužbe o saradnji sa mafijom; ako je do tada bio posmatrač dešavanja, matorac koji ne spava, suđenjem kao da dobija novu energiju.
U skladu sa činjenicom da porodica, crkva i mafija su stubovi italijanskog društva, on redovno ide na ispovest, ali ne pokazuje ni trunku kajanja. Zato, reditelj ukršta njegova podsećanja na prošlost sa slikama utamničenog Alda Mora, koga su ubile Crvene brigade, jer je vlada koju je Andreotti predvodio obila da pregovara sa teroristima.

Novinar Mino Pecorelli je došao Morovih pisama iz zatovora u kojima on direktno optužuje Andreottija za sudbinu, koju predoseća da će ga snaći, jer je uveren da njegovo ubistvo politički odgovara Adreottijevoj frakciji. Pecorelli je ubijen od strane mafije, a Andreotti na suđenju označen kao inspirator ubistva. Film i staje u trenutku suđenja, koje će u realnosti potrajati više godina, a presude će biti na kraju odbačene (jer su optužnice zastarele, što je specijalnost sadašnje italijanske Berluskonijeve vlade; on je ovaj statutarni previd iskoristio da bi izbegao sve istrage koje se vode o njegovoj umešanosti u korupciju).

U međuvremenu, Andreotti je dobio titulu doživotnog senatora, što ga oslobađa svih daljih istraga na ovu temu. I dalje je živ (ovde možete videti trenutak gde samo što nije umro pred kamerama pre par meseci tokom intervjua sa nekakvom vedetom novinarstva, koja neviđeno podseća na seks bombu Ornelu Muti).

Čak je film o sebi pogledao. Navodno je bio iznerviran kako je prikazan, ali je i to na kraju sa humorom prihvatio. Iskorišćen je njegov citat u filmu „U Italiji su me optuživali za sve sem za Punske ratove, za koje sam izgleda bio previše mlad“ i kroz priču o jednom trenutku njegove vladavine, Sorrentino pokušava da poveže sve ključne događaje iz italijanske istorije u prethodnih 40 godina – period terorizma Crvenih brigada, suđenja i ubistva sudije Falconea, ubistva poznatih bankara od strane masonske organizacije P2, insinuirajući da je Andreotti američki čovek, koji je sprečio širenje komunizma u Italiju u sklopu Gladio operacije, koju je osmislio NATO; pri tom neispuštajući priliku da napravi upečatljiv portret svog glavnog junaka.