ulična umetnost u kuhinji

Ko o čemu baba o uštipcima, ja o stensilima. Sinoć je u Kulturnom centru Grad podeljen kalendar uličnih radova TKV u produkciji agencije Unibrand i štamparije Tipografik plus.

"Jao, kako si ti mlada" rekla sam kad sam je upoznala. I ne neću reći ništa više o njoj, sem toga da se super oblači, da se bavi različitim načinima komunikacije i da se od nje očekuju velike stvari. Za početak posredstvom kalendara imaćemo TKV radove u kuhinji.

daily pics#3 - delicious

Restoran Zaplet je redak restoran koji ima svoju radionicu u kojoj se spremaju hleb, peciva i kolači. Pored toga što je praktičan, prostor je super moderan - visoki plafoni, zid od cigle, super osmišljeno osvetljenje, gomila kuvara na policama i sprava za pravljenje divota za jelo. As though I died and went to heaven.

I da naravno da sam zaboravila foto aparat, morate da mi verujete na reč, aparat na telefonu jednostavno nije dovoljno dobar. Ali imam svedoke, više od 30 njih. Moja firma je odlučila da tu napravi novogodišnju žurku i dobila 5+ za originalnost, zato što je pribavila nekoliko kuvara da nadgleda nas kuvare amatere, savremene žene koje u kuhinju nikad ne ulaze i ekipu koja je samo došla da se zeza i da pije. Zadaci teški, počevši od predjela brusketa sa tikvicama, prolećnih rolnica, suvih šljiva u slanini, tartar bifeka, preko rižota sa kozicama i raviola sa rikotom i spanaćem, do rosbifa i glazirane patke. I to nije kraj - tiramisu i tart sa malinom i čokoladom. Mora da sam nešto zaboravila. E da, moje koleginice koje mese hleb.

stensili u kvartu

Ovo je samo ilustracije radi, znam da ćete otrčati do prvog kioska da kupite novi broj magazina Kvart.

I gotta feeling

Black eyed peas su među najretardiranijim grupama svih vremena. Ali čini se da su sa I Gotta Feeling uspeli da izađu iz svojih okvira. Ne što je u pitanju sjajna pop pesma, slična je većini njhovih singlova, ali u se ona pokazala pogodnom za koreografije koje ljudi snimaju uz klasično otvaranja usta i kasnije postavljaju na YouTube. Ima nešto što pokreće u toj pesmi, mada nisam uspela da otkrijem šta. Šta god mi mislili o njima, BEP su šampioni lipduba. I ko može da odoli, jer "tonight is going to be a good night".

Na primer, učenici St. Mary Collegea u Ontariju su napravili neku vrstu promocije za svoju školu, pogotovu njene sportske aktivnosti.





Malo profesionalnija verzija je ona koju su smislili studenti Univerziteta u Montrealu.



Ako vam nije dosta jurcanja po hodnicima, uradite nešto stvarno kreativno, okitite kuću u kojoj živite raznobojnim svetiljkama.




Lipdubovanje je jeftinije od slanja korporativnih čestitki, barem su tako mislili zaposleni agencije Publicis u Londonu. Njihova verzija je dosta prozivana, jedan od komentara kaže da video izgleda kao da su ga snimili menadžeri, a ne kreativci. O my....




Kad pogledate sve, samo se ovako može završiti

nowhere boy

Prvo je prijateljica stavila link, koji vodi na stranu na kojoj su fotografije muškaraca koji plaču, koje je snimila britanska umetnica Sam Taylor Wood.

Daniel Craig plače

Ed Harris očekivano

Michael Madsen glumi, pošto nema teorije da on plače

Posle malo čeprkanja po netu, saznah da STW je prešla sa fotografije i video instalacija na film. Još prošle godine sam čitala da je snimila kratak film po priči Love You More Patricka Marbera (pisca drama Bliže, Don Žuan u Sohou i scenarija za film Zabeleške o skandalu). Ovu priču možete naći u knjizi Razgovor sa anđelom, koju je uredio Nick Hornby, u cilju skupljanja novca za fondaciju koja je pomaže roditeljima dece sa autizmom, kao što je on sam. U ovoj zbirci priča se zove Peter Shelley, po pevaču grupe Buzzcocks, koji je istovremeno i lajtmotiv priče o dvoje tinejdžera koji gube nevinost slušajući pank, krajem sedamdesetih u Engleskoj.

Ove godine je u Kanu premijerno prikazan film Nowhere Boy, koji je bavi adolescentskim godinama Johna Lennona. Scenario je pisao Matt Greenhalgh, autor scenarija za film Control o životu Iana Curtisa. I pored savršene fotografije Antona Corbijna, film me nije oduševio, zbog čega sam popila more kritika. I tokom snimanja Dečka niotkuda pojavile su se kontraverze, prvo rasprave o tačnosti biografskih podataka, a onda i vest da se 42-ogodišnja Sam Taylor Wood zabavlja sa glavnim glumcem 19-ogodišnjim Aaronom Johnsonom. Dovoljno da željno očekujemo da vidimo rezultat.

daily pic#2

Novi pregled iz zemlje i sveta, iz zemlje za svet na engleskom blogu. Da li je Beograd novi Prag? Nemam pojma u Pragu bila nisam. Bila naporna nedelja, mrzi me da prevodim.

daily pic#1

Na dvadesetogodišnjicu pada Berlinskog zida, malobrojna grupa Beograđana maršira protiv fašizma. Da se zapitaš koliko smo se mi ustvari zajebali. Nije propalo 10 godina pod Miloševićem, ispašće propalo je mnogo više. Pod istim prozorom odakle sam ovo slikala, protestvuje već danima grupa radnika Trudbenika, zbog po njihovom ubeđenju lopovske privatizacije. Pored fensi izloga nove robne kuće Beograd, u kojoj ženske čarape koštaju 1000 dinara.

Pored Borke P. i šačice (ali stvarno šačice) studenata, anti-globalista, anarho-sindikalistističkih zgubidana, bilo je više policajaca i fotografa.

Hit dana

Transitions Online je povodom 20 godina od pada zida napravio specijalan sajt posvećen ovoj temi.

Kultura sećanja

Ako gledate BBC World tokom oktobra i početka novembra, možda ste primetili da voditelji i gosti, koji su iz Britanije nose bedž u obliku cveta maka na reveru. Ko poseti Englesku tokom tog perioda videće da veliki broj ljudi na ulici takođe nosi ove bedževe.
U pitanju je obeležavanja dana veterana,tj. dana sećanja (Remembrance Day), koji se slavi 11. novembra paradom u Whitehallu, koju uglavnom predvodi kraljica, a počasno mesto imaju veterani svih ratova. Na kratkoj relaciji do Westminster Abby, ulica je posuta cvetovima, a čitava atmosfera je veoma ozbiljna i dostojanstvena, jer paradu predvode malobrojni preživeli iz Prvog svetskog rata, od kada je ova tradicija i započeta.

Simboličnim gestom, građani jedne zemlje obeležavaju važne istorijske događaje i još važnije se sećaju se žrtava koje su podneli njihovi pretci. Pisac Knjige o džungli, poznatiji kao autor pesme Ako (If), Rudyard Kipling je napisao pesmu Recessional, koja prvenstveno izražava tugu zbog propasti britanske imperije, ali koja se popularnom sećanju se transformisala u pesmu koja opominje da je zaborav nešto što nijedna države sebi ne sme da dozvoli.

Umemo da dovedemo trubače Medvedevu, da zatvorimo pola grada zbog Bajdena imamo aero mitinge, tokom kojih nas probijanje zvučnog zida podseća na to da smo samo deset godina ranije bili bombardovani, ali da li se ikada sećamo poginulih u bilo koja od samo u ovom veku tri ratna sukoba?

smoren do smrti

Ili Instead of Manhattan, first we take Brooklyn

Nova HBO serija prati pisca, koji nije u stanju da napiše drugi roman, ostavi ga devojka, a on očajan daje oglas na Cragslisti, reklamirajući sebe kao privatnog detektiva. „Pročitao sam toliko romana Raymonda Chandlera, da mislim da bih mogao da radim ovo“, kaže Johnatan, koga igra Jason Schwartzman. U ovoj suludoj nameri ga prate ortak koji crta stripove (Zach Galifianakis) i urednik magazina za koji Johnatan piše (Ted Danson iz „Kafića Uzdravlje“). I pored pokušaja noir estetike (Johnatanova odela i mantili, sastaje se sa klijentima po barovima), obzirom na ekipu predvođenu Schwartzmanom, serija je Wes Andersonovski čudnjikava kombinacija sadašnjeg vremena i retro mode. On sam je isti kao u filmovima kao što su Rushmore ili Darjeeling Limited, nespretan, nezreo, dečački naivan, pomalo bizaran, iako je serija bazirana na životu autora scenarija Johnatana Amesa. U jednoj epizodi pojavljuje se naša Branka Katić.




Dugogodišnji žitelj Brooklyna, Ames je hteo da napravi seriju koja odražava duh ovog kraja New Yorka, ležernost, sklonost refleksiji, pretenziju ka autentičnosti. Donekle je u tome uspeo, Gawker blog kaže da je ovo savršena serija za hipstere. Po mom mišljenju, to je čini kandidatom za neobnavljanje ugovora za drugu sezonu.

Snimana na originalnim lokacijama, Ames živi u Fort Greenu, serijom je hteo da ovekoveči svoj kraj. Što se samog Brooklyna tiče, poznat je po svojoj rasnoj i etničkoj šarolikosti (veliki procenat crnog stanovništva, kao i nacionalnih zajednica – Italijana, Rusa, Poljaka između ostalih). Kraj je postao gotovo pa fensi, u Sex and the City neko kaže „Brookly in the new Manhattan“.

Upoznajte Brooklyn kroz pop kulturu

U popularnoj kulturi je prisutan bio prvo kroz hip hop (koji vuče poreklo iz Bronxa), a onda i indi muziku, otvaranjem klubova u Williamsburgu.

Za one koji vole da čitaju: Džonatan Letem Sva siročad Bruklina

Za one koji vole da gledaju filmove: The Squid and the Whale (Noah Baumbach),

Smoke (Wayne Wang),

Do the Right Thing (Spike Lee)



*Imajte u vidu da ovo piše osoba, koja nije videla ni B od Brooklyna. Trenutno je skupila četvrtinu novca koja je potrebna za put do New Yorka.

dark side of social media

Kad sam razmišljala da li da se prijavim na Glocal i sa čim da idem tamo, već sam završila tezu, koja se dosta kritički odnosila prema fenomenu web 2.0, tada u kontekstu ekonomije koja vlada ovim ekosistemom. Konkretnije ideje da li sadržaj koji stvaraju korisnici različitih platformi ima ekonomsku vrednost. Nije mi se ponavljala ta priča, pošto sam šest meseci provela pišući tih stotinak strana, pa sam razmišljala šta me interesuje da se time bavim sad. A da ima veze sa društvenim medijima.

Na prvi pogled, čini mi se da u ovom regionu kasnimo sa prihvatanjem svih mogućnosti koje društveni mediji omogućavaju (a da to nije otvaranje naloga na Facebooku), na pamet mi padaju šira upotreba u biznisu ili obrazovanju. Kao i da sve što je vezano za društvene medije, tamo gde se prihvata, prihvata se potpuno nekritički. Dok roditelji i profesori smatraju da deca gube vreme surfujući netom, raste generacija kojoj novi mediji uopšte nisu „novi“, već jedini koje poznaju. Kao takvi oni su savršeni za vršenje uticaja u najrazličitijim smerovima. Iz tog razloga ne čudi da i grupe, koje mnogi smatraju ekstremnim, aktivno komuniciraju svoje poruke, koristeći društvene medije.
Rad koji sam prezentovala se sa jedne strane bavi kritikom liberalnog diskursa, koji popularno gledano vidi web 2.0 kao pokretač svih pozitivnih procesa u društvom, počevši od obrazovanja, ekonomije do političkih promena, a sa druge fokusira se na konkretan slučaj, jer sam želela da pokažem koliko aktivnosti u okviru društvenih medija imaju uticaja na političku sferu i javno mnjenje u Srbiji. Nažalost, otkazivanje Gay parade je išlo na ruku lakoj argumentaciji u prilog te teze.

Kad bude rad zvanično objavljen od strane organizatora Glocal konferencije, postaviću ga na net, do tada nudim samo prezentaciju.

Dark Side Of Social Media

View more presentations from popkitchen.

Inače, dobila sam dobre reakcije na prezentaciju, David Bailey, koji je upoznat sa regionom, jer je živeo u Banja Luci, a danas na Kosovu, je pratio konferenciju i intervjuisano nekoliko prezentera, između ostalih i moju malenkost. Jes’ da sam se unervozila, pošto je David imao kameru koja podseća na lizalicu, ali valjda sam uspela da objasnim šta je bila motivacija za rad.

UPDATE: Divni ljudi sa Glocala su uploadovali celu prezenataciju na blip.tv, pa ako ste stvarno stvarno zainteresovani, pogledajte 20 minuta govorancije i mlataranja rukama ovde.

glocal09 - ostatak

Krenula sam da blogujem još na predavanjima drugog i trećeg dana, ali onda bi prestala da slušam šta ko priča, a van konferencije sam htela da klopam po sjajnim skopskim restoranima ili da se družim sa domaćinima.

new media center photostream@flickr

Day02

Iako su organizatori napravili raspored predavanja, koja su tematski labavo povezana, zbog last minute otkazivanja, došlo je do malog iskakanja. Jutranju sesiju sa započele uslovno rečeno kulturne teme. Prvo je Nada Švob Đokić, sa zagrebačkog Instituta za međunarodne odnose držala predavanje o transformaciji kulturnih industrija od konzumerizma ka socijalizaciji. Iza ovog nabudženog naslova, krije se teoretska priča čija je poruka da kulturne industrije u regionu moraju da se okrenu tržištu, ali i da ponude nešto autentično, umesto imitacija sa Zapada. Prezentacija bi mnogo bolje funkcionisala, da je bilo manje teksta, kao i da se profesorka fokusirala na praktični primer, umesto što je pričala generalno. Moj komentar koji sam i dala uživo ide ka tome da društveni mediji, tj. alati web 2.0 treba da budu iskorišćeni za stvaranje alternativnog kulturnog prostora, koji trenutno je u zapećku između komercijalne kulturne industrije i subvencionisanih državnih institucija kulture.

O korišćenju novih medija u procesu ponovnog otkrivanja antičkog nasleđa u Makedoniji (što je kako ja shvatam politička priča suštinski vezana za ime, tj. spor koji se vodi sa Grčkom) pričala je Vasilka Dimitrovska, koja inače aktivno bloguje o arheologiji, a trenutno radi master iz ove oblasti na Beogradskom univerzitetu.

Posle nje, publici se obratila Kalina Maleska, koja je pričala o e-knjigama, tj. efektima izdavanja knjiga preko interneta. Zanimljivo je da su Šekspirovi prevodi na makedonski ponuđeni besplatno svima, pod CC licencom. Do sada je oko 80 knjiga izdato na makedonskom. Dinamično predavanje, filovano činjenicama. Mada sem Cory Doctorowa, retko ko se leba najeo o elektronskih izdanja svojih knjiga.

Niels Hendricks i Liesbeth Huybrechts predaju na Akademiji za medije i dizajn u Belgiji, njihov pristup društvenim medijima i njihovim participativnim karakteristikama je dosta kritički. Što ne znači da oni odbijaju sve mogućnosti koje web 2.0 pruža, već se fokusiraju na ono što zovu concept design, tj. jedan human pristup društvenim mrežama. Prvi put sam čula za Internet of things, što su ustvari web stranice koje se nastavljaju u realnom životu, tj. vezane su za stvarne predmete. Recimo postoji jedan sajt, koji okuplja fotografije baštenskih patuljaka u malom belgijskom gradu u kome je faks.
Biljana Tanevska je pričala o statusu Otaku-a u japanskoj kulturi. To su ljudi koji su opsesivni fanovi anime i mangi. Više informacija ima na njenom sajtu (koji je ona koristila za prezentaciju).


Faik Uyanik iz turske redakcije BBC-a se bavio načinima na koji BBC koristi društvene medije, kombinujući sa jedne strane fleksibilnost u smislu da i urednici i novinari smeju da pišu blogove, a sa druge kontrolu procesa primenom preciznih uputstava koja su sadržana u BBC Share Strategy. Suštinski, zaposleni BBC ne bi smeo na blogu da kaže ništa, što ne bi rekao uživo u programu. Takođe, urednicima je zabranjeno da iskazuju političku orjentaciju (u Britaniji je najnormalnije da medij izabere kandidata koga će podržati pred izbore).
Na sajtu srpske redakcije pri BBC-u (koja radi najbolju radio emisiju Svet u 2), nema nažalost elemenata društvenih medija.

Day 03

Poslednji dan je otvorio Joachim Heinz iz nemačke firme T-systems, koji je pričao o korišćenju društvenih medija u poslovnom okruženju. Ko je čitao Wikinomics ili neko slično štivo upoznat je sa konceptom Enterprise 2.0, novom postavkom firme, koja zanemaruje hirerahiju u korist zajedničkog rada na projektima, korišćenjem alata iz web 2.0 sfere – wiki, blogovi, interne društvene mreže. To je upravo Teamweb, interna mreža u okviru T-systems, preko ide koje sva komunikacija i razmena ideja i informacija. Po prvi put u situaciji da pitam da li to stvarno funkcioniše, koliko je “društveno”, a koliko je još jedna obaveza nametnuta od strane menadžmenta, iskoristila sam priliku, a Joachim je dao dosta realan odgovor o tome kako ne koriste svi društvenu mrežu u istoj meri, ali da je prednost nje to što odmah ukazuje ko su eksperti (oni koji bloguju smisleno i odgovaraju argumentovano na komentare), a ko ne.

Posle priče o društvenim mrežama i biznisu, usledio je panel na kome sam i ja učestvovala, koji se bavio društvenim medijima i njihovim uticajem na društvo i zakonske propise. Od pitanja upravljanja internetom (Internet global governance), preko slučajeva cenzure YouTube kanala u Turskoj, dođosmo do nacionalizma kojim sam se i ja bavila ali to zaslužuje poseban post zar ne?

Sve u svemu, Glocal konferencija je pokrenula neke jako zanimljive teme, koncentrišući se na akademski pristup pokrila je čitav spektar pitanja od čisto teorijskih do svakodnevno praktičnih. U skladu sa temom, ceo događaj je bio dostojno pokriven na netu, što je za svaku pohvalu. Sva predavanja su emitovana putem live streama, govornicima su postavljana pitanja koja su stigla sa Twittera, a izbor gostiju je bio dosta dobar. Kao što rekoh ovo je prva konferencija na kojoj učestvujem i čini mi se da postavlja dosta visok kriterijum za sve naredne.

new media center@flickr

moja prva konferencija - Glocal 09, Day 1

foto - New Media Centre@Flickr

Posle udarničkog utorka, evo mene u Skoplju na Glocal konferenciji, koja se ove godine održava pod imenom “Inside Social Media“. Kako sam putovala celu noć raštimovanim autobusom, gde je jedan od saputnika pokušao da mi ukrade Ipod, pa nisam mogla da spavam da bi odbranila svoju imovinu i telesni integritet, propustila sam uvodno obraćanje i prvih nekoliko predavanja. Na sreću ITdogađaji su sve ispratili, vidim da sam propustila veoma zanimljivu diskusiju između teoretičara i praktičara.

Paul Bradshaw nije bio na konferenciji, već se obratio putem video linka (takođe propušteno s moje strane) ali projekat koji je predstavljao deluje interesantno.
Help me Investigate je sajt na kome građani engleskog grada Birmingema, postavljaju pitanja od javnog značaja i jedni drugima pomažu da se različiti problemi reše, kao i da se mnogi slučajevi rasvetle. Neka vrsta online participativne „Beogradske hronike“ – ljude zanima kako se troše gradski fondovi, zašto određene usluge koštaju onoliko koliko koštaju, kako doći do određene informacije.

U istom (lokalnom) smeru je nastavio Daniel Kempf iz Nemačke, koji je pričao o Myheimat projektu. U pitanju je ideja koja kombinuje online i print medije – centralno mesto je sajt na kome zainteresovani građani pišu članke. Najzanimljiviji članci su zatim objavljeni u štampanoj verziji koja je namenjena specifičnoj lokalnoj sredini, što je omogućeno prisustvom lokalnih oglašivača. Projekat je potpuno samoodrživ – sadržaj je besplatan, oglasi plaćaju štampanje magazina, koji je distribuiran takođe besplatno.
Usledile su prezentacije o evoluciji foto albuma od analognog ka digitalnom, sa naglaskom na proces selekcije koje fotografije od hiljade snimljenih zaslužuju da krase naše Facebook profile, kao i druga o uticaju Skypea na interpersonalnu komunikaciju.

Diskusija je pokazala različita očekivanja publike, neki su došli da saznaju nešto novo što mogu da primene u svom biznisu, dok druge više zanima uticaj online medija na obrazovanje, pogotovu mladih, kojima ovi mediji nisu novi, već jedini za koje znaju. U tom smislu, komentar o revolucionarnom diskursu novih medija, koji ustvari nisu ni novi, a ni revolucionarni je pogodio poentu.

Koga zanima, konferencija o društvenim medijima se može pratiti putem nekoliko kanala:

Twitter, hashtag #glocal09
Live stream
Flickr coverage

Serbian History X

Da je “Parada ponosa” održana, izgledala bi poprilično tužno. Nekoliko stotina ljudi koji su okruženi velikim brojem pripadnika žandarmerije, pod punom opremom, u šetnji od 200 metara, tokom koje se čuju povici i uvrede članova raznih nacionalističkih pokreta. Povratak učesnika šetnje kući u strahu od nasilja. Od ovog trapavog početka, možda bi stigli za nekoliko godina do više hiljada posetilaca, daleko manje policije i nacionalista koji tog dana ostaju kući, sami sa svojim frustracijama.

Država je poklela pred huliganima, ne iz straha, nego zbog svog ambivalentnog odnosa prema ovim grupama. Ipak bili su joj korisni kad su palili američku ambasadu (više stotina učestvovalo, samo jedna osoba optužena) ili jedinu džamiju u Beogradu (glavno optuženi osuđen na tri meseca zatvora, tri godine uslovno). Navijači imaju veliki uticaj na izbor članova uprave fudbalskih klubova, koji funkcionišu u sivoj zoni između uticaja države i privatnog vlasništva. U igri u kojoj se vrti mnogo novca domaćih fudbalskih funkcionera i tajkuna, ima i novca za odbranu Uroša Mišića, kome je presuda za pokušaj ubistva policajca, vraćena na ponovno suđenje. Ne da nije mogla da izađe na kraj sa nasilnicima, država naprosto to nije htela. Pomislite na milione evra sprcane za reformu sudstva i razmislite koji su projekti to pojeli, jer u svim ovim slučajevima nema pravde.


Dok su se bavili pravljenjem koalicija, podelom upravnih odbora, povećanjem državne administracije geometrijskom progresijom, udovoljavanju najnižim instinktima biračkog tela i tajkunskim interesima, porasla je nova generacija nezadovoljnika. Napadači na Francuza, koji se bori za svoj život priključen na aparate, imaju između osamnaest i dvadeset godina. Oni su rođeni u sam osvit raspada Jugoslavije, Slobina deca, koja ga se ni ne sećaju. Niti se sećaju redova pred prodavnicama, plata od deset maraka, isključenja struje, štrajkova profesora, astronomske inflacije i prinudnih odmora svojih roditelja, koji su to koristili da švercuju benzin ili prehrambene proizvode iz Mađarske. Ali sve to ih je oblikovalo da budu ovako besni kao što jesu.

Sledeće godine možda će neko napraviti ozbiljnu analizu šta nam je donelo deset godina tranzicije. Brzopleta kakva jesam sumiraću - Evropa je reč koja se rabi najviše pred izbore, dokaz njenog prisustva je pečat u pasošu, teškom mukom osvojen. Privatizacija koja nije donela željene rezultate, već pobedu burazerske ekonomije u kojoj se seku prsti ili spava na dušecima u centru Beograda iz očaja siromaštva. Jel im škola ponudila uverenje da će živeti dobro od poštenog rada? Biti Srbin, pravoslavac, mrzeti sve ono što odudara od zamišljenog standarda patriotizma, to je jedino što ovi očajnici odistinski imaju. I spremni su to da brane svim sredstvima. Da im promeni život nije uradio onaj od kog se to očekivalo (Tadić) ni onaj od kog nije (Koštunica), ali to ga ne čini manje krivim.
Zato su pre dva dana pobedila deca poraza. Jer su bila sigurna da mogu. Jer su dobila namig od države i crkve da je to sasvim u redu.


copyright biro.org.yu

all i've ever learned from love

Leonard Cohen je gospodin. Onaj koji nosi odelo i šešir. I podigne ga sa glave u znak poštovanja. Taj soj će sve manje značiti u danima koji dolaze.


U više od dva i po sata svirke, pretvorio je jedno sportsko igralište, što Arena zasigurno jeste, u intimni klub. U mesto gde poezija najvažnija stvar na svetu. Gde ljubav, gubitak, tuga i nada nisu samo velike reči, a pri tom prazne kao na čestitkama i sladunjavim pop pesmama, već života vredan ideal. Gde pričati o Bogu nema nikakvu zatupljujuće religioznu konotaciju.

O poeziji je mnogo toga rekao moj profesor Paunović. O svirci Popboks.
Ja delim kraj jednog od mojih omiljenih filmova, tužan naravno i poseban, i zbog korišćenja muzike Leonarda Cohena.

Winter Lady u filmu Roberta Altmana McCabe and Mrs Miller

Ima da se licenciram

Čuli ste za Jugosferu? Novinar britanskog Ekonomista Tim Judah je skovao ovaj pojam da objasni obnavljanje veza i ekonomsku saradnju između zemalja bivše Jugoslavije. Valjda je i ciničnom Britancu Zapadni Balkan zvučao potpuno groteskno i bez ikakvog smisla.
Evo članka u julskom broju The Economista, čija je poruka „džabe ste se klali“. Sad ponovo mora da uvodite stare brendove na tržište. A deca porasla.

Ali politika nije tema o kojoj hoću da pričam, već autorstvo u online sferi. To je čvrst pojam koliko i sama Jugosfera. Generalno, pisanje na blogu shvatam kao kompilaciju mojih misli i tuđih zvukova i slika, dosta stvari je samo nešto što želim da podelim sa drugima, a retko šta nešto što mogu da smatram da je plod mog (velikog) rada. Više volim da stavljam svoje fotografije, ali pošto me zanima popularna kultura, teško da ću imati sve što me zanima. Tako da koristim šta god naiđem. I ne mislim o tome.



Jugosfera me je naterala da o svemu malo promislim. Ukucam ja „yugosphere“ u Google i pored Economista i Balkan Insighta, među rezultatima stoji i blog koji se zove Free Malësia, koji nema veze sa Malezijom kako bi mnogi pomislili. To je blog albanskih studenata u Americi.



Ono što mi je privuklo pažnju više od samog bloga je slika, koja ilustruje tekst o Jugosferi. U pitanju je fotografija Tima Judah-e, koju sam snimila na diskusiji koja je bila organizovana prošlog novembra na London School of Economics. I stoji na mom blogu. U tom trenutku mi je bilo jasno, da ja ne očekujem zaradu od bilo kakvog blogerskog angažmana, ali ako neko uzima fotografije ili tekst, volela bi da budem spomenuta kao autor. Recimo kad se ukuca u Google Images ime Tima Judah-e, koji je jedan od najvećih eksperata za Balkan pa postoji razlog da vam zatreba slika, ako pišete tekst o njemu, između ostalog dobijete i moju fotografiju. Kapiram da su sliku odatle i preuzeli albanski blogeri. Što je skroz ok, jer ja nigde ne navodim da je moj rad moguće koristi u nekomercijalne svrhe, uz atribuciju. Zato sam se “licencirala” uz pomoć Creative Commonsa.

Ovo takođe znači da ako budem koristila tuđ rad, moraću da se vodim istim aršinima.

apple store kid

Nicholai White je običan 13-ogodišnjak iz Harlema, koji će postati slavan samo zato što voli da gluvari po radnjama. On odlazi u Apple-ovu prodavnicu u Sohou u New Yorku, pušta hip hop hitove i snima sebe kako lip synchuje, pa to kači na YouTube.

Danas ima skoro 9000 ljudi koji prate njegov kanal na YouTube-u. Klinac je viralan, što bi rekli.

Black Eyed Peas / I got a Feeling

Kanye West / Love Lockdown (remix)

Marketinški stručnjaci, apostoli kreativnosti se ubiše smišljajući sledeću viralnu pomamu. Klinja ih je prestigao. Ne postoji recept da budeš kul.

Via Ciaran Norris

Cooking History

Ako je slogan “6 ratova, 10 recepata, 60 361 024 mrtvih”, jasno vam je da Cooking History nije film o istoriji kuvanja. To je skuvana istorija. Slovački reditelj Peter Kerekes je napravio dokumentarac o vojnim kuvarima, počevši od jednog koji je pekao hleb za nemački Wermacht, Francuza na drugoj strani, kao i jednog koji je kuvao za vreme francusko alžirskog rata, pa sve do učesnika nedavnih balkanskih građanskih ratova – intervjuisan je hrvatski kuvar, obučen u maskirnu uniformu, koji je odlučno odbio ideju na ponovo kuva sa nekim Srbinom, dok su dve sredovečne debeljuce, bivše motelske kuvarice, koje su slučajno počele da kuvaju za vojsku devedesetih, na isto pitanje rekle “Zašto da ne?”.

Film je prikazan na Sarajevskom filmskom festivalu, a ja sam saznala o tome iz jučerašnjeg Jutarnjeg lista.
Zanimljiva je izjava bivšeg “probača” hrane Josipa Broza Tita, koji je izjavio da je u momentu kad je Tuđman izneo na sto pašticadu, Milošević Karađorđevu šniclu, a Izetbegović tufahije, Jugoslaviji je došao kraj.

more truths than one

proposition

valid argument

alright, still

don't you forget about me

John Hughes autor kultnih tinejdžerskih filmova iz osamdesetih, kao što su Pretty in Pink, Ferris Bueller's Day Off i Breakfast Club, preminuo je juče u 59.godini.
Filmovi će ostati zapamćeni kao, iako bazirani na stereotipima (štreber, luzer, loš đak najbolji frajer u školi, sportista, radodajka, padavičarka čine repertoar likova u svim filmovima) veoma zabavni, koji su tretirali srednjoškolske jade na inteligentan način. I pri tom bili popularni.

R.I.P. John Hughes.

pravih 29 hitova

Pre par nedelja, naše regularno veče u Brodu se poklopilo sa mojim rođendanom. Nazvali smo priliku “29 hits”. Jesmo puštali hitove, pa me je to nateralo da malo razmislim koji su to pravih 29 hitova. Svesti sopstveno iskustvo na samo 29 pesama nije lak zadatak, kako je u prvi mah izgledalo. Šta si stvarno voleo, a šta bi voleo da si si stvarno voleo? Autocenzura pretvara sve blamove od onih društveno (ne) prihvatljivih po svim standardima gradskog cool-a (Da, imala sam sve albume Bijelog dugmeta. Pa šta?) do već očekivane forme zadovoljstva u potaji (sve iz osamdesetih). Koliko si sklon prepoznavanju inovacije, započinjanju novih trendova, a koliko si sentimentalan i sklon mitologizaciji sopstvenog života?

Sve navedeno, nadam se da ćete mi oprostiti. Ipak, ja na ovom mestu vam otvaram dušu.

Madonna - Like A Prayer Nisam znala ni za crnog Isusa, ni silovanje pre početka spota, ni sve kontraverze koje je sve ovo izazvalo. Nisam ni znala ni ko je Madonna. Vojni kamp u Fažani, u Istri betonsko igralište pored terena za mini golf. Starije devojčice su smislile koreografiju, a videvši klinku pozvale i mene da probam. Posle sam to prodavala po školskom dvorištu ko sopstveni izum. Pre nego što je postala Engleskinja, profesionalna usvojivačica dece i kabala zaluđenik, Madonna je bila totalna carica. Jel ima neka devojka da se ne slaže sa mnom?

Pet Shop Boys – So Hard Kao dete nisam volela Lepu Brenu. I pre New Kids on the Block sam slušala Pet Shop Boys. Na obe činjenice sam posebno ponosna. Iako samo po sebi, to ništa ne znači, niti garantuje. Nisam ovaj spot videla skoro 20 godina, ne sećam se ničega sem da je crno beli i da ima jedan deo u kome se vidi voz. Album Behaviour na kaseti, kupljenoj u Beteksu na Banovom brdu.

Guns n’ Roses – You Could be Mine Od regresivne faze sa NKOTB spasio me Arnold Schwartzeneger. Jesam kupila Use Your Illussion i 1 i 2, ali Axel je ovde slučajno, da viče “majijaaaan”. Lik sa mašinkom je ono što pamtim.

Nirvana – Smells Like Teen Spirit Poznajem ljude kao što ste vi. Užasnuti ste i samom pomišlju da nešto može da bude veliko, značajno, generacijski. Moram da vas razočaram. Šta nije istinito u vezi sa gomilom ljudi velikih očekivanja, koji su odustali i pre nego što su počeli, koji su tako malo proživeli, a već su puni sarkazma. Koje je nemoguće iznenaditi. Zar oni svi ne govore “here we are now, entertain us”? Ako nešto treba da me obeležava kao deo mase, kao deo zajednice, pristajem da to bude ova stvar.

Oasis – Live Forever U gomili pogrešnih izbora devedesetih, ja izabrah Oasis umesto Blura. Danas smatram da je Damon Albarn jedna od najznačajnijih pojava u britanskoj muzici, ali ’94 Galagher koji peva “Maybe you're the same as me/ We see things they'll never see/ You and I are gonna live forever” je govorio ono što sam ja mislila i osećala.

Partibrejkersi – Mesečeva kći Jedno vreme mislila da je Cane apsolutni genije. To je bilo pre otkrića i forsiranja pravoslavlja, a ja sam imala 15 godina. “Svoj život provodi sama, mesečeva kći začarana ….” Ovo nije pravdanje, ovo je sjajna pesma. Koncert na Tašmajdanu sa najboljom prijateljicom.
Nina Simone – I Want A Little Sugar in My Bowl Na listi želja, ova je potpuno legitimna.

Tricky – Black Steel Devojčice koje slušaju hip hop deluju malo groteskno. Treba ipak svariti ko količinu mačizma, koji svaku žensku osobu sem rođene mame zove kučkom. Jes’ da sam pukla 30 dolara na dupli povratički album Wu Tang Clana, ali evo ovde da lepo kažem, ništa ja to nisam razmela, kung fu šaolin ratnike i napade pčeka ubica. Ali između ljutog repa i indi sentimenta stoji Bristol. A odatle je potekao Tricky. Opsesivno sam slušala album Maxinquaye ’96 tokom studentskog protesta. “Here is the land that never gave a damn about a brother like myself”. Ovo je posledica pogleda u prošlost duboku utopljenog u jeftinu nostalgiju, koji vidi stvari koje se nisu desile, ali kao da jesu. U tom smislu, to je bilo jedno strašno teskobno vreme, ali barem smo znali protiv koga se borimo. Jel možemo da kažemo danas sa istom (naivnom) ubeđenošću?

Darkwood Dub – U nedogled Jako dugo sam mislila da su DD najbolji domaći bend. I dalje se jako visoko kotiraju. Nekako vizuelno ne preterano atraktivni pojedinačno, isti je slučaj i pesmama, ja volim da slušam njihove albume. A ovaj mi je omiljeni.

Massive Attack – Unfinished Sympathy Isto mogu da kažem i za Massive Attack. Da pesme najbolje funkcionišu kad ih slušate u kontinuitetu. Sve sem Unfinished Sympathy. Najbolje funkcioniše dok je slušate i hodate širokim bulevarom, oko vas makroi, dileri i muzički saradnici ….

Tom Waits – Martha Waits ima daleko bolje pesme od ove. Ali srce mi se cepa na priču o dvoje matoraca koji se nađu konačno duboko u penziji. “Martha, Martha, I love you can’t you see”. Provela bombardovanje otkrivajući Waitsa, uvek zagrcnem kad čujem ovu stvar.

The Afghan Whigs – My Curse Ovu pesmu ne peva Greg Dulli. Navodno je tekst o svemo šta dozvolimo u ljubavi i do kojih granica je neko spreman da pati suviše ličan. Zato pesmu peva Marcy Mays. U istom sado-mazohističkom “ti me ne voliš, ja to me ne sprečava da pravim budalu od sebe” je i Come Take Me Out Ryana Adamsa. Treba biti u posebnom raspoloženju da bi iskusili dokumentovanje raspada jedne veze. “Enslaved I only use as a word to describe the special way I feel for you”. Hard stuff, kažem ja.

Pavement – Range Life Steven Malkmus izgleda kao student postdiplomac, a ne kao pevač rock benda. Humor, poza, ironija, mladost. Jednom rečju indi-go.

Will Oldham – New Gipsy Možda je I See the Darkness njegova najbolja pesma, Work Hard, Play Hard takođe srcu draga, a slušanje Blood Embrace sa albuma Superwolf me ispunjava jezom, preslušavam je iznova, a obećavam da neću. Ali Joya je njegov prvi album koji sam nabavila i zato pokušavam da se setim osećaja kad sam čula ovaj u nedostatku bolje reči sevdah. Will Oldham u svom najraspusnijem raspoloženju “You can lay me out a place, It's time i had some love, Have the ladies gather round,And do me from above”.

Bob Dylan – You’re Big Girl Now Bila sam na koncertu Bob Dylana kad sam imala 17 godina. To je onda kad sam kupila dupli album Wu Tanga. Ok, znala sam Knocking on the Heaven’s Door i All Along the Watchtower. Tj. ništa nisam znala. Od Dylana bi se mogla napraviti posebna lista pesama. One More Cup of Coffee, Visions of Johanna, Don’t Think Twice, It’s Alright….. Ali ovo je moja omiljena pesma. Svih vremena. Značenje se menja kad je slušaš u različitim dobima. Ali uvek si ta devojka. “You were big girl all the way”.

Aretha Franklin – Dark End of the Street Pesmu je napisao Dan Penn i do danas je opstala kao soul standard. Ljubav i izdaja, tajna i sramota. Postoji verzija Afghan Whigs (odlična) i Cat Power, između ostalih. Ali deonica u kojoj Aretha zapeva “They gonna find us” će učiniti da se naježite od napetosti. Čak i da niste vi ti koji ste uhvaćeni u prevari.

Interpol – Leif Erickson Paul Banks je najenigmatičniji tekstopisac svoje generacije. Jes pretenziozan, željan da pokaže erudiciju na svakom koraku. “She says brief things, her love’s a pony.My love’s subliminal”, ali je pesnik. Pravi. Tu su stilske figure, assonance i aliteracije (“follow the speed into star-swept night”). More igra važnu ulogu (The Lighthouse, Take You On a Cruise). Leif Erickson je Norvežanin, prvi Evropljanin koji je došao u Ameriku. A ovo je pesma o odnosu dvoje ljudi. Neviđeno zajebanom, naravno.

The National – Ada Slično Interpolu, i kod The Nationala u prvi mah nemaš pojma o čemu je pesma, onda misliš da znaš, da bi na kraju shvatio da ti ništa nije jasno. Ali do tada je prošlo previše vremena. Album se vrti i dalje. Klavir je ovde ključna stvar. U ovoj pesmi ga svira Sufjan Stevens.

Nick Cave – Let Love In Samo jednoj osobi je dozvoljeno da priziva boga i pri tom bude najstrašnije patetičan. To je Nick.

Keith Jarett – Cologne Concert part 1 Iskreno, ne znam ništa o Keith Jarretu. Ni o ovom koncertu. Prvi put sam čula prošle godine jedan deo u filmu Intimni dnevnik Nanija Morettija. U delu kad Moretti vozi vespu da vidi mesto na kom je navodno ubijen Pier Paolo Pasolini. Valjda zbog toga svaki put kad slušam ovaj album, mislim na vreme provedeno u Italiji. Koncert je kelnski, ne fjorentinski zaboga. I potpuno je božanstven.

Elis Regina – Como Nossos Pais Još jedan favorit iz prošle godine. Mada je pesma stara 30 godina. Elis Regina je jedna od najpoznatijih brazilskih pevačica. Sarađivala je sa Antoniom Carlos Jobimom. Umrla je početkom osamdesetih od mešavine alkohola i kokaina. Iako je poznata po svojoj interpretaciji bossa nove, ova pesma ne pripada tom periodu. Ne pričam portugalski, ali prva stvar koju sam razumela je “viver é melhor que sonhar” (bolje je živeti nego sanjati). Prevedeno, pesma je o nadi, o promeni i o tome da I kad ona dođe, mi ćemo suštinski ostati isti, živeti kao naši roditelji (Como Nossos Pais).

Pionir 10 – Da Da Da Iako je muzički (i geografski) daleko od prethodno spomenute, po nekom stavu prema životu ("i uvek kad vidim, isto je sve"), ova stvar pripada istom registru. Veri da će jutro promeniti sve, i osećaju da to ustvari ništa ne znači.

Goribor – Bez Poniženi i uvređeni. U Srbiji.

Joy Division – Love Will Tear Us Apart Najbolja ljubavna pesma je o ubistvenoj rutini svakodnevnog života.

The Clash – Guns of Brixton Iako se Joe Strummer visoko kotira na listi ličnih heroja, izbor pada na jedinu pesmu koju je napisao i otpevao Paul Simenon. Bas nas uvodi u jedno od najproblematičnijih mesta u Londonu.

Bruce Springsteen – State Trooper Slično Dylanu, kod nekoga ko ima toliki opus jako je teško izabrati favorita. Ponekad pomaže to kako se muzika slaže sa filmom. Pomislite na Rolling Stonse u filmovima Scorsezea. Završetak prve sezone Sopranosa, Tony vozi po mračnom autoputu, kreće ova pesma. Odjavna špica.

Calexico – Quattro Tuga za jugom. Soundtrack za road movie koji se završava u pustinji.

The Replacements – Unsatisfied Paul Westerberg je opevao tinejdžersku neprilagođenost na svet kao niko drugi. Tako da možete da se identifikujete sa tim osećajem nezadovoljstva ceo život. “Look me in the eyes and tell me that I am satisfied”.

Marrianne Faithful – Before the Poison Nisam stavila PJ Harvey na listu. A ona to definitivno zaslužuje. Onda može ovde kao autor pesme koju peva najpoznatija i najtalentovanija grupi na svetu. Jaggeru, vataj beleške, ovako se dostojanstveno stari.



Ako su postojale zamke, ja sam u njih sve upala. Devojčice obraćaju više pažnje na tekstove, ne smeta im kad je pevač dobar frajer. Ali u mitomaniji ne zaostaju za momcima, koji bi ipak bolje odali dužno poštovanje svim tim legendarnim bas linijama. I da, ako budem sledeće godine pravila ovu listu, ona će sigurno drugačije izgledati, sastavljena od onoga šta je bitno i šta je bilo, kao i svega što je moglo da bude.

Veća participacija ili izraženija besparica

Ne želim da pišem o tome da li je država ili fondacija privatne kompanije treba da da stan nagrađenom sportisti. (Država) Ili da li treba pomoći njemu ili nekom drugom talentu? (Svima treba).



Danas prilikom dodele stana Miloradu Čaviću, televizija koja je to organizovala je ne samo intervjisala njegove buduće komšije, nego je udarni deo vesti posvetila čitanju komentara ove vesti na sajtu B92.

I oni nisu jedini. Posle slučaja Crna reka, Vreme je obezbedilo nekoliko strana za reakciju čitalaca na tu priču. Nastavilo se pozivom ljudi da se sete devedesetih i nešto napišu na tu temu. I ako srpski mediji deluju zainteresovani za narod samo kad treba menjati ženu ili blejati u poznatoj kući na Košutnjaku, sve u cilju veće gledanosti, tj. profita koji donosi reality show produkcija, ova vrsta posezanja za većim udelom vox populi u programu, čini mi se nije deo strategije, već posledica krize koja pogađa sve, pa i medije. Ajdmo, ajde user-generated contentu. I u starim/novim medijima sigurno pali.

long live the king!

“Danas kad mu svi odaju počast, da li iko razmišlja o žrtvama

zločina Michael Jacksona?“

Sonja Biserko, Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji


„Disko, soul, dance, pop, MTV, show biz – sve je to izmislio veliki Michael Jackson. Ugledamo se na njega.“

Zvezde Granda

U momentu kada je najavio svoj megalomanski plan da održi 50 koncerata u Londonu, ne verujem da je bilo mnogo ljudi koji su verovali u spektakularni povratak Michaela Jacksona. On u uniformi, koja mu je postala tradicionalna odora, ukrašenoj zlatnim epoletama, sa naočarima, belji od „običnog“ belca, se obraća okupljenoj grupi histeričnih tinejdžera sa posterima „Michael, volimo te“ – sve zajedno groteskna scena pred televizijskim kamerama, koja je predstavljala katastrofu u najavi. O finansijskim problemima ove zvezde već se pričalo godinama, od toga da duguje novac bahreinskom princu, do sumnje da mu finansije kontroliše muslimanska sekta Nacija Islama, tako da su londonski koncerti predstavljali slamku spasa za nekada najunosniju pop zvezdu. Smrt koja ga je zadesila, bez obzira na uzroke, na izvestan način predstavlja dostojanstven izlaz izvođača sa scene, čija svaka pojava je jasno ukazivala na teške zdravstvene probleme.


Madonna će u suzama dati izjavu da je njegova muzika večna, Celine Dion da je bio najveći performer svih vremena, a Diana Ross će se setiti svog nekadašnjeg štićenika uživo u programu Larry Kinga na CNN-u. Činjenica je da je Jackson umro zaboravljen od celebrity kvazi-prijatelja, a da javnost je u dokumentarcu Martina Bashira iz 2003. našla potvrdu za sumnje da on nije neko ko bi da ostane večito dečak, okružen životinjama na ranču Nedođija, već osoba, koja ne predstavlja opasnost samo po sebe, već i druge. Četrnaestominutnim spotom za pesmu Thriller, sa istoimenog albuma, u režiji John Landisa, Jackson je najavio MTV eru, u kojoj će najbitnije obeležje muzike biti njena prezentacija, nastup, koreografija, šminka i kostim. On je sve to doveo do savršenstva već negde 1985. i sve posle toga je predstavlja (sve bleđu i bleđu) varijaciju na temu – za današnje globalne zvezde Jackson predstavlja period stare Grčke, posle koga se više ništa ne može reći novo, već samo referirati na uspostavljen standard. Mašina, čijem uspostavljanju je svojski pomogao, na kraju se okrenula protiv njega. 24 sata spotova je preraslo u 24 sata vesti, gde je svaka aberacija daleko privlačnija od muzike, nastupa ili (pre)skupih spotova. Koliko je Jackson simbol medijske žrtve, isto toliko je dokaz, koliko je dopušteno nekome ko ima jako mnogo novca. I u ovom smislu Jackson je otišao najdalje, ako hoće da upropaste svoju karijeru i izazivaju incidente mlade zvezde samo treba da se ugledaju na Jacksona, ali i u tome mu ne mogu prići – koga briga za obrijanu glavu Britney Spears, ako MJ spava sa maloletnom decom, a ponekad ih vitla sa balkona pred napaljenim paparazzo fotografima.


Ako je preminuo kralj popa, da li je sa njim nestao i pop?

Ne možete zamisliti izbor najboljih albuma bez Thrillera, Off the Wall, možda čak i Bad. Oni sadrže pop u svojoj esenciji – na izgled jednostavan i trivijalan, ritma koji drsko poziva na ples i obećava zabavu koja nikada neće prestati, sa istim tajnim sastojkom koji sadrži Coca cola (ili Pepsi u Michealovom slučaju) bez koga bi bila samo zašećerena tekućina. Iako ne znam čije dete nosi Billie Jean, pesmu slušam iznova, iznova i iznova. Can’t beat that feeling.

Kada je odjezdio u avionu (sa majmunčetom) u spotu za pesmu „Leave me Alone“, Jackson se pozdravio od 80-ih i perioda u kome nas nije bilo blam da nosimo bele čarape na crne lakovane cipele, vežbamo pokrete satima ispred ogledala, lepimo na zidove postere pop zvezda, premotavamo kasetu dok se ne izliže samo da bi još jednom čuli tu zaraznu melodiju. Muzički on više nije imao šta da kaže, sve posle toga je više freak show, nego show business. Michael je iluzija detinjstva 20.veka, deda Mraz ne postoji, a najveći tinejdž idol je najverovatnije pedofil.


Neće proći dugo a da krenu rasprave o njegovom nasleđu, deci i autorskim pravima, a možda se i neki teoretičar mudroser opseti da je Michael u svojoj freak show fazi transcendirao sve kategorije, koje nas kao ljude dele – boju kože, pol, čak i uzrast.

Zato treba Michaela Jacksona da se setimo u onome u čemu je bio najbolji, usamljena figura na sceni koja u bizarno jednostavnoj garderobi izvodi moonwalk, savršeno isplaniran nastup i ritam koji tera na igru, igru, igru, jer ne mož’stati, dok se sasvim ne zadovoljiš.

Iako je sanjao da bude Petar Pan, MJ je ipak najviše bio nalik još jednoj ikoni osamdesetih – malom vanzemaljcu E.T.-ju, koji iako neodoljivo simpatičan, jednostavno ne pripada ovom svetu i mora da se vrati svojoj kući.



King of Pop is Dead. Long Live the King!