premotavanje

Priznajem ulenjila sam se. Ili odsustvo sa blog(ova) potvrđuje tezu da je količina vremena provedena na internetu u direktnoj vezi sa smanjenim aktivnostima u društvenom životu. Prijalo je manuti se kompjutera i viđati se sa prijateljima po raznim beogradskim okupljalištima. Manje je prijatno rasčišćavati kuću, iako za to postoji vredan razlog, život u dvoje zar nije pravo vreme za to? Pritom nađu se tu svakavi artefakti po fiokama, koje niko nije otvarao godinama.








Ma koliko ja se narogušila na teze tipa „MySpace mi je pokvario dete“, „pao godinu na fakultetu zbog interneta“ ili „forumaši nemaju devojke“, u slučaju 14 meseci studiranja u inostranstvu, količina blogovanja (čitanja i pisanja) je recipročna nedostatku pravih prijatelja. Koga sam nervirala sa temama „super mesta za izlazak u Londonu/ pročitala sam jutros u Guardianu/koncerti na kojima sam bila/klopa koju sam jela u Italji, pa zalivala Chiantijem“, rest easy, od sada pa nadalje teme su lokalne. Da budem preciznija, pišu se iz lokalnog konteksta.




Ponedeljak nije dobar dan za izlaženje, ali je pravo vreme za promociju knjige Borisa Dežulovića Christkind. Jedan od najboljih hrvatskih pisaca i najduhovitijih kolumnista, a i naš sugrađanin (Srbi pojedite se živi, em su Hrvati trenutno bolji pisci, em su došli da nam to natrljaju na nos) je upriličio predstavljanje svog prvog romana, koji je u matičnoj državi ovenčan priznanjem knjiga godine u izboru dnevnika Jutarnji list. Srpski izdavač je ogranak VBZ-a, gde je urednik Vladimir Arsenijević i ja sam očekivala zabavnu promociju u kafiću Bitefa, a ne književno veče na sceni ovog pozorišta sa dvojicom mrsomuda iz Betona, kao voditeljima programa. „Od odličnog novinara, dobismo solidnog pisca“, reče jedan tokom regularnih višeminutnih solilokvija. Možda su dvojica kritičara imali dobre namere, ali nisu imali nikakav koncept, ugušili su Dežulovića svojim opservacijama koje ni posle nekoliko minuta nisu pokazivale tendenciju da poprime formu pitanja. Bilo kakvog, ne mora da bude zanimljivo. Neko posle upita zašto je kod Hrvata bolji prijem pisaca srednje generacije među čitaocima i medijima. Nek se prisete FAK-a (Festivala A književnosti), koji je u direktnom, neformalnom pristupu uspeo da približi dobre knjige ljudima. Pre nekoliko dana, Christkind je u Beogradu dobio književno veče u domu kulture cirka 1976. umesto spektakularne promocije koja je najavljena.

Inače Christkind je roman malog obima, Back to the Future teme u austrijskoj zabiti, koja otvara suštinska moralna pitanja onog trenutka kada shvatite kakav je zadatak zbog kog se jedan splitski knjižar se vratio u prošlost. Čini se da je pisac hteo da izbegne skorašnje ratne priče koje obeležavaju njegov dalji književni rad, ali sam Dežulović tvrdi da i ovde priča priču o nama tokom 90-ih, o poreklu zla u ljudima, opštem kukavičluku da mu se suprotstavimo i herojstvu običnih ljudi, koji svakim danom pomalo spašavaju ovaj svet, u nedostatku nekakve Bruce Willisovske figure, koja bi jednim potezom to uradila.

Veče nije bilo uzaludno potrošeno, ovu knjigu od sada pozajmljujem uz depozit od hiljadu dinara i ostavljanje lične karte, tako da vam se isplati da nabavite sopstveni primerak.



****

Poznanici me pitaju da li se nešto promenilo u Beogradu. Bila sam ovde pre tri meseca, teško da se nešto suštinski da promeniti u tom periodu. Sem beogradskih kafića, koji se gase i izniču novi čak i u ovom kratkom periodu. Koliko dugo dajete Supermarketu? Ogroman prostor na uglu Strahinjića Bana i Višnjićeve, moderno dizajniran, koji je istovremeno restoran, kafe i prodavnica knjiga iz oblasti dizajna, skupih vina i super minimalističke garderobe. Jednom rečju skup. Jelo sa piletinom, azijskog ukusa je košta preko 1000 dinara. Nema domaćeg piva. A čaša vina je 250 dinara. Ne navijam ja da se ovakvo mesto ugasi, samo bi volela da mogu da ga priuštim.


*****

Ovog četvrtka Popboks web magazin je proslavio četiri godine postojanja u klubu Hector u Skadarliji (bivša Džungla). Prva stvar koju sam uradila kad sam diplomirala je da sam napisala svoj prvi tekst za Popboks. Tri godine je malo prerano za presabiranje ove vrste, zar ne? Ovde prekidam.



U nekakvim internim Popboks raspravama stalno se postavlja pitanje da li nam treba popularna kultura, da li postoji scena u Srbiji, koliko nas ima koji hoćemo da idemo na koncerte i gledamo filmove u bioskopima. Procene idu od super pozitivnih (hiljade ljudi koji idu na Exit, sve više koncerata stranih bendova u Srbiji, neki od njih veoma aktuelni) do hvatanja za glavu od očaja (Huper više ne izlazi, slabo ko kupuje originalna domaća izdanja, na koncertima manjih bendova pola publike ulazi na spisak i slično). Ko neće da razbija glavu ovim nek dođe večeras u Brod. To je malo mesto, ali je uvek puno. I muzika je sjajna. Jedino što ljudi neće baš da igraju. Ljubaznošću DJ tima Sinking hearts, moja prijateljica i ja ćemo to pokušati da promenimo koliko već od pola deset večeras.

balkanska noć

U subotu prepodne zabavljala sam se čitajući post Dimitrija Vojnova i reakcije na njega na Citymagazine blogu, povodom koncerta grupe Vrelo, tj. slabog odziva publike da vidi bend, koji van granica Srbije samo skuplja pohvale. Svi znamo da to nije dovoljno za kuću. Za Grand generaciju, Vrelo devojčice koje izgledaju kao skupina navijačica, koje umesto tima za koji navijaju, pevaju dodolske pesme, sa precizno odrađenim nastupom i hard gitarskom podrškom, ovo je previše alternativno. Za beogradskog indi snoba, ovo je previše narodski.

Uveče se zaputismo, šarena ekipa zaista, po pozivu prijatelja Engleza u klub u istočnom Londonu na Balkan Night. Odmah da priznam sve. Da postoje kriterijumi za beogradskog indi snoba, ja ih verovatno ispunjavam većinu. Ali ne mogu da odolim da gledam kako stranci reaguju na balkanski miš-maš (Srbija, Bugarska, Makedonija, sve ujedinjeni braćom Ciganima – to su oni što ne bi ste želeli da vam se dosele u zgradu, ali mogu da vam sviraju na ispraćaju u vojsku ili slično). Istina, zanimljivije je otići u klub koji čak nije ni zvanično registrovan (daju se takozvane donacije za pivo, jer nemaju kasu), izgleda kao ogromni umetnički studio na dva sprata (sa ćilimima, kaučevima, šarenim jastucima i ogromnim crtežima na zidu) u dodgy kraju Londona, gde se muvaju hipsteri, koji se oblače kao Cigani, a DJ na balkanskoj večeri je verovatno iz Japana, nego u Guču. Ali koliko beogradskih snobova je stvarno bilo u Guči (dobilo sunčanicu, pojelo pljeskavicu, vozilo se na ringišpilu, a posle lepo bacilo peglu na poljančetu)?



meni ovo zvuči kao balkan klecmer mix



put u Makedoniju

gomora, ili šta sve možeš da uradiš pre 30-te

Ohrabrena sa nekoliko časova italijanskog i znanjem španskog, htela sam da gledam film na italijanskom u bioskopu, znači bez titlova, da je italijanski film, a ne nadsinhronizovan. Ovog proleća dok sam bila u Firenci, prvi film koji sam gledala u bioskopu je bio Gomora, u režiji Matea Garronea, na osnovu istoimene knjige novinara Roberta Saviana.

A onda je krenuo film, a glumci su počeli da pričaju sa napolitanskim akcentom, koji čak ni sami Italijani ne mogu da razumeju. Moj prvi film u italijanskom bioskopu je imao prevod.

Pre nekoliko dana, Gomora je pokupila silne nagrade na Evropskim filmskim nagradama, a već je viđen kao moguci dobitnik Oskara za film na stranom jeziku.



Film o mafiji u Napulju (poznatoj pod imenom Kamora ili Sistem) je sve sem klasičan film o mafiji, koje gledaju mladi, neiskusni kriminalci, koji misle da onog trenutka kada ih pravi mafijaši private, život će biti kao Scarface. Nekoliko priča, koje nisu povezane, ali svuda se može videti otrovan trag Kamore u svakodnevnom životu junaka filma. Pun sivila i otuđenosti, film je sniman na lokacijama koje koristi napuljska mafija, koje mnogim zapadnim gledaocima ne liče na Italiju (jer je Italija po definicija lepa, a ne proctor ispunjen polu-završenim kućama, napuštenim plažama i deponijama punim toksičnog otpada), već više liči na neku bivšu sovjetsku republiku.
Već decenijama, Italija se bezuspešno bori protiv mafije. Renesansa u italijanskoj kinematografiji je obeležena suočavanjem sa sadašnjim problemima, ali i prošlošću. Slično Gomori, koja je prikazana ovog proleća u Kanu u zvaničnoj konkurenciji, tamo je prikazan film Il Divo (Div) o životu Guilia Androttija, koji je bio italijanski premijer sedam puta, a devedestih je optužen za korupciju i veze sa mafijom, što na kraju nikad nije dokazano, a u međuvremenu je izabran za doživotnog senatora, što mu je dalo imunitet od daljeg gonjenja.

Posle šokantnih ubistava sudija Falconea i Borselina 1992., kao i ubistava nekoliko novinara, baviti se mafijom, bilo sudskim putem ili kroz medije je delovalo kao nemoguća misija. Upornost mladnog novinara Roberta Saviana, je pretvorila knjigu, koju je napisao na osnovu istraživačkih tekstova objavljenih u La Repubblici i magazinu L’espresso, u najveći italijanski bestselter ikada. A onda i sjajno prihvaćen film.

Po cenu slobode samog autora. Ono što mene lično oduševljava je što Saviano nema ni 30 godina, a već je toliko toga uradio i trenutno je prisiljen da živi pod stalnom pretnjom, jer su mafijaški bosovi iz zatvora poručili da će biti ubijen pre božića. Saviano nema stalnu adresu, konstantno je okružen sa pet telohranitelja. Ova knjiga koja je pohvaljena zbog zanimljive mešavine fikcije i činjenica, od strane pisaca kao što je Umberto Eko, dok je samom Savianu savet kako da se nosi sa situacijom dao Salman Rushdie, koji je bio u istoj ovakvoj situaciji pre 20 godina.

shoreditch twat

U Londonu, hipsteri izlaze i žive (ako to mogu da priušte) u delu istočnog Londona koji se zove Shoreditch. Na izložbi časopisa, Shoreditch Twat, galerija je prepuna momaka sa lažnim naočarima, uskim pantalonama i špicastim cipelama, devojkama obučenim u karirane košulje, sa plastičnim nakitom. Da ih pitate da li se smatraju hipsterima, uvredili bi se.

Ko su hipsteri i da li ih ima i u našoj sredini, možete otkriti u novom časopisu pod nazivom White City. I da mi kažete kako časopis izgleda.

blowing whistles

Blowing Whistles je drama Matthewa Todda, urednika časopisa Attitude, o krizi gay veze, koja kulminira na desetogodišnjicu pojavom treće osobe. Jamie i Nigel žive zajedno, oboje imaju respektabilne poslove, fine prijatelje sa kojima prave zabavne večere. Žive u Londonu, gde su izvesni tabui razbijeni i može se reći da imaju sve što im treba. Pravi trenutak za preispitivanja, nesigurnosti, strah od starenja i pokušaja nekakve otvorene veze.

Za jednog od njih barem. Nigel slobodno vreme provodi na gay forumu, tražeći interesantne momke za neobavezni seks. Nailazi na Marka, 17-ogodišnjeg mladića iz Krojdona, koga je otac izbacio iz kuće, kad je saznao da mu je sin homoseksualac, trenutno radi u restoranu, hoće da postane chef, a i tamo nikom nije rekao, jer se plaši njihove reakcije. Mark voli muškarce, ali ne zove sebe gay osobom, jer će se oženiti jednog dana, za razliku od ljudi kod kojih ide na grupnjak, koji su „mnogo stari“ i otelovljavaju svaki gay stereotip (na pitanje koju muziku hoće da sluša, Mark traži Kanye Westa ili Snoop Dogga, samo ne Kylie, Girls Aloud, Britney ili pesme iz mjuzikla). Možda zbog teme, deluje kao da je predstava provokativna, ali suštinski, ovo je tipična drama bazirana da verbalnom humoru, ironiji, gay verzija predstave Bliže (Closer) Patricka Marbera.

Tema starenja i lojalnosti jednoj osobi, se prelama kroz istoriju gay pokreta. Naslov aludira na zviždaljke sa gay parada, žal za nekadašnjim političkim značajem takvih događanja i neznanja ljudi koji su mlađi šta je diskriminacija i strah. Jamie spominje Stonewall incident krajem sedamdesetih u Njujorku, na šta ga mladić gleda bledo, pokušava da mu objasni jezikom koje će razumeti.

„You know gays gathered to mourn the death of Judy Garland...

„Who?“

„Dorothy from the Wizard of Oz and then the police raided the place, but that night gays fought back. Then here, Margaret ..... the wicked witch of the West, tried to introduce the ban on gay people and she was oppossed by ..... Gandalf“.

Stonewall je stvarni događaj, koji je inspirisao pokret u Britaniji na čijem je čelu i danas Ian McKellen. Interesantno je da je McKellen sam bio u publici i na ovo spominjanje, publika je glasno pokazala oduševljenje na trenutak prekinuvši predstavu. Englezi su inače neformalni u pozorištu, uvek postoji bar, ponekad i u samoj sali, pije se tokom predstave, u pauzi jedu sladoled.

Posle predstave, razmišljam ko od glumaca se deklarisao kao gay. Ovde dosta njih pored McKellena, koji je napravio karijeru u Holivudu, pojavljujući se u akcionim filmovima (Gospodar prstenova, X Men), a smatra se jednim od najpriznatijih glumaca koji tumače uloge u Šekspirovim predstavama (prošle godine je bio Kralj Lir u produkciji Royal Shakespeare Company, tu je i Derek Jacobi, isto poznati pozorišni glumac, koji je igrao u Gladijatoru, Dead Again sa Kennethom Branom i u BBC-ijevoj seriji I, Claudius; Steven Fry je poznat po Crnoj guji, filmovima kao što su Wilde, gde glumi Oscara Wildea, Gosford Park, V for Vendetta, kao voditelj raznih dokumentarnih programa na BBC-u (poslednja Fry in America) i pisac nekoliko bestselera; Simon Callow je takođe pozorišni glumac, igrao je u filmovima kao što su Four Weddings and A Funeral i A Room With A View. Najpoznatiji gay glumac u Britaniji je Rupert Everett.

Amerika je daleko konzervativnija, retko koji glumac će priznati da voli osobe istog pola. Tom Cruise će vas tužiti sudu i tražiti odštetu, ako ga to pitate. Pada mi na pamet Neil Patrick Harris (doktor tinejdžer iz serije Dr. Doogie Hauser, danas poznat po seriji How I Met Your Mother) ili jedan iz serije Gray’s Anatomy. Čini se da je za ženu to sigurnije, mada je Jodie Foster čekala godinama. Komičarka Ellen je prva koja je iskoristila pravo na brak (dok je to moglo u Kaliforniji), a nedavno je i Cynthia Nixon, Miranda iz Sex and the City „izašla iz ormana“.

Šta god mislili o filmu Brokeback Mountain on je razbio nekakve stereotipe da gay muškarci moraju da budu opsednuti modom i sličnim trivijalnim stvarima. Pitanje je da li bi bio toliko popularan da dvojica glavnih glumaca nisu dva zgodna hetero tipa?