Priznajem da nisam bila svesna koji je danas dan. Kad sam doshla sa predavanja, ukljuchim radio, slusham “Svet u dva”, koji je prosharan Djindjichevim izjavama. Ono da chemo se sresti u buduchnosti me je zveknulo direktno u stomak. Novine, sajtovi, blogovi su puni podsechanja gde su ljudi bili i sta su radili kad su saznali, kakvi su bili njihovi susreti sa samim Djindjichem i sta smo sve izgubili tokom ovih pet godina. Poshto mi Srbi nismo shvatili da smo sve ratove u 90-im izgubili, josh uvek nismo svesni svih posledica ove tragedije. Ali ja nisam ljubitelj godishnjica bilo kakve vrste, nenamerno ja zaboravljam i rodjendane dragih prijatelja, tako da ne zelim da skupljam na jedno mesto sve neuspehe u poslednjih pet godina.
Jedan od najboljih tekstova koje sam danas prochitala je sechanje novinarke Vremena Vere Didanovich, koja je lepo priznala da je daleko lakshe biti mudroser, nego ustajati rano i raditi ka nekakvom cilju, chak i iako nemash nikakvu potvrdu da che se ono shto zelish i ostvariti.
Mozda je bolja posveta Djindjicu podsechanje na to da li i koliko smo zadovoljni samim sobom i da li smo ostvarili nestho shto smo zeleli u periodu od njegove smrti. U mnogome, rezultat predstojechih “sudbonosnih” izbora, che zavisiti od toga.
No comments:
Post a Comment