vampire weekend

Na Politikinom sajtu, a valjda i u novini postoji rubrika koja se zove Moj zivot u inostranstvu. Kad sam u mazohistickom raspolozenju ja to chitam. To su Odjeci i Reagovanja za novi milenijum. Ispovesti su u rasponu od toga “super sam se snashao, imam novi zivot” do “ovog leta se vrachamo i ima da ljubimo zemlju na Surchinu”. Sve je pracheno armijom specifichnih Politikinih logoreichnih cyber komentatora.

Nisam ljubila zemlju na Surchinu u petak. Ali mi je uzasno drago da sam kuchi.

Naravno da nisam otishla na Zizeka. A ko jeste?

Subotnja kafa u kaficu, a ne espresso koji se onako vreo sruchi stojeci u Italiji. Sluchajni susreti sa dragim ljudima. Raspravljamo o imovini politichara koja je izashla juche u Blicu. Djilas ima 800 jura ustedjevine (i recimo jos million dinara), a Velja 5,6 kucha (tako pishe).

Kalenich pijaca na kojoj 100 grama rukole kosta 200 dinara (jeftinije je u Firenci). Sochna musaka.

ovo bi trebalo da je slika sa koncerta ali je podsechanje meni da mi treba bolji aparat

Eva Braun koja svira dva sata. Na opstu radost svojih savremenika i indi-go omladine. Negde sam izmedju. Secham se da sam ih slushala uzivo posle prvog razreda gimnazije sa mojom danashnjom kumom. Kako smo tog leta zavrshile u Bashti SKCa, ne secham se uopshte. Posto nismo bile fanovi, glavna stvar tog leta je bio koncert Partibrejkersa na Tashmajdanu. Tada mi se Eva Braun chinila kao srpski Blur recimo, sta sam ja znala – uticaj MTVa i shtandova sa kasetama ispred SKCa. Plus u publici je bio Sergej Trifunovic na koga sam se ja lozila.

Jutros vidim da che Maja Gojkovic da podrzi DS. U samoposluzi hleb posle mene kupuje Marshichanin, kome izgleda da zivot u inostranstvu prija kao i meni. Mada i dalje ima huge eyebags.

Sad pravac kod mame na ruchak.

roma

Bila sam u Rimu proshlog vikenda, glavni razlog je bio koncert PJ Harvey. Naravno potrudila sam se da iskoristim vreme na najpraktichniji nachin, iako svaki vodich pochinje rechenicom "za Rim vam je potreban chitav zivot", dva dana daju barem nekakvu sliku o ovom gradu. Uprkos nevidjenom pljusku koji je mi je upropastio pola drugog dana, kad sam htela da se odmah ujutru vratim u Firencu. Ali posle malo vina i vishe strpljenja, sinulo je sunce, dovoljno da se ode do Koloseuma, dok nije krenuo popodnevni pljusak.

Piazza de Spagna - oduvek sam se pitala kako manekenke ovde ne polome vrat.

Stari Anglofil je morao da slika Shellyevu kuchu.

Ozbiljno sam mislila da che ovaj car da skochi u Fontanu di Trevi. Ko zna mozda je i skochio posle...

Posle dva meseca u Italiji vishe mi ne deluje chudno da se slike svetaca nalaze po fasadama ili kao neki improvizovani oltari na uglovima dveju ulica.

Ako imate problem da ustanete nedeljom ujutru i odete na misu, evo pin-up sveshtenika da vas privuku.

Duce i Che - sta im je zajednicko osim tri slova imena?

Evo ovde bi mogla da zivim, centar, stara zgrada, a ima i tratoria ispod.

onda i sad

Priznajem da nisam bila svesna koji je danas dan. Kad sam doshla sa predavanja, ukljuchim radio, slusham “Svet u dva”, koji je prosharan Djindjichevim izjavama. Ono da chemo se sresti u buduchnosti me je zveknulo direktno u stomak. Novine, sajtovi, blogovi su puni podsechanja gde su ljudi bili i sta su radili kad su saznali, kakvi su bili njihovi susreti sa samim Djindjichem i sta smo sve izgubili tokom ovih pet godina. Poshto mi Srbi nismo shvatili da smo sve ratove u 90-im izgubili, josh uvek nismo svesni svih posledica ove tragedije. Ali ja nisam ljubitelj godishnjica bilo kakve vrste, nenamerno ja zaboravljam i rodjendane dragih prijatelja, tako da ne zelim da skupljam na jedno mesto sve neuspehe u poslednjih pet godina.

Jedan od najboljih tekstova koje sam danas prochitala je sechanje novinarke Vremena Vere Didanovich, koja je lepo priznala da je daleko lakshe biti mudroser, nego ustajati rano i raditi ka nekakvom cilju, chak i iako nemash nikakvu potvrdu da che se ono shto zelish i ostvariti.

Mozda je bolja posveta Djindjicu podsechanje na to da li i koliko smo zadovoljni samim sobom i da li smo ostvarili nestho shto smo zeleli u periodu od njegove smrti. U mnogome, rezultat predstojechih “sudbonosnih” izbora, che zavisiti od toga.

longing for new york

Haute Couture

Project Runway

Večeras je poslednja epizoda četvrte sezone Project Runwaya, reality emisije o modi. Neću da tvrdim da sam ekspert, pošto seriju pratim od poslednje sezone, za razliku od onih koji su mi preporučili da je „ovo za nepropustiti“. Iako me užasno zanima šta trenutno rade Sky Wikler i Ajs Nigrutin, uglavnom mi je teško da pratim Velikog brata, pošto je generalno spor i dosadan. A da ne pričam o nezanimljivim učesnicima. Ali reality show takmičarskog karaktera je odlična stvar. Kao na primer Apprentice. Meni je PR još zanimljiviji jer ljudi koji se takmiče već rade kao dizajneri, poseduju bazične veštine (mada mi nikada neće biti jasno kako je moguće iskrojiti i sašijti muško odelo za 24 časa) i imaju izgrađen stil. Pored tipičnog manirizma, recimo voditeljka Heidi Klum tokom većine emisija ponavlja tri-četiri rečenice i svaku emisiju započinje sa „As you know in fashion, one day you’re in and the next day you’re out“ i nekoliko iritantnih učesnika, Project Runway je zabavan i potpuno gay friendly.

High end

Gossip Girl

Ovo je jedna od onih tinejdžerskih serija u kojima glumci očigledno nisu tinejdžeri. Highschool serija koja se ne dešava u učionici. Osnov za seriju je istoimena knjiga Cecily Von Ziegsar o grupi mladih i veoma privilegovanih ljudi i njihovom odrastanju u Njujorku. Fake IDs, prom dances i vatanja na zadnjem sedištu polovnog automobila su zamenjeni vikendom u Hamptonsu, non-stop šopingom i raznim gedžetima. Gossip Girl je sajt-mobilni servis po ugledu na sajtove TMZ, Pop Sugar ili Gawker. Samo što GG ne prati poznate ličnosti, već stanovnike ovog uskog mikrokosmosa. Autor serije je Josh Swartz, čiji CV krasi O.C., znači odustanite uverljive dramaturgije. Gledajte lepe i mlade kako se provode po NYC-u-.

Low end

Flight of the Conchords

Na drugoj strani njujorskog univerzuma žive dva novozelanđanina u malom stanu (koji verovatno plaćaju soma i po dolara). Ovi simpatični luzeri su došli u Ameriku da bi uspeli u muzičkom biznisu, u čemu im pomaže Murrey, menadžer benda i kulturni ataše konzulata Novog Zelanda, Mel sajko fan i Dave, njihov jedini prijatelj i vlasnik lokalne zalagaonice.

Jemaine Clement i Brett McKenzie su zvezde na rodnom Novom Zelandu. Oni nisu glumci, već “digi folk parodijski duo”. U svakoj 20-ominutnoj epizodi, postoji spot u formi pop kulturnog pastiša (Gospodar prstenova, gansta rap, David Bowie, francuski easy listening …). Topla preporuka

Frodo Don’t Wear that Ring

Bowie in Space

od blica do pitchforka

Poznati muzichki sajt Pitchfork prenosi vest o tome da je Exit otkazao koncert Bjork zbog politickih razloga, naime Bjork je posvetila svoju pesmu Declare Independence novonastaloj drzavi Kosovo tokom nedavnog koncerta u Tokiju. Prvo sam ovu vest videla u Blicu i klasifikovala je u kategoriju “Blicovi novinari iz rubrike zabava & kultura se smorili, hoche nesto za naslovnu stranu”, pa izmishljaju chika Milorada i tetka Milku, za koje se nevidjeno vezala Sharon Stone, pa valjda zato sto su joj chitali pretkosovski ciklus na technom engleskom - Sharon je nasha zena u Hollywoodu, i ako ona i George Clooney, koji che zbog Kosova da batali krizu u Darfuru, ne sachuvaju Kosovo niko nikad neche.

Zvanichnici Exita niti potvrdjuju da su ikada bukirali Bjork za nastup na Exitu, niti to demantuju. “They also did not specify if Björk's performance had been canceled due to non-political reasons (namely, the security issue as previously reported).”

Sto je najgore ne znam sta je ovo trebalo Bjork, ona pojma nema ni gde je Kosovo, niti bilo sta vishe o tome. Ponekad drustveno svesne celebrities deluju kao fudbaleri koji se bave filozofijom.

girls night out

Momak koleginice iz Brazila deli flajere za nekakav bar pored Duoma, pa smo odluchili chekiramo, iako ja killjoy ne volim ta mesta koja ti obechavaju besplatan shot ako donesesh flajer.

Bar je relativno veliki sa dva platna na zidu, pogadjate Fashion TV, muzika izrazito komercijalna, devojchice sede same za stolovima i pevaju, oko shanka se muva debeli matorac obuchen u crno, smeka zene po lokalu. Piche 6 evra, 7 ako ti donese kelner, umesto da idesh sam da uzmesh. Prichamo o izborima u Jermeniji, posto je jedna devojka odatle, medjunarodni posmatrachi su ocenili da su izbori proshli u redu, mada mi ona kaze da je predsednik pokrao, sto je izazvalo demonstracije, koje su danas rezultirale sa nekoliko mrtvih (valjda praksa kod svih demokratskih izbora). Onda o Rusiji, Medvedevljevoj garantovanoj pobedi. Ne lezi vraze, pita me devojka iz Brazila, kako je bilo za vreme rata, da li sam se plashila. Da nije bilo ovog paljenja i ostalog, garantujem da bi se retko ko zanimao za nestho sto se desilo pre 9 godina.

Stizu i ostale devojke. Sprat nize je dancefloor, prepun pijanih underage Amerikanaca, slusha se Shakira i ona pesma Gasolina, atmosfera je ko u diskoteci na bugarskoj obali. Kanadjanka i ja prichamo o shoppingu, ja kazem da zbog februarskih rasprodaja treba da povedem rachuna sad, ona me pita da li imam kreditnu karticu. Moja kartica je debitna, navikla sam samo da troshim ono sto imam, sto mi deluje jako praktichno. Izletim da me je jednom decko kreditirao kad sam zapela da kupim chizme koje ne mogu da priushtim.

- Pa koliko ste dugo zajedno, zasto ti on nije kupio chizme? U chemu je onda poenta da budesh sa muskarcem ako ti on ne kupuje stvari?

Da shetamo pored reke, drzechi se za ruke dok pada kisha?

- Morash da ga naterash da ti kupuje stvari.

Sestro odakle si ti? Gde si bila kad su se palili brushalteri?

Za susednim stolom sedi nekoliko mladicha, naruchili kiblu sa shampanjcem, iako niko od njih nema vishe od 23 godine, mnogo su smeshni. Zapalila sam ubrzo, ne saznavshi kakve su mi shanse kod ovih frajera. Kuchi me chekala 5. epizoda cetvrte sezone Losta, pod naslovom The Constant, koja se bavila Dezmondom.

vala svashta

Krenula sam na postdiplomske da bi se bavila web 2.0 fenomenom, popularnom kulturom i odnosom medija i politike. A ne da bi slushala nepovezane govore o Rimljanima, Etrurcima, italijanskoj dijaspori, pogotovo onoj u Brazilu, katolichkoj crkvi i nekakvim nebulozama kako Sloveni se zovu tako jer su bili robovi Rimljanima, shto u najmanju ruku zvuchi rasistichki. Za tako neshto ne moram da napushtam kuchu, samo pustim video kasete sa televizije Palma iz perioda devedesetih. Sigurna sam da mogu ovako nekompetentnog profesora da nadjem u Beogradu bez problema.

E kada mora da odrzi predavanje svojim italijanskim studentima ili ima neki sastanak, on nama pushta filmove. Bonfire of the Vanities, zabavan je film, kapiram da je zanimljiv zbog medijske manipulacije. Farenheit 451. Ili Cuidade de Deus, za koji nam bash nije jasno kakve veze ima sa kursom, ali super je film, pa nema ni veze. Ali vrhunac je film matorog Manuela de Oliviere Um Film Falado (A Talking Picture). Jel se sechate obrazovnog programa iz osamdesetih? Recimo sheta se neki stariji istorichar po rimsko-grckim rushevinama u pratnji mladog ucenika koji pazljivo slusha mudru starinu. Ovaj film je skroz u tom fazonu, profesorka iz Italije putuje brodom po Mediteranu, sa svojom petogodishnjom kcerkom obilazechi mesta kao sto su Marsej, Pompeja, Atina i Kairo. Na svakoj od ovih luka u brod se ukrca po jedna poznata evropska glumica (Catherine Deneuve, Stefania Sandrelli i Irena Papas). Mama objashnjava, kcerka slusa. Na sred istorijskog mesta odjednom se pojavi obrazovani neznanac, recimo grcki sveshtenik koji kreche da pricha sa njima na technom francuskom. A na brodu, kapetan (John Malkovich) sharmira zene ko Valmont iz Opasnih veza, a one prichaju svaka na svom jeziku o atinskoj demokratiji, rimskoj civilizaciji i musko zenskim odnosima. I svi se razumeju. Sve igraju uspeshne zene koje su same, cice u pedesetim. Malkovich pricha na engleskom, ali ih sve razume. Catherine je ice cold bitch sto ne chudi - kad je bila na Festu, navodno su joj ponudili da proba chevape, sto je ona sa prezrenjem odbila, Stefanija je vamp zena, trepche ko devojchica, a Grkinja ima izlive nacionalizma ko otac u My Big Fat Greek Wedding “eto sve je pochelo od nas, sve rechi imaju grcki koren, a danas niko ne pricha grcki”. Kad primeti mamu i kcerku same, Malkovich ih zove za sto, pa malo prichaju na portugalskom, Irena Papas peva grcke starogradske, dok Malkovich to ne prekine veshcu da su teroristi podmetnuli bombe na brod i da svi moraju da se evakuishu. Koliko je film spor, amaterski sniman u krupnim kadrovima, potpuno didaktichki, pomislish “ma nek svi lete u vazduh”.

Razlog sto smo gledali ovaj film je upotreba razlichitih jezika i hibridizacija kultura. Mozda je zato pustio film na portugalskom sa italijanskim titlom. Bez obzira na nashe kolege iz Indije ili Afrike ili bilo koga ko ne pricha francuski, spanski ili barem ima znanje latinskog pa neshto moze da pohvata. Ako su isprazni razgovori tri tetke iz stare Evrope na njihovim jezicima, sto valjda pretpostavlja klasichno obrazovanje i poznavanje nekoliko evropskih jezika, primer multilingvalizma, onda ja navijam za teroriste.

Ako ne verujete meni, prochitajte tekst Stojana Cerovicha o jednom od najgorih filmova koje che te ikada videti.