waiting for the mailman

U epizodi Ćutanje je zlato.

Izmišljeni likovi koji ćute uglavnom imaju kažu nešto epohalno u momentu kad otvore usta. Njihova ličnost/osobenost je izraženija zato što uglavnom ćute. Svi misle šta sad misli ovaj, dok osoba ne progovara. Pogotovu likovi iz knjiga. Oni baš imaju predodređenost da im svaka bude zlatna. Dok na ekranu čak i momenti čiste logoreje tipa Lorelai Gilmore mogu da nađu svoje mesto. Što ne znači da ne volimo/podržavamo/čak se i identifikujemo sa njom.

Šta kad čovek nema bukvalno ništa da kaže? Kratka bolest, bolje reći zdravstveni incident me je izbacio iz koloseka na 2 dana, mislim da sem ‘dobro sam/nisam dobro’ ništa drugo mi nije padalo na pamet. Jer ni o čemu nisam mislila, ništa nisam čitala/gledala/kompjuter mi je bio ugašen, najduže vreme, ne računajući periode kad sam van Beograda. Ispostavilo se kao sasvim dobar osećaj, vrsta mentalnog klistira. Mislim da će mi jedna od ovogodišnjih odluka, koje inače i nemam (uglavnom se svode na manje jesti, više vežbati, više čitati, gledati filmove, slušati muziku – gde samo poslednja tri sprovodim sa podjednakim žarom), biti da što više ćutim. Insert, gromoglasni smeh prijatelja i komšija.

Ovaj post je inspirisan knjigama Dopler i Volvo kamioni, Erlenda Lua, koje sam pročitala u trenucima oporavka i usporene moždane aktivnosti. Muzički nordijski tip Anna Ternheim, album Somebody Outside, toliko obična Šveđanka da je morate zavoleti i kažu švedski Lloyd Cole, Christian Kjellvander, koji ako mene pitate nema veze sa Švedskom, jer je deep down iz Nešvila. Napisan u isčekivanju jednog važnog maila …

Dugme send/receive se izlizalo.