the race is on

Još se nismo opasuljili ni od izbora iz 2006. i propuštenih bisera i skrivenih remek dela, (mada ja nisam naišla ni na jedno), a već izlaze liste za ne-propustiti za ovu godinu. Nisam ni otvorila sub-folder 2007. u folderu My Music, a već treba da dam svoje mišljenje. Ne znam za vas ali mene ovo nepregledno izobilje pomalo plaši, I got lost in a supermarket. Ponekad, pomislim da muzici pristupam preozbiljno, preslušavajući silne albume jer ih treba poslušati, jel te … A sa druge strane gotovo je nemoguće je napraviti relevantan izbor pa mi dođe da sve to batalim. Ali ne mogu. Hi my name is …. And I am an addict.

U ovome nisam originalna, pozajmljujem formu sa bratskog bloga, pošto ja i nepitana moram da iznesem svoje misljenje (mada u ovom slučaju sam na neki način i pitana, ne bilo mi zapoveđeno).

Clap Your Hands Say Year – Some Loud Thunder (

Ono sto je bila simpaticna izčašenost na prethodnom albumu, a pri tom mislim na vokal Alex Ounswortha, na SLT postaje iritirajuće glavno obeležje.

Lucinda Williams – West

Kad omatorim hoću da izgledam kao ova žena. Valjda će do tada kaubojski šešir da mi dobro stoji. I da budem mudra i iskusna, dostojanstveno neprilagođena i promuklog, sexy glasa.

Sram me bilo što otkrivam ovu pevačicu sad. Trk, trk na skidanje Car Wheels on the Gravel Road.

The Good, The Bad and the Queen – s/t

Tamo gde je stao Gnarls, nastavljaju GBQ. U štafeti učestvuje Danger Mouse - omiljeni miš još od Miki Mausa. Akustična gitara, klavir, bas i gotovo neprimetni bubanj, ne treba biti ne znam kakav stručnjak da se to ukomponuje, ali kod njega čak i obični sastojci prave neviđeno ukusno jelo. Za sadržaj se pobrinuo alter-angažovani Damon Albarn. Za razliku od Gorrilaz, koji je projekat u pravom smislu reči, GBQ zvuče kao bend.

Sally Shapiro – Disco Romance

Ispraznost uvijena u oblandu revizionizma žanra (italo disco) koji ništa nije valjao ni u vreme kad je žario i palio – u holivudskim blokbasterima (Push it to the Limit – Scarface, Flasdance, Top Gun) i primorskim diskoteka prepunim nemačkih turista koji se njišu, uzvikujući “You are my heart, you’re my soul”. Pa dodaj tome i beskrvni skandinavski vokal i to ti je disko romansa. Ma ajde ….

Do Make Say Think – You, You’re History in Rust

Omiljeni post-rock bend (pored Tortoise). Umesto smaračke repetitivnosti, izabrali melodiju i naraciju. Pošto mi Winter Hymn, Country Hymn nije baš legao, drago mi je što se ovaj album naslanja na & Yet & Yet. Zvuk ili ekstatičan (The Universe!) ili romantičan - A Tender History in Rust je stvarno tender, čuvam je za momente, koje neću da podelim sa vama. A With Living i In Mind sadrži i pevanje. Izdali ste hard-core, samo napred!

Moram još da slušam ovaj album da bi osećaj zadovoljstva i prijatnosti pretvorila u reči, ili ću možda i to da ostavim za sebe.

The Shins – Wincing the Night Away

Uvod u prvu numeru vas malo štrecne, da li su ovo The Shins ili mi neki skot sa soulseeka podmentnuo svoj demo bend, ali onda kreće poznati vokal Jamesa Mercera. The Shins su se promenili kažu, ali ja to ne vidim. To je i dalje bend koji je najbolje slušati u Stars Hollowu.

The Arcade Fire – Neon Bible

Da li će u proceni novog albuma ovog benda pobediti srpski inat? Pobrali su neviđene lovorike za prethodni Funeral, da li je sad vreme da im pokažemo gde im je mesto? The Arcade Fire su kolateralna korist jedne samopromotivne akcije pseudo-intelektualnog, ali ipak poštovanog i čitanog web magazina Pitchfork. Izabrati prvi album do tada nepoznatog benda je ludost … ili hrabrost. Ali svi će pohrliti da vide šta od ova dva. Tako su AF profitirali, združili se sa Bowiem, U2, izašli na naslovnoj strani Time-a. Navodno ceo album je snimljen u napuštenoj crkvi, verovatno je i to deo pi-ara, ali ja biram da im verujem. U mom srcu The Funeral i ovi Kanađani obučeni kao Amiši imaju specijalno mesto. Zato sam i isčekivala njihov sledeći korak.

Prvi utisak: iz nepoznatog razloga Keep the Cars Running, prva pesma koju sam čula, me podseća na Dancing in the Dark Brucea Springsteena, trenutno ne mogu da pronađem bolji ekvivalent tom dancey ritmu iz 80-ih, tako da će ovo morati da posluži. I dalje su multiinstrumentalni, očekujem najavljene orgulje, koje se konačno čuju u My Body is a Cage. Regine je ovde više kao wallflower, mala vrištava koja peva na francuskom, ali samo pola pesme, jer onda Win preuzima kormilo u svoje ruke. Ritam koračnice No Cars Go se nastavlja na Rebellion (Lies). Koliko su na svom debiju evocirali uspomene na Talking Heads ili Roxy Music, uglavnom su bili svoji, tako da na drugom albumu najviše podsećaju na sebe same.

Raspad i smrt na The Funeral su se mogli tretirati kao tema, lepak koji drži ceo album zajedno, ali prenošenje istog sentimenta na drugi album je već shvatanje samog sebe preozbiljno. Have a Break, Have a Kit Kat.

Sigurna sam da ću nastaviti da ih slušam, u nadi da će inicijalni utisak a to je dvoumljenje izmedju toga da li je ovo sasvim solidno (očekivanja su prevelika ipak) ili ne baš tako sjajno, prevagnuti na jednu stranu. The Arcade Fire je ipak sjajan bend, da, da, da ...

Jedan album, 17 pesama, 16 bendova u sledećem javljanju ispunjavam svoju patriotsku dužnost. Do tada i drugi su razmišljali o ovoj temi…..

ko je rekao?

You can Never Go Home Again. Taj se zajebao. Jer nije živeo u mojoj familiji. Nema veze i što su romani objavljeni o tome. Thomas Wolf nije živeo u Srbiji.

U naredna dva meseca postovi će biti ispunjeni teenage čežnjom i slikama iz porodičnog života. Recimo saznaćemo šta je to pola jabuke, koju neko već 25 godina iseče na pola, pojede jednu polovinu, a drugu zalepi na kuhinjski pult i tako uporno svaki dan. My So-Called Life meets Nightmare on the Elm Street meets Growing Pains.

Timothy Hutton se vratio u rodni (mali) grad da bi bio prisutan na godišnjici mature, malo preispitao svoj život do tada prijateljstvom sa Natalie Portman u filmu Beautiful Girls. Ja ću sresti stare drugare iz osnovne škole, reformisane dizelaše, koji su naprasno otkrili svoju humaniju stranu. Kao jedan što radi kao obezbeđenje u Mangu i pokušava da dođe do broja telefona. Skot mi je krao patent olovke i ostale stvari, zbog toga sam i u prvom razredu gimnazije sve pakovala u ranac na malom odmoru. “Neću da ti dam telefon, nikada nismo bili drugari, dukserica koju si mi maznuo dva meseca je smrdela na zelenu Maliziju!!!!”

Važna napomena: Svi koji me znaju upoznati su sa mojom tendencijom da preterujem i previše dramatizujem. Moja razmaženost zaslužuje osudu. Kao Molly Ringwald u filmu The Breakfast Club.

Šunjam se u stanu da ne probudim roditelje.

waiting for the mailman

U epizodi Ćutanje je zlato.

Izmišljeni likovi koji ćute uglavnom imaju kažu nešto epohalno u momentu kad otvore usta. Njihova ličnost/osobenost je izraženija zato što uglavnom ćute. Svi misle šta sad misli ovaj, dok osoba ne progovara. Pogotovu likovi iz knjiga. Oni baš imaju predodređenost da im svaka bude zlatna. Dok na ekranu čak i momenti čiste logoreje tipa Lorelai Gilmore mogu da nađu svoje mesto. Što ne znači da ne volimo/podržavamo/čak se i identifikujemo sa njom.

Šta kad čovek nema bukvalno ništa da kaže? Kratka bolest, bolje reći zdravstveni incident me je izbacio iz koloseka na 2 dana, mislim da sem ‘dobro sam/nisam dobro’ ništa drugo mi nije padalo na pamet. Jer ni o čemu nisam mislila, ništa nisam čitala/gledala/kompjuter mi je bio ugašen, najduže vreme, ne računajući periode kad sam van Beograda. Ispostavilo se kao sasvim dobar osećaj, vrsta mentalnog klistira. Mislim da će mi jedna od ovogodišnjih odluka, koje inače i nemam (uglavnom se svode na manje jesti, više vežbati, više čitati, gledati filmove, slušati muziku – gde samo poslednja tri sprovodim sa podjednakim žarom), biti da što više ćutim. Insert, gromoglasni smeh prijatelja i komšija.

Ovaj post je inspirisan knjigama Dopler i Volvo kamioni, Erlenda Lua, koje sam pročitala u trenucima oporavka i usporene moždane aktivnosti. Muzički nordijski tip Anna Ternheim, album Somebody Outside, toliko obična Šveđanka da je morate zavoleti i kažu švedski Lloyd Cole, Christian Kjellvander, koji ako mene pitate nema veze sa Švedskom, jer je deep down iz Nešvila. Napisan u isčekivanju jednog važnog maila …

Dugme send/receive se izlizalo.

za ljubav treba imat' dušu

DISCLAIMER: Svi likovi u priči su stvarni, moćni i izabrani namerno. Posledice njihovih akcija su opipljive.

Ako vas trenutna situacija podseća na deja-vu, parole “Ne damo ….” izazivaju osećaj da ste upali u crnu rupu iz koje nema izlaska, ovo je skromni pokušaj objašnjenja.

Kada sam pre neko veče kusala supu u dnevnoj sobi ispred televizora, taj ritual mi je prekinula vest da naš premijer odbija da se sastane sa međunarodnim izaslanikom UN-a/glavnim pregovaračem za Kosovo (nije bitno za priču). To je kod mene izazvalo instant asocijaciju i ja to podelih sa boljom mi polovinom “Na šta te podseća …?”, iz topa isti odgovor. Ok, raspitala sam se i okolo i gotovo svi su reagovali isto.

How did it happen? Ja mislim ovako. Voja K, Srđan Đurić, Dejan Mijalov i Vladeta Janković su sedeli jedne mračne noći možda baš u kuli na vrhu zgrade u Nemanjinoj, ako ste se ikada pitali čemu ta kula služi ovo je moguć odgovor, i prizivali duhove. Koliko ga muči nesanica zbog prevelike odgovornosti zbog delikatne situacije u kojoj smo se našli, Koštunicu još više muči to kako će se u budućnosti tumačiti njegova istorijska uloga. Zato se odlučio na korak kontaktiranja predaka da ih upita za savet šta da se radi. Iskreno on se nadao caru Lazaru koji bi mu rekao dal da sprema vojsku na Kosovo ili barem Karađorđu, da vidi dal da diže bunu na dahije. Al ne leži vraže iz dubine noći javlja im se all too familiar voice. Sloba, koji sedi u čekaonici limba, je prvi čuo ovaj vapaj. “Još pitaš Vojo, ko ja sa Cimermanom, Holbrukom i Vilijamom Vokerom, eto tako”. Dok je ovo trajalo, Mihalov onako gojazan se vrpoljio i znojili su mu se dlanovi tako da je u jednom trenutku povukao ruku iz čvrstog stiska Vladete Jankovica. I tu se prekide niz. Sloba osta da visi između dva sveta i nekako mu najlakše bi da se nastani u krhkom Koštunicinom telu ko u filmu Dr. Doolittle. I ostade tu da obitava.

Očekujem Boj na Kosovu tri puta dnevno na svim kanalima i ubrzano snimaje sikvela, “Ko da mi uzme iz moje duše …” pre svakog dnevnika, pre i posle pranja zuba.

U sledećoj epizodi: šta se desilo kad su Tadić, savetinici i marketinški magovi dozivali duh John F. Kenedija u potrazi za odgovorom kako izbeći katastrofu po ugledu na krizu u kubanskom Zalivu svinja.