o vraćanju kući

Ovoga puta dugo očekivani odmor mi je doneo sve što treba – zaboravila sam odakle sam, šta radim i gde radim. Postojalo je samo sunce, more, pesak i knjige. Spavanje od najkasnije 11 uveče i obavezno popodne. Jahala sam na kamili iako sam krenula u pustinju bez te namere i to se potvrdilo kao totalno neočekivani filmski doživljaj. Digresija – zanimljivo mi je da je svako na izgled ‘nezaboravno’, ‘veoma uzbudljivo’ iskustvo, već posredovano uglavnom filmom, tj. iako sam na primer gledala dokumentarce o pustinji, nikad neću reći ‘bilo je kao na TV-u’, ili isto kao u knjizi, ili ‘ovo nigde nisam video’ već ako je ovako poetično i lišeno bilo kakvih ometajućih faktora, a ovo je bilo slučaj, jer miljama okolo nije bilo ničega – onda mora da je pravo stiglo iz Holivuda, da ne spominjem filmske poljubce. Improvizovani karavan se sporo pomera u jednom pravcu, pesak svuga dokle pogled doseže, dok sunce zalazi iza jednog velikog erga (savladala sam pustinjski žargon, sad morate vi, za početak Čaj u Sahari). Posle toga, jurcanje po pustinji land cruiserima u velikoj brzini, preskakanje preko peščanih dina, Arapi vozači koji se takmiče u egzibicijama, fatamorgana, Star Wars seoce, planinske oaze … Cenjkanje, kavezi za ptice, preskupi ćilimi i šarena keramika. Deca koja se niodkuda pojavljuju u pustinji i odmah vam oko vrata kače razne džidža biže, a ako to uspeju gotovo je onda morate da platite. Sela na jugu u kojima ljudi žive u kućama od blata, bez podova, polu dovršenim, magarci vuku čitave porodice na kolima, ali i dalje možete naći znak za prodaju Coca-cole na arapskom. Niske građevine, gde samo minaret džamije odskače iz tog pejzaža belih kuća i plavih prozora.

Pa zašto sam se onda vratila?

Iako stalno kukam kako sam umorna od ranog jutra i kako previše preuzimam na sebe, shvatila sam da ja ne umem da se odmaram, stvarno. Ne volim da se sunčam, mada moj ten to baš i ne dopušta, osećam se kako se kuvam u loncu. Ako se ne kupam ili spavam onda čitam, mislim zanimljiv je i meni pogled na more, pesak i palme, ali ne toliko ja to vidim i izgleda da to meni ne budi nikakvu želju da blejanjem u prazno, više mi deluje kao desktop image, ok lepo je ali ajde nešto da klikćem/radim/zanimam se. Tako sam pročitala 300 strana Dave Eggersa za dva dana. I pošto mi nije ostalo materijala za zanimaciju, ne umem da crtam, mislim da sam sve svoje quasy arty slike već snimila, već sam krenula da mislim o tome kako mi nedostaje moja soba, gledanje serija (moram da završim Gilmore Girls što pre), pričanje telefonom, sedenje na kafi negde u urbanoj sredini, moj kompjuter, Soulseek, čitanje redovnih sadržaja na netu …. znam užasna sam osoba, to jest ne nisam, samo nisam osoba za prirodu, razumem je, mislim da je potrebna, ali ja NE MOGU DUGO DA BUDEM TAMO. Čak i moru koje obožavam.

P.S. ovo neće ući u moje zvanične putopise. Horori paket aranžmana, nezadovljni, razmaženi turisti, ponašanje naših sunarodnika u autobusu kao na ekskurziji, preglasni ljudi i glupe šale. Imam par primera da ponudim da vidite kako ja ustvari nisam snob, već da ljudi brate nisu normalni i ne znaju šta hoće. Avioni Jata su poslednja oaza slobode na ovom svetu, tvrdim ja (e ovo bi se svidelo Momi Kaporu & co. koji padaju na taj jedinstveni srBski mentalitet i sve njegove manifestacije, kao poslednja brana od industrijalizovane/globalizovane civilizacije). Tamo možete da šljocate foto aparatima koliko god hoćete, unosite vodu i sok, ručni prtljag koji je veći od prtljaga-prtljaga. Primer, nargile u plastičnim torbama, da to imaju ovi Pakistanci, rođeni u Engleskoj, Amerika bi već bila na kolenima, kad se malo razmisli koliko tu može da stane ekspoloziva. Jedan batica ja snimao čitav let video kamerom, ok možda je studentski film, možda prvi put leti avionim, sve mu je oprošteno, ali da li on shvata koliko je ovo dragoceno u svetu plastičnih, providnih kesa u kojima unosite samo bare essentials i ništa drugo što izaziva sumnju.

All inclusive takođe velika varka, ako mislite da ćete za vaš aranžman od nekoliko stotina evra da dobijete, erotsku masažu, šampanjac, kaviar i ludilo u stilu P. Diddijevih žurki. Dvoje pobornika ove varjante iz našeg hotela, koji su imali milion zamerki na to koje koktele dobijaju i kako je moguće da oni jedu istu hranu kao jadnici polu pansiona, su se ipak snažno vezali sa svoje all inclusive narukvice, tako da su i prošli pasošku kontrolu sa njima. Ok, sentimentalnost je naša osobina, pored one kako je bitno pokazati da si jeo i pio kao car pred komšijama i rođacima. I to je sve u redu. Jedino što sam juče dobila poziv od mog saputnika, koji je iz tramvaja, video all inclusive par kako šeta Nemanjinom sa sve narukvicama. Pomislila sam da oni možda misle da su ove narukvice kao one u filmu sa Rutgerom Hauerom u kome ako skineš onu ogrlicu, eksplodiraš. Ljudi ako ih vidite razuverite ih, pomozimo im nekako.