Petak popodne, 5 sati završavam posao, tuširam se i mokre kose izlećem napolje … spavam u autobusu. Taksista u NS me je odrao, nemam energije da se svađam niti natežem sa njim. Hvala bogu, organizacija exita se smilovala na sirote male hrčke koji rade i ne mogu da dolaze da lično podignu akreditacije, tako da ih izdaju i tokom trajanja festivala. Nikad nisam bila na main stageu, a da je dan, ne racunajući dočekivanje jutra cupkajući po prašini. Svira Playboy, ja sam mislila da oni ne postoje, da im je jedina svrha zadovoljavanje sestara Kovač. Nema veze barem će na Mondou dobiti pozitivnu recenziju. Srećem se sa bratom, što zbog toga što nastupa Dizzy Rascal, što zato što mi je mama to naredila. Dizzy nastupa umesto Kelis, kojoj sam se ja neviđeno radovala, ali šta je tu je. Nosi Flavor Flav naočare sa belim okvirom … ima još jednog pratioca, ne znam ko je moraćete da se raspitate kod tvrdokornijih hip hop fanova. People pleasing momenat, pogotovu za one koji očigledno stoje tu da bi imali bolju poziciju za Morrissey-a, je pitanje ‘Do U like rockn’roll?’, kreće We Will Rock You, dve pesme od Gunsa, Smoke on the Water rif, završava sa Nirvanom, sidekick MC igra (ko Bez iz Happy Mondays-a ili onaj lik iz Prodigya), Dizzy kao repuje preko Smells like teen spirit, ili peva ‘here we are now, entertain us’ ….Ostajem na istom mestu, mada ne mogu sebi da objasnim zašto, ima hiljade fanova The Smiths ili Morrissey-a koji zaslužuju da stoje na 10 metara od bine, a pritisak raste, prostor se smanjuje. Srećem drugaricu iz gimnazije koja ima majicu Fur is Dead i planira da stoji uz samu ogradu, tek tad kapiram da nosi roze majicu sa prasetom na kome piše FREE … no pun intended.
Morrissey je kao moderni Frenk Sinatra, u smokingu od koga uskoro ne ostaje ništa, košulja će završiti u publici. Pokreti su mu kao kod Elvisa, sa vitlanjem kabla za mikrofon, na video beamu slika Oscar Wilde-a, prvog engleskog enfant terrible-a, pravog prethodnika. How Soon is Now? urlaju svi oko mene, lik iz Slovenije i dvojica naših bez majica (ostvaruje mi se noćna mora, znojavi muškarci u gužvi). Ozvučenje tek odavde zvuči kako treba, znači godinama sam pravila grešku, ako hoćeš nešto da čuješ, treba da razmeniš fluide sa potpuno neprivlačnim ljudima (koji očigledno ne misle tako) ili da dozvoliš da te mali pijani Englez poliva pivom … skapiravši moj ‘alisa u zemlji čuda’ osećaj, ljubazni Novosađanin mi se nudi da zamenimo mesta, time doprinosi da promenim mišljenje o ovom gradu i njegovim stanovnicima. Morrissey ređa hitove, poprilično očekivano, čekirala sam set listu iz Zagreba, ali nema veze, glas savršen, nema nepotrebne priče, sem nekog tipičnog hejtovanja (Freedom kaže da čim nas zadirkuje, znači da mu je stalo), ali ko još očekuje ‘najbolja ste publika’ momente od Morrissey-a. Glas mu je savršen, to tek sad kapiram, skocentrisan je na sebe … ima izmišljenog prijatelja u publici, zove se Julia.
Na bis samo jedna stvar, ali dovoljno za kraj, efektni Irish Blood, English Heart sa neprevaziđenim ‘and no regime can buy or sell me’.
