popkitchen na festu

Od kada idem na Fest, čini mi se da nisam u stanju da napravim pravi izbor filmova, iako mi je glavni princip 'što više, to bolje', često sam testirala svoje granice izdrživosti ili iznova kapirala da ona mala objašnjenja ništa ne govore, više je to primer uspešnog copywrittinga, nego preporuke šta gledati. Ovogodišnji izbor je bio uslovljen vremenom, obavezama i činjenicom da sam izbegavala filmove do kojih sam došla na drugi način (Good Night and Good Luck, Manderlay, Broken Flowers, The Contstant Gardner - uglavnom filmovi iz glavnom programa).
Nisam uspela da baš izbegnem glavni program, prvi film koji sam gledala je Brokeback Mountain. Glavni problem ovog filma je što je sama priroda monumentalnija od ljubavne priče. Heath Ledger je previše neartikulisan da bi izazvao empatiju u priči u kojoj će ionako većina mainstream publike imati problem da se prepozna. Michelle Williams je super napredovala od Dawson's Creek-a, gde je ionako bila najgotivniji lik.
Ko pada ne poetiku teranja stoke uz planinu će dobiti ono što traži, ostatak publike će samo zadovoljiti svoju radoznalost u vezi sa gay kaubojima.
Danski Zreli ljudi je uobičajen low-fi filmić o skandinavskim slackerima, zabavan sa očekivanim društveno autističnim junacima, sniman u crno-beloj tehnici. Poslednjih pola sata je ladno moglo da bude izbačeno ili skraćeno u pet minuta.
Zato je Provalik, Ki Duk Kima, meni najbolji film koji sam gledala na Festu. Poetičan, poseduje neku azijsku mirnoću, dubinu i samodovoljnost, sve što fali evropskom filmu koji i dalje puca pretenciozno daleko. Skriveno je baš takav film, u kome imamo brak u kome se nazire raspad, Francuzi koji jedu buđavi sir i piju srno vino, okruženi gomilom knjiga, dovitljivi psedo intelektuani prijatelji koji sede na večerama, dok napetost se oseća u vazduhu. Sve je ovo potpuno sporedno u filmu, čija je glavna tema strano prisustvo u porodici i priroda gledanja, ali izgleda da ni jedan francuski film (ili barem film smešten u Francusku) ne može da zaobiđe sveopšti raspad.
Kapoti, koga sam gledala odmah zatim me je podsetio zašto više volim američke filmove, pa makar to bila jedna romansirana biografija o piscu i hroničaru života jet seta, kakav je bio Truman Capote. Phillip Seymor Hoffman je genijalan i bez Oskara, sam dovoljna preporuka za gledanje.
Jedan od najvećih promašaja maksime 'daj šta daš' je južnoafrička Karmen. Tipičan primer kako belac zamišlja život u nekom tamo Sovetu, kao mučan, nepredivdiv, strastven, sa pevanjem i pucanjem. Premeštanje opere u predgrađe Kejptauna i u sadašnje vreme, ne sakriva banalnosti iz priče koja ni nema scenario, mada retko ko je ostao u sali da to primeti na kraju. Možda se film da posmatrati kao primer otpora globalizaciji filma, što će veoma obradovati Kustu.
Mlad i zdrav kao ruža se može posmatrati kao srpska verzija Do poslednjeg daha, sa političkim konotacijama na socijalizam i bez Belmondovog šarma. Čini mi se da je sniman iz ruke, što posle izvesnog vremena otežava gledanje.
Tajvanski double-bill je donekle opravdao očekivanja. Vreme za ljubav je sličan In the Mood for Love Wong Kar Waia, suptilan u prikazivanju tri različita ljubavna odnosa u pri vremenska perioda. Zato Ćudljivi oblak testira izdrživost gledoca sa dugim kadrovima i tretiranjem pornografije. Izgleda da se reditelj nakačio na talas azijske shock cineme, sa izuzetkom što je bio veoma ambiciozan i hteo nešto bog zna šta važno da kaže. Erotska simbolika lubenice i sveopšte suše je interesantna, kao i muzičke numere, koja valjda služe da predstave likove (omiljena mi je ona gde se tri Tajvanke, uvijaju oko statue diktatora Čang Kai Šeka, pevajući pesmu o prvoj ljubavi u flourescentnim kostimima, kao bizarno azijska verzija Diane Ross and Supremes). Nekrofilični seks i sam kraj filma (koje se na forumima po netu pominje kao oral moral) su ipak vrhunac namernog rediteljskog iživljavanja nad gledaocem, čija je namera bila da nam prezentuje pravi art.

Where the Truth Lies je mogao da režira bilo koji holivudski šljaker, jer film nikakve veze nema sa Atom Egojanom. On je valjda hteo da snimi kostimirani krimić u stilu film noira, a dobili smo malo bolje isproducirani TV film. Ali svaki film u kome se Kevin Bacon skida is fine by me.
Umor, zasićenje, nedostatak vremena ... ne odoh da gledam Leming i Sokurovo Sunce. Više sreće za mene drugi put.