Ako part-time posao traje devet i po sati, koliko onda traje full-time? Ako tranzicija želi da me pridobije, moraće da se potrudi. Trenutni hit: V.A. - Monsineur Gainsbourg Revisited, Placebo, Franz Ferdinand, The Kills, Cat Power, Portishead i drugi se vraćaju hitovima francuskog enfant terrible Serge Gainsbourga. Mrka kapa da ću konačno naučiti francuski, svi pevaju na engleskom, za to su bolji Benjamin Biolay i žena mu Chiara Mastoianni (ćerka Marčela i Catherine Denueve, in case anyone wonders) i album Home snimljen po zamisli da bude road movie. To me je grejalo ceo decembar mesec.
Jedna informacija na koju sam naletela jutros dok sam radila svoj posao se odnosi na rastuću bojazan od ptičijeg gripa, s tim što ovog puta upozorenje dolazi od svepristunog MMF-a, koji se brine kako će najavljena bolest uticati na globalnu ekonomiju, ne daj bože da ljudi prestanu da dolaze da posao. Čini mi se da je ptičiji grip postao lakmus papir za testiranje da li ste pobornik teorija zavere. Ja definitivno nisam, ali sam već nanušila farmaceutski i svinjski lobi kako udružen stoji iza ovoga. Što se tiče farmaceutskog lobija, gledala sam The Constant Gardner, koji je rađen po romanu John Le Carrea, ali pošto Ralf Finnes igra uštogljenog Engleza, koji je naravno pasionirani baštovan, ne očekujte sjajan špijunski film. Mada to ne govori da je film loš - ako se posmatra kao ljubavna priča skroz funkcioniše, a i vizuelno je potpuno fantastičan. Sudeći po ovome Englezi se nisu promenili u svom ponašanju prema strancima, stanovinicima Afrike prvenstveno, i dalje su Viktorijanci. Iako film prikazuje efekte testiranja lekova na siromašnom afričkom stanovništvu i pokušava da bude uverljiva slika patnje i očaja savremenog afrikanca, čini mi se da nijedan 'zapadni' pogled na celu stvar ne može da izbegne tu hakuna matata reprezentaciju, u kojoj su crnci razdragani u svojoj bedi. Prosto to nerazumevanje na nivou jezika, kulture i civilizacije izbija i iz ovog filma.
Proteklih par dana je ponovo dokazalo da ljudi ovde žive u dva paralena, ali veoma udaljena univerzuma, ali da ipak postoji jedna stvar oko koje se svi Srbi slažu a to je Evrovizija, to jest skandal koji je nastao povodom iste . Ex-sovjetske republike i novouspostavljene države bivše Jugoslavije, kao i najzabačenije države EU (Grčka, Kipar i večiti kandidat Turska) su vratile takmičarski duh ovoj kičastoj reviji, koja je do nedavno bila zanimljiva samo ozbiljnim proučavaocima i ljubiteljima čistog kempa. U našem slučaju, to je način da boljom pesmom vratimo komšijama za sve nepravde koje smo od njih preživeli ili paradoksalno, što je samo valjda nama svima svojstveno, da glasamo jedni za druge, samo potvrđujući u praksi tezu raznih teoretičara i sličnih dušebrižnika o 'jedinstvenom kulturnom prostoru' (mada oni ne misle na ovu kulturu, I am sure). Pošto nisam gledala domaći izbor, a ni čula ni jednu pesmu, pa ni navodnog favorita, komentarisaću samo efekte koje je ovo prouzrokovalo a to su ozbiljne panel diskusije u kojima se vode rasprave, žešće nego da u studiju sede Vučić i Čeda Jovanović na primer. I tako u tami studija TV Politike, u kome je rasveta takva da oni pijani i podbuli izgledaju još pijanije, oni rošavi, kao da su preživeli gubu, a samo Goca Tržan se sija iz mraka, sedi ekipica i razglaba ozbiljno. E sad ja sam gledala 15 minuta (nezaboravnih), šta da radim kad nisu svi mazohisti kao ja. Tu je sedeo Čeda Čvorak, kome je zapelo za kintu i samo je pričao o tome kako treba ljude stimulisati parama da bi samo oni najkvalitetniji učestvovali, ostali su se držali nepravde, kvaliteta pesama ?!!# i kolektivnog samoubistva, barem što se ne učestvovanja na euroviziji tiče. Najglasniji je bio Neverna beba, pravoverni predstavnik pravoslavog roka i naslednik Whitesnakea i Deep Purpla (tu se malo kolje sa Đorđem Davidom, ali scena je takva ima mesta za sve), koji je non-stop vikao ''Ljudi nisu budale'' i izgovorio legendarnu rečenicu 'Čak je i Hitler došao na vlast legitimnim putem'' (?!). Njegova teza o glasanju na osnovu kvalitata je nezaboravna i veoma argumentovana, jer je ovaj Jesus Christ Superstar nas stalno ubeđivao da bože mili ovo nije njegov ukus, znao je on da nije došao u Sava Centar da gleda Pink Floyd, da bi nas sve razuverio da ne bi slučajno pomislili da gotovi pink flamingose, gole guze i power balade, u jednom trenutku je povikao ''Ljudi ja sam prošle nedelje bio na koncertu Simple Mindsa!''. Rock on!Ali mislim da mi Srbi nismo baš prikraćeni što se tiče europjesme, jer sam čula pesmu Severine koja će da predstavlja Kroaciju. Pa ni to nije prošlo bez halabuke,uzevši u obzir priču o navodnom srpskom zamešateljstvu u celoj stvari, a i oni dalmoši u narodnim nošnjama koji stoje pored Seve i nešto viču mogu da prođu kao đetići, ili se to samo meni čini?
Dok sam slušala nedavno soundtrack iz filma 2046 Wong Kar Waia, koji pored klasičnog sountracka koji mu radi Shigeru Umabayashi ima sklonost prema muzici iz 50-ih i uvek ubaci Dean Martina ili Nat King Cole u filmove tj. u poslednja dva, naišla sam na fantastičnu stvar Connie Francis pod nazivom 'Siboney'. Dalje istraživanje je otkrilo da je Connie Francis preteča pop superstarova, koji su munjevito zauzeli scenu 60-ih, tipa The Beatles i slične grupe. Ono što je danas valjda segmentacija ili diversifikacija tržišta (nemam pojma da li se termin tako koristi, upravo mi pade na pamet), pa postoji milion žanrova, izdavačke kuće su pokušale da podmire tako što je Connie Francis izdavala albume za svaku ciljanu grupu pojedinačno, što je me je potpuno oduševilo - zato postoje Connie Francis sings Latin and Spanish Favorites, Connie Francis sings Jewish Favorites, Connie Francis sings Country and Western, Connie Francis Rockin' and Bopin .... Pevala je na italijanskom takođe (pravo ime joj je Concetta Rosa Maria Franconero) i nemačkom.
Njen najveći hit je Where the Boys Are - tipičan primer zašećerenog girl popa, koji je potpuno pao u zaborav, kao i prelepe kupaste suknje koji danas doživljavaju rivajval, sa pojavom glasnih gitara i čupave muške kose.
Otkriće vredno pažnje.
Od kada idem na Fest, čini mi se da nisam u stanju da napravim pravi izbor filmova, iako mi je glavni princip 'što više, to bolje', često sam testirala svoje granice izdrživosti ili iznova kapirala da ona mala objašnjenja ništa ne govore, više je to primer uspešnog copywrittinga, nego preporuke šta gledati. Ovogodišnji izbor je bio uslovljen vremenom, obavezama i činjenicom da sam izbegavala filmove do kojih sam došla na drugi način (Good Night and Good Luck, Manderlay, Broken Flowers, The Contstant Gardner - uglavnom filmovi iz glavnom programa).Nisam uspela da baš izbegnem glavni program, prvi film koji sam gledala je Brokeback Mountain. Glavni problem ovog filma je što je sama priroda monumentalnija od ljubavne priče. Heath Ledger je previše neartikulisan da bi izazvao empatiju u priči u kojoj će ionako većina mainstream publike imati problem da se prepozna. Michelle Williams je super napredovala od Dawson's Creek-a, gde je ionako bila najgotivniji lik.Ko pada ne poetiku teranja stoke uz planinu će dobiti ono što traži, ostatak publike će samo zadovoljiti svoju radoznalost u vezi sa gay kaubojima.Danski Zreli ljudi je uobičajen low-fi filmić o skandinavskim slackerima, zabavan sa očekivanim društveno autističnim junacima, sniman u crno-beloj tehnici. Poslednjih pola sata je ladno moglo da bude izbačeno ili skraćeno u pet minuta.Zato je Provalik, Ki Duk Kima, meni najbolji film koji sam gledala na Festu. Poetičan, poseduje neku azijsku mirnoću, dubinu i samodovoljnost, sve što fali evropskom filmu koji i dalje puca pretenciozno daleko. Skriveno je baš takav film, u kome imamo brak u kome se nazire raspad, Francuzi koji jedu buđavi sir i piju srno vino, okruženi gomilom knjiga, dovitljivi psedo intelektuani prijatelji koji sede na večerama, dok napetost se oseća u vazduhu. Sve je ovo potpuno sporedno u filmu, čija je glavna tema strano prisustvo u porodici i priroda gledanja, ali izgleda da ni jedan francuski film (ili barem film smešten u Francusku) ne može da zaobiđe sveopšti raspad.Kapoti, koga sam gledala odmah zatim me je podsetio zašto više volim američke filmove, pa makar to bila jedna romansirana biografija o piscu i hroničaru života jet seta, kakav je bio Truman Capote. Phillip Seymor Hoffman je genijalan i bez Oskara, sam dovoljna preporuka za gledanje.Jedan od najvećih promašaja maksime 'daj šta daš' je južnoafrička Karmen. Tipičan primer kako belac zamišlja život u nekom tamo Sovetu, kao mučan, nepredivdiv, strastven, sa pevanjem i pucanjem. Premeštanje opere u predgrađe Kejptauna i u sadašnje vreme, ne sakriva banalnosti iz priče koja ni nema scenario, mada retko ko je ostao u sali da to primeti na kraju. Možda se film da posmatrati kao primer otpora globalizaciji filma, što će veoma obradovati Kustu.Mlad i zdrav kao ruža se može posmatrati kao srpska verzija Do poslednjeg daha, sa političkim konotacijama na socijalizam i bez Belmondovog šarma. Čini mi se da je sniman iz ruke, što posle izvesnog vremena otežava gledanje.Tajvanski double-bill je donekle opravdao očekivanja. Vreme za ljubav je sličan In the Mood for Love Wong Kar Waia, suptilan u prikazivanju tri različita ljubavna odnosa u pri vremenska perioda. Zato Ćudljivi oblak testira izdrživost gledoca sa dugim kadrovima i tretiranjem pornografije. Izgleda da se reditelj nakačio na talas azijske shock cineme, sa izuzetkom što je bio veoma ambiciozan i hteo nešto bog zna šta važno da kaže. Erotska simbolika lubenice i sveopšte suše je interesantna, kao i muzičke numere, koja valjda služe da predstave likove (omiljena mi je ona gde se tri Tajvanke, uvijaju oko statue diktatora Čang Kai Šeka, pevajući pesmu o prvoj ljubavi u flourescentnim kostimima, kao bizarno azijska verzija Diane Ross and Supremes). Nekrofilični seks i sam kraj filma (koje se na forumima po netu pominje kao oral moral) su ipak vrhunac namernog rediteljskog iživljavanja nad gledaocem, čija je namera bila da nam prezentuje pravi art.Where the Truth Lies je mogao da režira bilo koji holivudski šljaker, jer film nikakve veze nema sa Atom Egojanom. On je valjda hteo da snimi kostimirani krimić u stilu film noira, a dobili smo malo bolje isproducirani TV film. Ali svaki film u kome se Kevin Bacon skida is fine by me.Umor, zasićenje, nedostatak vremena ... ne odoh da gledam Leming i Sokurovo Sunce. Više sreće za mene drugi put.
