Serbian History X

Da je “Parada ponosa” održana, izgledala bi poprilično tužno. Nekoliko stotina ljudi koji su okruženi velikim brojem pripadnika žandarmerije, pod punom opremom, u šetnji od 200 metara, tokom koje se čuju povici i uvrede članova raznih nacionalističkih pokreta. Povratak učesnika šetnje kući u strahu od nasilja. Od ovog trapavog početka, možda bi stigli za nekoliko godina do više hiljada posetilaca, daleko manje policije i nacionalista koji tog dana ostaju kući, sami sa svojim frustracijama.

Država je poklela pred huliganima, ne iz straha, nego zbog svog ambivalentnog odnosa prema ovim grupama. Ipak bili su joj korisni kad su palili američku ambasadu (više stotina učestvovalo, samo jedna osoba optužena) ili jedinu džamiju u Beogradu (glavno optuženi osuđen na tri meseca zatvora, tri godine uslovno). Navijači imaju veliki uticaj na izbor članova uprave fudbalskih klubova, koji funkcionišu u sivoj zoni između uticaja države i privatnog vlasništva. U igri u kojoj se vrti mnogo novca domaćih fudbalskih funkcionera i tajkuna, ima i novca za odbranu Uroša Mišića, kome je presuda za pokušaj ubistva policajca, vraćena na ponovno suđenje. Ne da nije mogla da izađe na kraj sa nasilnicima, država naprosto to nije htela. Pomislite na milione evra sprcane za reformu sudstva i razmislite koji su projekti to pojeli, jer u svim ovim slučajevima nema pravde.


Dok su se bavili pravljenjem koalicija, podelom upravnih odbora, povećanjem državne administracije geometrijskom progresijom, udovoljavanju najnižim instinktima biračkog tela i tajkunskim interesima, porasla je nova generacija nezadovoljnika. Napadači na Francuza, koji se bori za svoj život priključen na aparate, imaju između osamnaest i dvadeset godina. Oni su rođeni u sam osvit raspada Jugoslavije, Slobina deca, koja ga se ni ne sećaju. Niti se sećaju redova pred prodavnicama, plata od deset maraka, isključenja struje, štrajkova profesora, astronomske inflacije i prinudnih odmora svojih roditelja, koji su to koristili da švercuju benzin ili prehrambene proizvode iz Mađarske. Ali sve to ih je oblikovalo da budu ovako besni kao što jesu.

Sledeće godine možda će neko napraviti ozbiljnu analizu šta nam je donelo deset godina tranzicije. Brzopleta kakva jesam sumiraću - Evropa je reč koja se rabi najviše pred izbore, dokaz njenog prisustva je pečat u pasošu, teškom mukom osvojen. Privatizacija koja nije donela željene rezultate, već pobedu burazerske ekonomije u kojoj se seku prsti ili spava na dušecima u centru Beograda iz očaja siromaštva. Jel im škola ponudila uverenje da će živeti dobro od poštenog rada? Biti Srbin, pravoslavac, mrzeti sve ono što odudara od zamišljenog standarda patriotizma, to je jedino što ovi očajnici odistinski imaju. I spremni su to da brane svim sredstvima. Da im promeni život nije uradio onaj od kog se to očekivalo (Tadić) ni onaj od kog nije (Koštunica), ali to ga ne čini manje krivim.
Zato su pre dva dana pobedila deca poraza. Jer su bila sigurna da mogu. Jer su dobila namig od države i crkve da je to sasvim u redu.


copyright biro.org.yu

all i've ever learned from love

Leonard Cohen je gospodin. Onaj koji nosi odelo i šešir. I podigne ga sa glave u znak poštovanja. Taj soj će sve manje značiti u danima koji dolaze.


U više od dva i po sata svirke, pretvorio je jedno sportsko igralište, što Arena zasigurno jeste, u intimni klub. U mesto gde poezija najvažnija stvar na svetu. Gde ljubav, gubitak, tuga i nada nisu samo velike reči, a pri tom prazne kao na čestitkama i sladunjavim pop pesmama, već života vredan ideal. Gde pričati o Bogu nema nikakvu zatupljujuće religioznu konotaciju.

O poeziji je mnogo toga rekao moj profesor Paunović. O svirci Popboks.
Ja delim kraj jednog od mojih omiljenih filmova, tužan naravno i poseban, i zbog korišćenja muzike Leonarda Cohena.

Winter Lady u filmu Roberta Altmana McCabe and Mrs Miller

Ima da se licenciram

Čuli ste za Jugosferu? Novinar britanskog Ekonomista Tim Judah je skovao ovaj pojam da objasni obnavljanje veza i ekonomsku saradnju između zemalja bivše Jugoslavije. Valjda je i ciničnom Britancu Zapadni Balkan zvučao potpuno groteskno i bez ikakvog smisla.
Evo članka u julskom broju The Economista, čija je poruka „džabe ste se klali“. Sad ponovo mora da uvodite stare brendove na tržište. A deca porasla.

Ali politika nije tema o kojoj hoću da pričam, već autorstvo u online sferi. To je čvrst pojam koliko i sama Jugosfera. Generalno, pisanje na blogu shvatam kao kompilaciju mojih misli i tuđih zvukova i slika, dosta stvari je samo nešto što želim da podelim sa drugima, a retko šta nešto što mogu da smatram da je plod mog (velikog) rada. Više volim da stavljam svoje fotografije, ali pošto me zanima popularna kultura, teško da ću imati sve što me zanima. Tako da koristim šta god naiđem. I ne mislim o tome.



Jugosfera me je naterala da o svemu malo promislim. Ukucam ja „yugosphere“ u Google i pored Economista i Balkan Insighta, među rezultatima stoji i blog koji se zove Free Malësia, koji nema veze sa Malezijom kako bi mnogi pomislili. To je blog albanskih studenata u Americi.



Ono što mi je privuklo pažnju više od samog bloga je slika, koja ilustruje tekst o Jugosferi. U pitanju je fotografija Tima Judah-e, koju sam snimila na diskusiji koja je bila organizovana prošlog novembra na London School of Economics. I stoji na mom blogu. U tom trenutku mi je bilo jasno, da ja ne očekujem zaradu od bilo kakvog blogerskog angažmana, ali ako neko uzima fotografije ili tekst, volela bi da budem spomenuta kao autor. Recimo kad se ukuca u Google Images ime Tima Judah-e, koji je jedan od najvećih eksperata za Balkan pa postoji razlog da vam zatreba slika, ako pišete tekst o njemu, između ostalog dobijete i moju fotografiju. Kapiram da su sliku odatle i preuzeli albanski blogeri. Što je skroz ok, jer ja nigde ne navodim da je moj rad moguće koristi u nekomercijalne svrhe, uz atribuciju. Zato sam se “licencirala” uz pomoć Creative Commonsa.

Ovo takođe znači da ako budem koristila tuđ rad, moraću da se vodim istim aršinima.