Priznajem namučila sam se čitajući knjigu iz koje je ovaj citat. Verovatno kao i mnogi kada čitaju srednjoškolsku lektiru, ruske klasike (Tihi Don, anyone). Pre nego što krenem sa reminiscencijama vezanim za ovu temu (NATO me je sprečio da čitam Dostojevskog), da se vratim na ono što želim da podelim.
Kapiram značaj ruske književnosti, ali se kod mene lično nikad nije visoko kotirala, sem ovog citata koji opisuje čitav žanr bilo književnosti, bilo filmova o porodicima koje se raspadaju i ponovo sastavljaju. Što manje više može biti svaka porodica.
Dve knjige o porodicama, po više od 500 strana, pravo uživanje za pročitati. Slične su strukture, autori koriste savremene junake da bi kopali duboko po njihovim korenima – kod Miljenka Jergovića je to čitav proctor bivše Jugoslavije, čitava galerija suludih likova, koji mi služe da vas sprovede kroz mnoge turbulentne događaje od počevši Turaka, Franje Josifa, prvog i drugog svetskog rata, bratstva i jedinstva i granatiranja Dubrovnika, koji je centralna lokacija ovog romana. Srećnom, ništa od ovoga ne nosi prednost u odnosu na Jergoviće šarolike junake. Dvore od oraha ne treba čitati kao knjigu koja će vam objasniti zašto se desilo, ono što se desilo, već zašto nam je svakodnevni, obični život takav kakav jeste – banalan, prepun pogrešnih izbora, nerazumevanja sa najbližima i ljubavi prema njima. Ako ne verujete meni, ovo kaže Teofil: “Jergovićeva knjiga, prava "romančina" od skoro 700 stranica "Dvori od oraha", ne ni "matura" ni "diploma" nego bogami "doktorat" iz umeća pravljenja Klasične Velike Književnosti”.
Zadie Smith je glas savremene Britanije, rasno i etnički raznolike, čitajući White Teeth, shvatam da nikad nisam naišla na bolji opis Londona, kako on izgleda danas. Sa jedne strane je Bengali poreklo jedne porodice sa naglaskom na pradedu, junaka nekakave pobude protiv Engleza, čiju ulogu niko od istoričara nije veličao kao njegov naslednik, otac porodice, koji pogubljen u mitomaniji i nesnađen u Engleskoj, od lažnog herojstva svog pretka će skovati ideal zbog koga će zamalo izgubiti svoju porodicu.
A sa druge strane mešoviti brak tipičnog (pomalo beskrvnog) Engleza i Jamajčanke. Devojčica meleskinja koja bi sve dala da ima ravnu kosu, manje grudi i manju zadnjicu, intelektualnu porodicu i ljubav sina druge porodice, koji od tipičnog tinejdž bunta i ljubavi prema filmovima kao što su Godfather ili Goodfellas, Bruce Springsteenu i Public Enemyju, će polako skliznuti u grupu mladih muslimanskih fundamentalista, koji dele pamflete o dekadentnosti zapada po naseljima u severnom Londonu. Njegov brat blizanac, koga je otac poslao u Bangladeš, jer je predosećao da će mu Engleska pokvariti sinove, barem da neko bude kao pradeda, da bi se on vratio kao veći Englez nego što je bio – racionalan, obrazovan, sekularnih shvatanja, na očigled razočaranog oca, koji shvata da je “izgubio” oba sina.
Smithova ni kog neće zaobići, ni sulude jamajčanske Jehovine svedoke, licemerje doseljenika sa indijskog podkontinenta, koji su puni kritike prema zemlji u kojoj ne mogu bolje od konobara, vlasnika mesare ili bakalnice, gde ih niko ne prepoznaje (“fuck off Paki and go back home”), a da nikada se nisu vratili tamo gde se znaju prave vrednosti ili jedva prikriveni rasizam i neznanje intelektualne, levičarske, new-age engleske porodice. Istovremeno, ona sve njih voli, njihovu “odveć ljudsku” nesavršenost.
Čujem da u Beogradu pada sneg, znači evo izbora, čaj i ćebence. I sreća, sreća, radost.
Mene čeka On Beauty, od iste autorke.
Kapiram značaj ruske književnosti, ali se kod mene lično nikad nije visoko kotirala, sem ovog citata koji opisuje čitav žanr bilo književnosti, bilo filmova o porodicima koje se raspadaju i ponovo sastavljaju. Što manje više može biti svaka porodica.
Dve knjige o porodicama, po više od 500 strana, pravo uživanje za pročitati. Slične su strukture, autori koriste savremene junake da bi kopali duboko po njihovim korenima – kod Miljenka Jergovića je to čitav proctor bivše Jugoslavije, čitava galerija suludih likova, koji mi služe da vas sprovede kroz mnoge turbulentne događaje od počevši Turaka, Franje Josifa, prvog i drugog svetskog rata, bratstva i jedinstva i granatiranja Dubrovnika, koji je centralna lokacija ovog romana. Srećnom, ništa od ovoga ne nosi prednost u odnosu na Jergoviće šarolike junake. Dvore od oraha ne treba čitati kao knjigu koja će vam objasniti zašto se desilo, ono što se desilo, već zašto nam je svakodnevni, obični život takav kakav jeste – banalan, prepun pogrešnih izbora, nerazumevanja sa najbližima i ljubavi prema njima. Ako ne verujete meni, ovo kaže Teofil: “Jergovićeva knjiga, prava "romančina" od skoro 700 stranica "Dvori od oraha", ne ni "matura" ni "diploma" nego bogami "doktorat" iz umeća pravljenja Klasične Velike Književnosti”.
Zadie Smith je glas savremene Britanije, rasno i etnički raznolike, čitajući White Teeth, shvatam da nikad nisam naišla na bolji opis Londona, kako on izgleda danas. Sa jedne strane je Bengali poreklo jedne porodice sa naglaskom na pradedu, junaka nekakave pobude protiv Engleza, čiju ulogu niko od istoričara nije veličao kao njegov naslednik, otac porodice, koji pogubljen u mitomaniji i nesnađen u Engleskoj, od lažnog herojstva svog pretka će skovati ideal zbog koga će zamalo izgubiti svoju porodicu.
A sa druge strane mešoviti brak tipičnog (pomalo beskrvnog) Engleza i Jamajčanke. Devojčica meleskinja koja bi sve dala da ima ravnu kosu, manje grudi i manju zadnjicu, intelektualnu porodicu i ljubav sina druge porodice, koji od tipičnog tinejdž bunta i ljubavi prema filmovima kao što su Godfather ili Goodfellas, Bruce Springsteenu i Public Enemyju, će polako skliznuti u grupu mladih muslimanskih fundamentalista, koji dele pamflete o dekadentnosti zapada po naseljima u severnom Londonu. Njegov brat blizanac, koga je otac poslao u Bangladeš, jer je predosećao da će mu Engleska pokvariti sinove, barem da neko bude kao pradeda, da bi se on vratio kao veći Englez nego što je bio – racionalan, obrazovan, sekularnih shvatanja, na očigled razočaranog oca, koji shvata da je “izgubio” oba sina.
Smithova ni kog neće zaobići, ni sulude jamajčanske Jehovine svedoke, licemerje doseljenika sa indijskog podkontinenta, koji su puni kritike prema zemlji u kojoj ne mogu bolje od konobara, vlasnika mesare ili bakalnice, gde ih niko ne prepoznaje (“fuck off Paki and go back home”), a da nikada se nisu vratili tamo gde se znaju prave vrednosti ili jedva prikriveni rasizam i neznanje intelektualne, levičarske, new-age engleske porodice. Istovremeno, ona sve njih voli, njihovu “odveć ljudsku” nesavršenost.
Čujem da u Beogradu pada sneg, znači evo izbora, čaj i ćebence. I sreća, sreća, radost.
Mene čeka On Beauty, od iste autorke.