work hard, play hard

Pogodilo se da poslednje dane na poslu odradjujem u kancelariji, okruzena koleginicima. Iako rad kuchi u pidzami ili trenerci, uz sopstveni muzicki izbor, ima svoje neosporne prednosti, na kraju to vodi mizantropiji. Ko zna da li bi vishe volela posao da sam ga radila medju ljudima sve vreme? Ma, ne.
Slushamo B92, ujutru je voditelj ne znam mu ime, ranije su ga zvali rizla, lik je jadna verzija Mjehura, vidi se da prethodnu noc smishlja doskocice i aluzije na politicku situaciju, ali delivery je slab. Kao u onoj pesmi Sky Wiklera kada jedna od bicharki ide po pijaci i pita koliko danas koshta skill. “Brate, to ne mozesh da kupish”.
Plejlista je non-stop ista, uz poneko iznenadjenje. Evo posle 10 dana, Rihanna je polako preshla u fade out (umbrella, ella, ellla ….). Posto ja ne slusham listu singlova, a niko ne najavljuje pesme, znam da otpevam sve trenutne hitove, ali ne znam kako se zovu.
Ako nije radio ukljucen, onda se bira muzika demokratskim putem. Po prvi put sam preslushala Beautiful Jamesa Blunta, od pocetka do kraja. Kao i ceo album. Pesmu o Kosovu preskachemo. Ne uklapa se u sadasnji trenutak. Nelly Furtado, nista to ne valja sem singlova. Prosli Morrisseyev album. Amy Winehouse. Trenutno Justin Timberlake.

Izbor stampe je sarolikiji nego kod kuche. Kurir je objavio slike Chede Jovanovica sa letovanja, mislim da su mu dodali josh koji procenat samo na mishice i Speedo kupachi kostim.

Kad nemam sta da radim ili bi malo da se razvlachim, onda chitam top liste. Juche su bili reditelji na tapetu. Danas lista od 1001 knjige koje treba procitati pre nego sto umresh. To cu morati da prenesem i za sutra.

Ne znam kako sam dosla do sajta Mirjane Bobic Mojsilovic. Trebalo bi malo detaljnije da se pozabavim likom i delom MBM ili njene sestre, ne mogu da se odluchim koje. Posto su bliznakinje, one genetski dele sklonost ka opstem mestu. Davanju misljenja o svemu i svachemu, od reshavanja Kosovskog pitanja, dileme Exit ili Gucha do boljki savremenog sveta. Otudjenost, dechija pornografija i sponsorushe iz Strahinjica Bana, TV i kompjuteri zamenili knjigu i lepu rech i slichne misli koje mozes da izreknesh na svakoj slavi i porodicnoj proslavi, bez straha da ces sa nekim da se posvadjash. Posto znam sta mogu da dobijem od MBM, u sirokom krugu je zaobilazim. Ali njeno konstantno svashtarstvo, to sto je od hobija napravila posao, naterala Vuka Draskovica da recituje na TV, bezrazlozni entuzijazam – gajim izvesne simpatije prema tome. Povrh svega sajt ima slicnu strukturu kao i ovaj blog. MBM daje recepte, ima sklonost ka grckoj-meditaranskoj – libanskoj kuhinji i koliko vidim to vredi probati.

Oh, my God I can’t believe it

Pogađajte ko još pored nas jadnika ima problem sa vizom. Ni manje ni više nego Lilly Allen. Ona je nedavno šutnula paparaca u glavu u Londonu, zbog čega su joj amerikanci odbili radnu vizu, bez koje ne može da nastupa po Americi.

Dva fakta: Lilly je jedan od retkih izvođača koji sami održavaju svoju MySpace stranicu. Navodno stavljanje muzike na internet joj je pomoglo da dođe do ugovora za ploču.

Iako je ćerka glumca Keith Allena, Lilly se jedno vreme izdržavala tako što je prodavala ekstazi na Ibici.

Britanske vlasti su zabrinute zbog toga što tinejdžeri sve lošije i lošije govore maternji jezik i za pojavu takozvanog “estuary English” krive Lilly Allen i njoj slične muzičare.

oda kafi

Po prirodi sam oralni tip – pričam puno i glasno, volim da jedem i pijem. I ne mogu da se odlučim šta je moje omiljeno piće pošto … sve mi se sviđa. Tjekom godina sankcija, toliko sam popila Coca Cole zajedno sa mlađim bratom, jer je to bilo najjeftinije piće tako da sam sad na dugogodišnjem rehab-u, ponekad dozvolim sebi guilty pleasure, naravno u konzervi – nema ničeg boljeg od onog pucanja konzerve, prvi hit/gutljaj plus onaj metalni okus, zubi koji trnu – to je esencija Coca-Cole. Can’t beat the feeling.

Ali ako već moram da biram, onda uvek biram kafu.

Ozbiljna pisanija su napisana o cigaretama, raznim opijatima, da ne spominjem alkohol, bez njega ne bi postojalo 50% svih umetnosti, plus cela narodna muzika. Ali niko nikad nije pisao o kafi sa ljubavlju. Sem Amy Sherman-Palladino u Gilmore Girls. Mada one tu piju najgoru vrstu, a to je ona podgrejana američka filter kafa. U pop kulturi, kafa je priručna stvar u potrazi za mnogo važnijim stvarima “one more cup of coffee, before I go to the valley bellow”.

O njoj razmišljam od sinoć kad sam kod prijatelja popila jednu šolju decaf (ne znam koju vrstu), koja ima super ukus, gotovo kao da je prava. Ali nije. Jel ubrzo mi se prispavalo pa sam morala da napustim prijatno društvo. Zaspala sam na pola četvrtog dela Harry Pottera. Samo sam se okrenula na stranu, a Voldemor je nastavio da baja, Harry da traži svoje naočare, Ron da pravi face, a Hermiona da histeriše. Jutros sam se probudila 45 minuta kasnije.

Kao rob rituala, ja ne preskačem jutarnju kafu. Negde oko 9 ujutru. Uglavnom popijem još najmanje jednu. A nisam je pila uopšte pre svoje 20-te godine. Čak sam nekoliko meseci provela praveći kafu za druge (insajderski tip - nikad ne naručujte Nes u kafićima). I onda su stigli ispiti. Hvala onome ko mi je prvu spremio, on je zaslužan što sam završila fakultet, učeći noću za većinu ispita.

Omiljena mi je dupla doza espresso kafe u specijalnom lončetu, onom iz dva dela što ima mini filter, koje sam uništila tako što sam ga ostavila na ringli predugo. Pretpostavljam da ću morati da se udam da bi dobila mašinu. Do tada pijem Nes iz moje Dharma šolje.

Mnogi smatraju da je kafa za poneti svetogrđe koje sprečava onaj refleksivni trenutak u ispijanju kafe (već vidim reklamu osobe koja pije kafu, dok je ceo svet u fast-forward motionu) i da je tipičan američki proizvod. Što sve stoji, ali meni je spasilo život više puta – posle jurcanja po gradu i gomile poslova, idem ka mestu gde treba da budem skoncentrisana sat i po vremena, a pritisak mi je pao i voila, hvala bogu sad u Beogradu ima na svakom koraku neki lanac. O tome je već pisano ovde. Moj favorit što se tiče kafe je i dalje Grinet, iako im rešenje za takeout nije baš najsrećnije, prosto nema mesta za čekanje, a gužva je svuda, sem u Bulevaru. Coffee Dream mi se ne sviđa. Speak Easy mi je iza ugla, muffini su neprevaziđeni, sve ostalo solidno dobro, kafa ništa specijalno, izgled prostora mi je potpuno fantastičan, prostrano, čak i kad je puno nemaš utisak gužve. A izgleda kao da su ga dizajnirali da bi privukli studente arhitekture od prekoputa, kao što su nekada u “Domovini” sedeli pijani profesori ETF-a ili Građevinskog. Jednom sam se zadesila tamo subotom rano ujutru, sa mojim roditeljima. Ništa se to njima nije svidelo, a ja sam oduševljeno cvrkutala. Moj otac je rekao da ti visoki plafoni, cevi koje se vide i beton i cigle možda mogu da prođu u Njujorku ili tako negde, ali ne u toj predratnoj zgradi, ali ja znam da mu je srce plakalo za “Domovinom”.

Costa Coffee, koji se polako povlači u svetu pred naletom Starbucksa, je potpuno loše organizovan, ali to nikom ne smeta pošto je uvek puno. Prvo naručujete kod jednog momka koji uzima porudžbine za sendvič ili kolač, onda naručite kafu kod drugog, onda sve to ponovite liku koji radi za kasom, a možda i momku koji sprema kafu. Plus kad naručite kafu, zaposleni uvek kaže veću dozu i to na italijanskom kao posebno oružje zbunjivanja, na primer “mali kapućino”, “Mislite cappuchino massimo?”, i ti ako nisi siguran možeš da završiš sa ogromnom šoljom koja te pri tom košta 180 dinara. Svetski, nema šta?

Na kraju, Opra kaže da je kafa zdrava, a ko sam ja da se svađam sa njom.

Inače oduvek sam želela da napišem tekst za Vreme uživanja.

zločin i ....hm.... kazna?

Dok radim (još samo 13 iksića na kalendaru, čekaju da budu precrtani) ja kao i vi tražim informacije koje mi trebaju i čitam ostale blogove.

Ovde može da se pročita kakve su muke nekoga ko hoće da ide u Italiju. O tome da li ću i kakve ja imati muke, dok se budem pripremala da idem tamo u februaru na drugi semestar postdiplomskih, pisaću u dogledno vreme.

Dok sam prošlog meseca pokušavala da rešim zagonetku kako otići na seminar u Francusku, a da ti je garantno pismo iz Italije (za njih je to velika Unije, za nas dva posebna broja za zakazivanje po ceni od 21,5 dinar po minuti “Molim vas pozovite kasnije”, “Koliko kasnije?”, “Pa možete i za 5 minuta”, “To znači da treba da zovem svakih 5 minuta”, “Zovite što češće možete”), tokom jedne od samosaželjevajućih seansi doživela sam još jednu “najgore je biti pošten” epifaniju.

Read it and weep …..

http://www.politika.co.yu/detaljno.php?nid=37679

Андрија Драшковић (43) пуштен је пре два дана из затвора у Риму зато што је адвокатски тим који га заступа успео да обори тезу италијанског тужилаштва да је он члан злочиначког удружења, тврди за „Политику” његов адвокат Вељко Делибашић. Према његовим речима, италијанским правосудним органима презентован је велики број материјалних доказа који негирају тврдње да је Драшковић умешан у криминалне радње. Он је пуштен да се брани са слободе.

Da li je gosn. Drašković danima usrdno zvao ambasadu i čekao od ranog jutra u redu? Ili je samo odlepršao u željenom pravcu direktno iz zatvora gde je služio kaznu zbog toga što je sa leđa ubio čoveka u punom restoranu.
Pre par godina lik je figurirao na onim “najpoželjniji-neženja” listama i redovno je davao intervjue.

Kad neko spomene vizne olakšice dobijem osip po telu, kao i kad se spomene nastavak pregovora o statusu Kosova, ugovor o koncesiji koji Velja neće da pokaže ili neka starleta izjavi u Gloriji da samo nosi cipele od 500 evra koje drži u frižideru ili šporetu, pošto nema mesta drugde, a i ne kuva jer isključivo jede po restoranima.

this is the first day of the rest of your life

Juče sam dala otkaz. O tome razmišljam od momenta kad sam počela da radim na ovom mestu. Što je samo bio nastavak onoga što sam radila na drugom mestu. Fantazije o davanju otkaza uključuju “fuck all” pristup Kevin Spaceya u American Beauty, dramatično – emotivno finale tipa “Anyone Coming With Me?” Jerry Maguirea ili generalni pristup poslu iz Office Space. Ali u stvarnosti ono što mnogo želiš na kraju se okrene protiv tebe, a izostane dramatično-orgazmička završnica. Dobiješ samo “Jao što mi je drago što idete na postdiplomske”, a ja kažem “Pa hvala vam”. I iskreno sam zahvalna.

Da li sam mrzela svoj posao? Da, ne, da, ne. Ne znam. Imala sam mnogo vremena da racionalizujem zašto je imati posao bolje od nemati, od toga šta ja ovim dobijam, kako to može da mi znači za kasnije, kako možda dobijem bolji posao u samoj “prestižnoj” (!?) srpskoj PR agenciji. Neko ko je ambiociozan kao ja ne bi smeo da mrzi svoj posao. On mora da gleda da iskoristi svaku priliku na najpragmatičniji način. Konstruktivno razmišljanje. Da li mi je drago što je gotovo za 2 nedelje? O, da.