U ovoj epizodi naša junakinja se šokira yet another time kao da ju je mama rodila na sred Champs Elyseesa i time pokazuje da nije problem što su ljudi ružni, prljavi i zli, već što ona očekuje da budu drugačiji, iako sve pokazuje da to nije slučaj.
Elem sve počinje od jednog mladeža, koji nije morao da se ukloni, ali ajde kad smo već to proverili i ako može da se uradi besplatno u državnoj bolnici, sa nekoliko meseci čekanja, zašto da ne. Mislila sam da će se moj susret sa plastičnim hirurgom odigrati u još uvek dalekim četrdesetim, kada skapiram da taj botox i nije tako loša stvar, ali desilo se ranije i to nepredviđeno upalo je da to obavi hot shot doktor. Slučajno ili zato što imam manje od 30 godina, pošto čovek nije gledao ni kojim je redom ko došao već bi izašao iz sale, pogledom prešao preko gospođa srednjih godina i baka u pidžamama, koje sve čekaju u odvratnom, malom hodniku (u bolnici gde je snimana Variola Vera, prvi domaći horror zaraza film) i pozvao neku od malobrojnih devojaka koje su isto sedele tu.
Doktor je mešavina dorćolskog mangupa i bad lieutenanta, psuje bez prestanka dok radi, valjda misli da to opušta ljude ili prosto može mu se. U trenutku dok sam ja ležala na stolu, pitao je kolegu koji se tu vrzmao kada će konačno da mu nabaci neku prijateljicu, ali ne njegovu “nego prijateljicu tvoje kćerke, to sa 18 godina je najbolje, zar ne”, na šta nisam odgovorila, pošto sam gledala konac i iglu u njegovim rukama.
“Jel te boli?”
“Ne, samo me malo cima.”
“Cima te, a?”
Kontrola je zamišljena tako što ga grupa pacijenata, juri po bolnici, dok on ide i šarmira mlađe koleginice, koje cvrkuću, što mogu da ga zovu po imenu, a ne doktor XY. U hodniku stojimo ja i jedan momak, kad sam krenula da uđem, doktor me pita da li sam mu dala telefon (momku iz hodnika) i šta čekam “Daću mu posle, ajde sad da skinemo zavoj”. On to uradi, nešto promrlja, skapiram da nisam gotova i da i dalje moram da ga jurim okolo, pošto je zbrisao.
Dok sam ga čekala ispred kancelarije, videla sam da je opremljena nekim fensi nameštajem, ima laminat, ukrasne kese pune stoje na ormaru i automatska brava – to je sve od plate, jel?
Momak iz hodnika mu daje svoju vizit kartu, pošto je zubni tehničar, daje je i meni, doktor me pita zašto sam nestrpljiva (pa zato što mi je idealno jutro koje počinje u buđenjem pre zore, čekanjem u hodniku u podrumu gde rekord o broju ljudi na kubnom metru preti da bude oboren, neukusnim šalama nekoga kome je položaj takav da to ne bi smeo da radi), gde je moja vizit karta, šta sam u horoskopu i koje sam godište. Kažem uzela sam kartu, ali imam zubara. “Jel ti treba plastični hirurg?” Traži olovku da bi on pomogao momku da dođe do mog telefona, lik se smeje, neprijatno mu je, a i oženjen je.
“Jel se ti sa doktorom znaš od ranije?” pita me kad smo izašli napolje.
“Ne, prvi put sam ga videla u životu pre neki dan”.
“A kako on ovako sa tobom?”.
Pa kako stvarno? Batici to prolazi, svi su oduševljeni, pa ko od Srba ne psuje, žene gotive što im matori hirurg, uopšte posvećuje pažnju. Jel trebalo da mu kažem “marš bre!”, ili da napravim scenu dostojnu jedne Biljane Srbljanović, kako ne sme on tako, dokle “ja kao građanin ove zemlje treba da trpim maltretiranje i da se savijam pred bilo kakvim oblikom moći, kad treba da bude obrnuto, treba on da cvika preda mnom”, a ne da ja sve ovo ignorišem pošto :
a) nisam završila ono zbog čega sam došla
b) lik komunicira tako sa ženama, provocira, navlači te ili da ti bude neprijatno ili da padneš u zanos u prisustvu nepatvorenog mužjaka, koji je tu i neki baja, da ako bilo šta kažete biće “šta si se ti primila (mala) ?”
Ili je treba stvarno da nađem plastičnog hirurga, da se vidi that we’re on the same page i time rešim sve ostale probleme u životu? Jebi ga ne znam da li bi mi takav doktor pomogao da mi se na licu ne pokazuju prezir i gađenje u trenucima koji to zahtevaju?
